Srednje i starije generacije Novosađana sigurno se sećaju američke serije “Kafić uzdravlje” čija je radnja smeštena u jednom komšijskom bostonskom lokalu u koji svraća ekipa iz kvarta. U seriji su svi kao jedna mala porodica, pojavljuje se ista ekipa s tim da je bilo i onih koji povremeno svrate i nestanu, a uglavnom su to bili romantični partneri glavnih junaka.

Verovali ili ne, skoro pa identičan kvartovski kafić “Qupe” postoji već tri godine na Grbavici, a specifičan je po ekipi koja tamo dolazi. Vikendom, kada su svirke, njega posećuju i naši sugrađani iz drugih delova grada i to, mahom, starija “masa“. Pre podne, ovo mesto je za opuštanje uz kafu, dok poslepodne i uveče tu svraćaju na pivo, vino ili rakiju, a kako bi sa svojim komšijama – prijateljima podelili male sitne radosti i poslovne uspehe, ali i neuspehe. Svega ovoga ne bi bilo da svu svoju ljubav prema konobarskom poslu u ovaj kafić nije utočio Novosađanin Predrag Peđa Kurilić koji se već nekoliko godina zdušno trudi da se svi njegovi gosti – i stari i novi, osećaju kao kod svoje kuće.

Ipak, čini se da sve ovo ne bi uspeo bez svoje simpatične supruge Ljiljane koja mu je i najveći oslonac u poslu. Dok Predrag radi ili “zabavlja” goste, Ljiljana, kada se vrati sa svog posla, odlazi u nabavku i vodi računa o svim sporednim poslovima. Ukoliko je velika gužva, pomaže mu i sin Vukašin koji tada pere čaše kako bi zaradio za džeparac, dok se ćerka još ne uključuje u ovaj mali porodični biznis, mada ni sina baš ne zanima preterano rad u ugostiteljstvu. Naravno, tu je i Bojana, devojka koja radi u šanku i koja zapravo zna sve tajne svojih gostiju, jer njeno radno mesto prava je mala ispovedaonica.

Predrag je rođen 1974. godine u Novom Sadu i ceo svoj život je proveo na Grbavici, gde je pohađao i Osnovnu školu “Sonja Marinković”, a potom i Srednju “Elektrotehničku”. Iako je radio sve i svašta u životu, od malena je maštao da će biti vlasnik baš ovakvog ugostiteljskog objekta, u koji će mu dolaziti prvenstveno prijatelji, ali i svi ostali koji vole Rock and roll i večernje svirke. Enterijer celokupnog lokala ostavlja domaćinski dojam, na zidovima su slike, a u ćošku je smešteno i starinsko ogledalo koje je posebno drago damama koje s vremena na vreme vole da se pogledaju. 

– Kada sam otvarao lokal moja osnovna zamisao je bila da tu dolazi moje društvo, prvenstveno starija ekipa jer je malo je lokala u gradu za tu neku našu generaciju srednjih godina. Međutim, vremenom su počeli da dolaze i ljudi koje ranije nisam poznavao i sa njima sam se praktično saživeo. Moja ideja je bila da izgraviram i pločice sa imenima kako bi svaki stalan gost imao svoje mesto za stajanje odnosno sedenje. Međutim, ukoliko dođe neka nova osoba i stane na nečije mesto, nju naravno ne pomeramo, jer praktično svi koji su kod mene došli tu su i ostali – priča Peđa. 

Prema njegovim rečima, kada dođe vikend, ovaj “običan” kvartovski lokal se pretvara u mali noći klub u kojem se organizuju svirke. Svakog petka, novosadski, više ili manje poznati bendovi se smenjuju, a gosti uživaju uz zvuke “Gavana benda”, “Šinobuse”, kao i uz čarobni glas Tatjane Cerović koja najčešće dovede ekupu do usijanja. 

– Moji gosti u prepodnevnim satima najčešće piju kafu, limunadu i sokiće, a uveče najbolje ide džin tonik, točeno pivo, domaće vino i domaća rakija od šljive. Kada imam vremena, volim i da popričam sa ljudima koji tu dolaze pa znam i sve njihove probleme. Ponekad prvi saznam da se neko posvađao sa ženom ili da mu je dete dobilo keca u školi. U tim momentima se trudim da se našalim i uputim koju lepu reč jer, čini mi se da su danas ljudi zaboravili da saosećaju sa drugima – kaže Predrag uz opasku da su mu stalni gosti i ekipa iz “Državnog posla“ – od glavnih aktera, pa sve do režisera, kao i pojedini sportisti poput fudbalera Sergeja Milinkovića Savića, ali i akademski slikari. 

Ono što kafe “Qupe” još razlikuje od ostalih je i nedeljni molitveni doručak, koji je za sve goste besplatan. Tada se Peđa trudi da u ponudu ubaci samo domaću klopu te se iz nedelje u nedelju smenjuju domaće pite, hleb i mast, kao i razne domaće delicije poput kulena, kobasica, čvaraka…

Sem toga, važno je napomenuti da je ovo i pet friendly lokal, jer i Peđa ima dva psa, koji zajedno sa njim dočekuju goste, te se za lajavicu Bebu može reći da je glavna maskota kafića. Sem svirki, ovde stalni gosti često organizuju i mini proslave jer, kako kažu, bukvalno se osećaju kao kod kuće.   

S obzirom na to da u Novom Sadu postoji dosta kvartovskih lokala, upitali smo Peđu po čemu se to baš njegov razlikuje od ostalih, na šta je on kao iz topa odgovorio: “Jednom rečju, ovo je kafić u koji možeš da dođeš sam, a da se opet osećaš prijatno, jer tu ćeš upoznati društvo sa kojim ćeš poželeti i drugi put da se vidiš“.