Novosađanka Stoja Milošević, profesorka je fizičkog vaspitanja, košarkašica, rukometašica, fudbalerka, po potrebi i odbojkašica, posebno na pesku, danas radi u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, filijala Novi Sad, gde svakodnevno radi sa mladima i pomaže im u proceni profesionalne orijentacije.

U tom poslu, kako kaže, mnogo joj je pomoglo upravo sportsko iskustvo, jer kroz sport čovek nauči da prepoznaje karakter, snagu i potencijal ljudi. Naime, postoje ljudi kojima je sport bio i ostao deo života, a postoje i oni kojima je sport postao način na koji razumeju svet.

Kada je počela da otvara svoje albume sa starim fotografijama, prikazao se čitav jedan mali sportski univerzum. Malo izbledele slike, ponegde oštećene, ali pune života. Na njima su parketi sportskih hala, mreže na golovima, travnati tereni, stare patike i dresovi koji danas izgledaju kao uspomena na neko drugo vreme.

Međutim, ono što se na tim fotografijama najviše vidi jesu ljudi, timovi, zagrljene igračice i saigračice koje se smeju posle utakmice. Sport, koji je za mnoge bio samo igra, za nju je postao životni put.

Rođena je 1972. godine u Brčkom, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju “Vasa Pelagić”. Kao i kod mnoge dece tog vremena, sve je počelo na igralištu, uz loptu, školsku salu i društvo iz razreda. Za sebe kaže da je bila mirno dete, sem kad izađe napolje, jer tada je pravila vratolomije. Vrlo brzo je postalo jasno da joj sport nije samo razonoda, pa je već sa 15 godina počela da trenira košarku. Od 1987. aktivno je trenirala, sve do 1994. godine i to su za nju bile godine kada su treninzi značili disciplinu, ali i veliku radost. Košarka je tada vodila mlade sportiste na turnire širom tadašnje Jugoslavije, na putovanja autobusima, utakmice u različitim gradovima i nova poznanstva.

– Sport je tada bio mnogo više od rezultata. Na ovoj fotografiji se vidi tim u crvenim dresovima sa natpisom “Novi Sad”, sve smo zagrljene, naslonjene jedna na drugu na parketu sportske sale i sve smo sa osmehom koji imaju samo ljudi koji su zajedno prošli treninge, utakmice i duga putovanja. I dan danas se družim sa tim devojkama, danas ženama, a neke od njih su Milana, Fajhtnerka, Marija Magdalena, Neda... – objašnjava naša sagovornica.

Stoja je među njima, u dresu sa brojem pet. To su godine kada se prijateljstva stvaraju brzo, ali ostaju dugo. Košarka je bila početak, a posle nje dolazi rukomet, koji je trenirala dve godine, u klubu “Železničar”, a na jednoj od mnogobrojnih fotografija se vidi gotovo neverovatan trenutak, gde brani gol, telo joj je u pokretu, noga visoko podignuta, a ruke raširene, kao da je vreme na trenutak stalo. Mreža iza nje i parket sportske hale, a refleks odlučuje da li lopta ulazi u gol ili ne.

U tom periodu, kako kaže, odlučila se za rukomet jer je bio veoma popularan, a igrala ga je sa jednom od najvećih rukometnih legendi sa ovih prostora, proslavljenom Svetlanom Kitić, što je iskustvo koje se ne zaboravlja, jer igrati u timu sa sportistkinjom takvog kalibra znači učiti iz prve ruke šta znači vrhunski sport, disciplina i posvećenost. Sport je tada zahtevao sve: snagu, brzinu, koncentraciju i hrabrost.

– Sport tada nije bio samo fizički napor, bio je i škola života. Kolektivni sport je najbolja škola empatije. Nauči vas da se podjednako nosite sa pobedama i porazima. Nauči vas da pobeđujete i gubite zajedno, a to je lekcija koja nam je u društvu danas potrebnija nego ikada. Razlike su tu da nas dopunjuju, a tim je najjači baš onda kada je sastavljen od različitih, ali složnih pojedinaca – ističe ova Novosađanka.

Kasnije dolazi i ženski fudbal. Zanimljivo je da se u njemu našla sasvim slučajno. Na prvu utakmicu došla je skoro bez pripreme, a kopačke koje je dobila bile su joj čak tri broja veće. To joj, međutim, nije predstavljalo nikakav problem. Naprotiv, na toj utakmici postala je zvezda meča, jer je protivničkoj ekipi dala nekoliko golova. Tako je počela njena fudbalska priča.

