Svaki čovek, već od rođenja, nosi više identiteta u sebi, a kako raste i sazreva – gradi nove, koji njegov život čine bogatijim i smislenijim. Ako u međuvremenu sve svoje identitete uspe da odneguje i uskladi, onda je srećan čovek, živi u miru sa sobom i lakše podnosi nemire koji, mimo njegove volje i želje, dolaze iz spoljašnjeg sveta. 

Životna priča našeg sugrađanina Mladena Keslera potpuno se uklapa u ovu priču o identitetima. Rođen je u Beogradu, živeo u Moskvi, odrastao u Kotoru, zamalo završio na cetinjskom Fakultetu dramskih umjetnosti, a onda je ipak – mimo svih roditeljskih očekivanja i želja, upisao holandski u Beogradu, čime je postao “crna ovca” u porodici. I taman kad je izgledalo da će se posle studija, tu – u glavnom gradu, kao odjednom i novopečeni ajtijevac, skrasiti, slučajno je, kaže smejući se, udajom u Novi Sad, stekao svoj najvažniji identitet do sada. Supružnički. U Novom Sadu je, nedugo potom, postao vrsni majstor za kolače, po kojima danas mirišu najbolje kafeterije u gradu. Zapravo, do onoga što ga danas i profesionalno čini srećnim, dovela ga je njegova supruga, glumica Sonja Kesler, zbog koje je ovaj “leteći Kotoranin” postao Novosađanin… 

A njegova priča počinje ovako… 

Dete mora na putu ka kopnu

Rodio se u Beogradu, početkom devedesetih, ali se vrlo brzo preselio u Rusiju, gde su mu radili roditelji. Kako su tata i mama po cele dana u Moskvi bivali na poslu, Mladena je čuvala kućepaziteljka Ruskinja, što se ispostavilo korisnim danas, jer je dobro naučio ruski. Ali je i kasnije, hteo-ne hteo, bio izložen ruskom jeziku, jer je mama Snežana završila ruski jezik i književnost. Zbog svega toga, dosta je gledao odlične ruske crtaće, koje danas pušta svom detetu. Slušao je i rusku muziku i čitao knjige ruskih pisaca. Zapravo, prvo je u srednjoj školi, kao i mnoga deca, priznaje, lagao da je pročitao sve te knjige i pisce, a posle je, kad ih je najzad zaista i pročitao, shvatio kakav bi propust bio da one nisu zaista i postale deo njegovog habitusa.

– Iz Rusije smo se vratili u Crnu Goru, odakle je bio moj tata Nikola. Imao sam tada tri-četiri godine i bolje sam govorio ruski nego maternji, a u Kotoru ću potom provesti najveći deo svog dosadašnjeg života. Tamo sam završio osnovnu i srednju školu, tokom koje sam dva puta pokušao da upišem glumu. Prvo sam posle drugog srednje otišao na prijemni u Beograd, gde je, ispostaviće se kasnije, na istom prijemnom na FDU bila i moja buduća supruga Sonja, koja je – za razliku od mene – prošla taj prijemni. Tada se, međutim, nismo upoznali. Glumu sam pokušao da upišem još jednom, sada na Cetinju, posle trećeg srednje. Prošao sam prijemni kod profesora Branimira Baneta Popovića, ali se sve iskomplikovalo zbog pravila da se cetinjska akademija ne može upisati ako nisu završio srednju školu. Morao sam da odustanem. U Beograd sam ponovo stigao zbog fakulteta. Na Filološkom sam upisao holandski jezik i književnost i tako postao jedini u porodici koji nije upisao ono što je tata mislio da je najbolje – a tata, čovek starog kova, hemijski inženjer, mislio je da sva njegova deca treba da budu inženjeri. Svi su i postali, osim mene: dva brata su elektrotehničari, jedan je ekonomista, a sestra predaje molekularnu biologiju u Americi – ređa zvanja svojih najbližih.

Kotorske vibre u Novom Sadu

Iako se fizički odmakao od Kotora, ovaj grad je ostao bitan identitetski momenat u životu Mladena Keslera. Kaže da mu je bilo otkrovenje kada je shvatio da nešto od kotorske vibre postoji i u Novom Sadu, gde mu se jako sviđa lagana, neopterećujuća novosadska atmosfera. Voli novosadski mentalitet, njegov sporiji tempo, jer u njemu nema preterane sekiracije da li će se nešto desiti sada ili malo kasnije, što mu pomaže da ne bude u konstantnom haosu. U Beogradu, npr, nije tako, smatra. Tamo –  ako nije sada, onda je nikad, dok u Novom Sadu, šta god, gde god i s kim god da se dogovori, bajsom stiže za 15 minuta. I ta lakoća, da se svugde stigne bez frke, podseća na Kotor, dodaje Kesler i otkriva da je grad u kojem je stasavao jako počeo da voli tek kad se odselio iz njega. 

