Profesoru fizičkog vaspitanja u gimnaziji “Isidora Sekulić”, Milanu Bogićeviću, pre nekoliko dana ostvario se dečački san – skok padobranom. Zaslužni za to su njegovi, sad već bivši đaci, koji su mu kao znak poštovanja za rastanak poklonili baš ono što je oduvek želeo.

Kada su maturanti ove novosadske gimnazije na maturskoj večeri svom odeljenskom starešini uručili nesvakidašnji poklon, svi su držali kamerice u rukama i snimali reakciju. Razlog za to je što je ova generacija đaka odlično znala da je to što su mu pripremili za njega ima ogroman značaj. Kada je shvatio da u rukama drži vaučer za tandem skok padobranom, omiljeni profesor nije krio oduševljenje.

– Oduvek sam sanjao da skačem padobranom, da osetim taj adrenalin slobodnog pada. Nekad sam se nadao da ću to izvesti samostalno, ali se to nekako nije poklopilo, što zbog skupe obuke, što zbog posla i porodice. Čak sam u osnovnoj školi konkurisao za pilotsku vojnu školu, ali iz zdravstvenih razloga nisam prošao – priseća se Milan.

Kako saznajemo od našeg sagovornika, često je đake savetovao da treba da se usredsrede na to da život usmere na poslove koje će voleti da rade i da ispunjavaju svoje snove. U nekom od tih razgovora spomenuo im je da ima još nekoliko stvari da uradi u životu (tzv. životna ček lista), a jedna od njih bila je da skoči padobranom. Učenici su to zapamtili i kad je došlo vreme za njihovu maturu i predloge poklona za razrednog starešinu, ovaj je bio jednoglasno prihvaćen.

– Niko nije bio srećniji od mene u tom trenutku. Vaučer je izgledao kao Eventimova ulaznica za koncert, ali je na sred nje pisalo tandem skok. Odmah sam im oprostio za sve kada su mi “jeli živce” u prethodne četiri godine. Zahvalan sam im do neba što su mi ovo omogućili – kroz smeh priča novosadski profesor.

San je nedavno postao java, kada je u beogradskom padobranskom centru Lisičji Jarak izveo svoj prvi padobranski skok, zajedno sa instruktorom. Najpre je, kako kaže, dobio nekoliko informacija u vezi sa samim iskakanjem i položajem tela u toku leta.

– Vozili smo se dvadesetak minuta avionom do potrebne visine i stigao je taj dugoočekivani trenutak! Bila je prisutna samo mala nelagoda u trenutku kada treba da skočim “ni u šta”, a ostatak – kao u snu! Osećaj izvanredan, neopisiva sreća, radost jednog dečaka koji je dočekao ispunjenje svog sna – sa sjajem u očima opisuje Bogićević.