Krajem devedesetih bila je deo ekipe ŽFK “Index – Omega” Novi Sad, u sezoni 1997/1998. Na fotografiji iz tog vremena tim sedi na travi ispred gola, bele i zelene garniture, lopta na sredini, mreža iza njih. To je vreme kada nije bilo mnogo ženskih klubova, ali je bilo mnogo entuzijazma.

Sportovi su je vodili kroz mnoge gradove i hale tadašnje Jugoslavije, kroz turnire, utakmice i druženja. Upoznala je ljude iz različitih sredina, gradila prijateljstva i iskustva koja su oblikovala njen pogled na svet. I sama kaže da sport ima posebnu moć.

– Bilo je situacija gde su se počele prevazilaziti razlike kroz igru. Ljudi koji imaju ozbiljne razlike u stavovima nauče nakon jedne teške sezone gde su morali da “krvare” jedan za drugog da bi pobedili, i postaju najbolji prijatelji. Sport vas tera da skinete maske. Tu nema pretvaranja. Fizički napor i emocija igre ogole čoveka, a tada najlakše vidite ono ljudsko u drugome – predočava Stoja.

Iako sve deluje bajkovito, život joj nije uvek bio lak. Majka joj je preminula, otac je poginuo u ratu, a brat joj danas živi u inostranstvu. Uprkos svemu, sport je bio mesto gde je pronalazila snagu. Na terenu su razlike nestajale.

– Kolektivni sport pomaže u prevazilaženju razlika. Lopta nema ni naciju, ni političko uverenje, ni bankovni račun. Kada krene utakmica, jedino što je bitno je da li ćeš dodati loptu saigraču koji je u boljoj poziciji. Kroz taj zajednički cilj razvija se poverenje. Na terenu vidiš nečiji trud, srce i požrtvovanost i to gradi poštovanje – objašnjava Milošević.

U Novi Sad se doselila 1991. godine, a naš grad postaje njen drugi dom. Upisuje Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja i započinje studentski život u Novom Sadu. Tokom studija živela je i kao podstanar i u studentskom domu, gde su se stvarala nova prijateljstva i gde je sport i dalje bio važan deo njene svakodnevnice. Na kratko se vratila u Brčko kako bi negovala bolesnu majku i u tom periodu radila je kao profesor fizičkog vaspitanja. Nakon majčine smrti ponovo se vratila u Novi Sad, grad koji danas smatra svojim i u kojem je stekla veliki broj prijatelja. Kao profesor ima i jasno mišljenje o tome kako bi deca trebalo da ulaze u sport. Smatra da bi mališani do desete godine trebalo pre svega da se igraju, razvijaju motoriku i uživaju u detinjstvu, a tek kasnije da počnu sa ozbiljnim treninzima i sportom, jer je to, kako kaže, najzdraviji period za razvoj deteta. Primećuje i jednu promenu u današnjem vremenu.

– Danas mnogi roditelji previše rano guraju decu u sport, jer razmišljaju kako će jednog dana od toga zaraditi. Sport ne bi trebalo da bude biznis u detinjstvu. Prvo treba da bude radost – kaže ona, dok nam pokazuje fotografiju odbojkašica Studentskog centra Novi Sad, gde je u ulozi mentora i prenosi ono što je i sama naučila kroz godine, a to je da je sport mnogo više od rezultata.

Na jednoj fotografiji vidi se ekipa mladih odbojkašica koje sede na parketu sa loptama u rukama, iza njih stoji trener, a među njima i ona. Pogledi su ozbiljni, ali atmosfera je prijateljska, jer sport je uvek bio i druženje.

Sport ju je vodio kroz hale, terene i gradove, ali ono što je ostalo najvažnije jesu ljudi. Kada danas gleda stare fotografije ne vidi samo utakmice, vidi godine života, saigrače, prijatelje, trenere i putovanja. Vidi vreme kada su tereni bili mesta gde su se ljudi upoznavali, učili poverenju i gradili prijateljstva. I možda je upravo to najveća vrednost sporta, jer utakmica traje sat vremena, ali ljudi koje upoznaš kroz sport često ostaju zauvek.