Ta lakoća, da se u Novom Sadu svugde stigne bez frke, podseća ga na Kotor…

– Kotor mi je sada samo Kotor leti: more, sunce, kupanje, mediteranska hrana, dok je Kotor zimi bio nešto sasvim drugo: vetar, hladnoća, južina, bura, talasi i depresija oivičena oblakom, koji dođe u novembru i izađe u maju. Sad, kad se leti vraćam tamo, na mesec ili dva, uživam. Kotor je spoj pravoslavlja i katolicizma, spoj raznih kultura, Kotor su maškare, karneval, Bokeške noći, Kotor je fjaka (“otpadanje”)… I sada, dok ovo nabrajam, vidim da je sve to u mene utkano i da su mi sva ta dragocena iskustva pomagala da sazrem na pravi način. Kako sve to što sam upijao nisu moje zasluge, jer nisam lično zasukao rukave, a pošto ipak ubirem plodove svih tih dobrih tekovina, nekako onda pokušavam svakog dana da dobro koje sam dobio, vratim zajednici u kojoj živim – kroz komunikaciju s ljudima, načinom života, pozitivnošću, kreativnošću, kroz ugostiteljstvo, da – koliko je do mene – poboljšam svet u kojem živimo – poručuje naš sugrađanin.

Zaključavanje je otključalo ljubav

A Novi Sad mu se desio slučajno, zahvaljujući njegovoj – danas – zakonitoj supruzi Sonji Kesler, nekada Isailović, glumici Srpskog narodnog pozorišta. 

– Sve najbolje što mi se desilo stiglo je otkako sam sreo Sonju. Upoznali smo se 2018. godine na Adi Bojani, preko našeg kuma, a u tom trenutku mog dobrog prijatelja, takođe glumca – Đorđa Živadinovića Grgura. Narednih godinu dana sporadično smo se dopisivali i čuli, a narednog leta opet smo se našli na Adi Bojani, gde smo krajem 2019. godine – opet nekako slučajno, počeli da se zabavljamo. Korona nas je zatekla u mom stanu u Beogradu. Zaključani, shvatili smo da dosta dobro funkcionišemo. Probali smo potom da živimo u Beogradu, ali kako je to zbog Sonjinog glumačkog posla i vezanosti za Novi Sad bilo dosta naporno, a ja u tom trenutku nisam bio poslom vezan za Beograd, odlučili smo da probamo život u Novom Sadu i to je bila najbolja slučajna odluka koju sam doneo u svom životu – veruje Mladen. 

Ajtijevac među receptima 

No pre svega toga, Mladen je postao i ajtijevac, odmah posle studija i to silom prilika, jer posla za nekog s diplomom holandskog nije bilo. Imao je, kaže, dve opcije: da se zaposli u nekom kol-centru, ili da proba da se ubaci kod brata programera, što nije bio zanemarljiv finansijski momenat.  

– Programerski posao nije nešto bajno, dosta je mehanički, dosadan, repetitivan. Ima trenutaka kada čovek može da pokaže neku svoju kreativnost, ali ih je malo i previše su udaljeni jedan od drugog da bi to imalo nekog velikog smisla. Na drugoj strani, kuhinja je uvek bila moja omiljena prostorija. Voleo bih da imam neku super priču da je tu neko bitno uticao na mene, da je bio posebno inspirativan, ali nije. Svi su kuvali, mama, moja tetka – tatina sestra kuvala je fenomenalno, što joj za života nikad nisam priznao. Meni je, zapravo, uvek bio važan momenat ugošćavanja ljudi, da se ljudi dobro osećaju oko mene, da im je ugodno, da se opuste i uživaju, da nekome hranom i ljubaznošu popravim dan – to je nešto što me jako privlači. Inače sam odmalena uvek nešto mesio. Kad god bi mi dozvolili da urnišem kuhinju – to sam s uživanjem radio, pa se to na koncu pretvorilo u želju da upišem kulinarsku akademiju. Aplicirao sam i bio primljen na jednu u Švajcarskoj, ali su moji, kad sam im to na drugoj godini studija saopštio, rekli – nema problema, samo ti prvo završi ovo što si počeo. Probao sam da objasnim da je to što sam prošao prijemni sad za sad, a ne za dve godine, ali je bilo uzalud. I dobro je što je bilo tako, čini mi se danas, jer ko zna kakav bih sada život vodio u odnosu na ovaj koji vodim, koji mi se jako sviđa. A kulinarstvo, ono se na kraju dešava upravo sada, samo na neki drugačiji način – s neskrivenim zadovoljstvom kaže ovaj Novosađanin.  

“Mali pržulin”

Mladenova radionica kolača zove se “Mali pržulin”. Pržulin je stara bokeška sprava za prženje sirove kafe, koju je nekada posedovalo svako ozbiljno domaćinstvo na Mediteranu i u njegovom zaleđu. Sastoji se od limenog bubnja i duge metalne drške, kojom se bubanj ručno okretao na otvorenoj vatri. Pržiti kafu u pržulinu bilo je ozbiljno umeće jer je trebalo, kroz maleni prozor na bubnju, dobro paziti da se kafa ne preprži, a opet ne ostane ni sirova, već taman takva da svi ukućani i gosti posle uživaju u njoj. 

 
Tri fiksna zaposlenika 

U poslastičarstvo je Mladen stigao opet zahvaljujući njegovoj Sonji, koja je, kaže njen supružnik, veliki slaćkaroš i glavni degustator svih kolača koje on napravi. Njoj je prvo počeo da pravi kolače, a onda ih je, iz dosade, počeo da donosi drugu Urošu Mandiću, u kafeteriju u kojoj je ovaj tada radio. Uroš ga je, seća se dobro Mladen, odmah ohrabrio da se upusti u poslatičarsku avanturu i sve je potom krenulo odjednom, spontano i nekako organski, tačno pre tri godine.  

 

 

 

View this post on Instagram

A post shared by Mladen Kesler (@mali_przulin)

– Zbog kolača sam otvorio i instragram nalog, koji do tada nisam imao. Celu priču brzo je primetio i Miloš, koji drži kafeteriju “Blok 32”, i tako su stigle prve porudžbine za kolače. I danas mi je neverovatno koliko su me u onome što radim podržavali ljudi koje znam, ali i oni koje ne znam, kad bi probali kolače. Svi su mi neprekidno davali, i još uvek daju, vetar u leđa, zbog čega sam im neizmerno zahvalan. Nekad se pitam, čime sam to zaslužio. U tom početnom trenutku nisam imao pojma kuda to vodi i u šta bi moglo da se razvije. Imao sam jedan ručni mikser i jednu rernu, onu običnu – kućnu i prve dve godine sve sam radio u našoj maloj kuhinju, u stanu na Naselju, zbog čega bi me Sonja stavljala u top kad god bih uzurpirao celu prostoriju. Danas imam radionicu, koja ima multifunkcionalnu rernu, zvanu konvektomat, u koji mogu da stanu četiri pleha 60×40 cm, a posle Instagrama morao sam da otvorim i firmu, u kojoj danas imam čak tri zaposlena radnika – tri ozbiljna fiksna miksera – šali se Mladen. 

Kuvanje je mašta, a poslastičarstvo – matematika

Mladen, inače, više voli da sprema i jede slano od slatkog, i to smatra paradoksom svog poslastičarskog uzleta. Što se kuvanja tiče, tu mu je bokeška kuhinja neprikosnovena, san snova. Kad leti ode u njihovu kuću u Kotor, obožava kad mu dođu prijatelji, kumovi ili rodbina, pa onda za njih pravi večere – rižota i mušlje na buzaru.  

– Kuvanje je mašta, a poslastičarstvo je matematika – vaga i obavezno praćenje recepta. Nema varanja. Čim nešto pokušaš da prevariš, u meri ili kvalitetu, oseti se. Od svega što pravim u “Malom pržulinu”, ljudi najviše vole carrot cake i browni kolač. Volim da iznenađujem ljude novim receptima, što najčešće činim s Milošem u “Bloku 32”. Uglavnom izbegavam trendove, ne znam zašto, ali imam neki otpor prema njima, npr. Dubai čokoladama – ističe naš sagovornik. 

Tetkina sveska bolja od “Knjige za svaku ženu” 

Novosadski poslastičar otkriva da u svom kulinarenju izbegava i razne kuvare ali, naravno da u fioci ima čuvenu “Knjigu za svaku ženu”, koju su nekada imale sve naše mame. Otkriva još jedan važan adut svoje kuhinje:  

– Postoji vrlo dragocen predmet iz naše kuće, koji moja braća i sestra već dugo traže. To je kuvar naše tetke, tačnije njena sveska s receptima, a ovim putem im javljam da je ta sveska kod mene (smeh). Iz nje bih izdvojio recept za kolač koji pravim i u “Malom pržulinu”, a to je rožada, kako se kaže u Boki, ili rožata, kako se zove u Dubrovniku, odakle originalno i potiče. Radi se o slastici, koju je moj otac jako voleo, a koja nalikuje francuskom krem bruleu. Ako bih birao neki slatki zaštitni znak moje radionice, to bi bila rožada. Volim te primorske recepte, jer su jako jednostavni za napraviti, a interesantnog su ukusa. Uvek izbegavam da komplikujem stvari, jer mi se čini da je pred sud ljudi dobro izaći bez ikakvog foliranja, maskiranja i komplikovanja uopšte.

“Barista and Baker“

“Moj budući kum Raša – Radoslav Kostrešević i ja počeli smo nedavno jednu – za Novi Sad – novu ugostiteljsku priču. Nazvali smo je “Barista and Baker”, a radi se o keteringu koji će se bazirati na dobroj kafi i istim takvim kolačima. Prvi izlet u realnost, neku vrstu vatrenog krštenja, imali smo nedavno na Urbanom buvljaku, na “Spensu”. Plan nam je da dođemo gde god ljudi žele dobru kafu i kolače. Imamo svoju opremu, a kafu i kolače koje bismo im odneli, ljudi mogu da biraju sami. Dovoljno je da nas pozovu”, otkriva nam  Mladen.

Novi Sad miriše na važne ljude 

Govoreći jjoš malo o svom novosadskom životu, Mladen ističe da su mu tu uvek – u svemu, najvažniji ljudi. U Novom Sadu zna gde koga može da sretne, gde će naći društvo za priču, a gde za sedenje i ćutanje. Zna i gde može da ode ako hoće da bude sam, da čita knjigu, mada, smejući se kaže, uvek više skroluje po telefonu, nego što čita.  

– Važne tačke u gradu su mi i sva tri pozorišta, ali najviše Srpsko narodno, jer tu sam pod bračnim ugovorom (smeh). Drago mi je da u gradu postoji sve bogatija kultura ispijanja kafe, što je dobro i za um. Sad već ima bezbroj kafeterija i ujutro mogu da biram gde mi se pije kafa: “Blok 32” u Kralja Petra ili “Vrabac” u Jovana Đorđevića – kod Uroša, a jedan dugi period bio je to i “Izlet”. Žao mi je što na Novom naselju nema kafeterija, dok na putu do grada, na Detelinari, mogu da svratim i u “Pendžer”. Tamo je odlično zbog dece, jer je odmah pored igralište. Ugostiteljsku ponudu grada malo su prodrmali i novopridošli Rusi. Pokazali su da sve može i malo drugačije da funkcioniše, oživeli su i kulturu boravka u parkovima, s velikim poštovanjem za prirodu, dok smo mi parkove uglavnom koristili kao prečicu da dođemo od jednog do drugog asfalta.“ 

Razni identiteti – sigurna baza 

Na kraju razgovora, vraćamo se na početak – na bogatstvo identiteta koji ga čine. Za njih kaže da su mu samo pomogli u životu da lakše prepozna važne stvari i donese neke bitne odluke:.

– Mislim da su me sve te moje dosadašnje selidbe samo obogatile, otvorile neke vidike, pomogle da brže uvidim šta je važno, a šta nije i da lakše prevladavam teškoće. Nikada nisam osetio ništa negativno zbog tih mojih raznih identiteta. Naprotiv. Ima samo jedna neobična stvar vezana za njih, koju ne mogu racionalno da objasnim, više je nekako intuitivna. Kako dođem u neku sredinu, ja progovorim u njenom dijalektu i akcentu, njenim naglaskom. To je nešto što se događa mimo mene. Kad odem u Kotor, npr, pričam kao da nikad nisam otišao odatle, a kada je to prvi put, prilikom susreta s drugom iz Kotora, iskusila moja žena, bila je zapanjena, nije znala šta se dešava sa mnom, i bilo je jako zabavno. Isto tako, iako sam u Novi Sad došao pre 6-7 godina, čovek bi mogao da pomisli da sam tu odrastao, a da sam se ušuškao – jesam i uživam u tome – kaže za Moj Novi Sad Mladen Kesler.