Slikar i esejista Danilo Vuksanović, autor knjige “Memento urbi”: Projekti koje nam nude nisu dostojni nijednog grada, a kamoli Novog Sada

Kad grad nestaje, rastače se i kopni, kad nestaju njegovi toponimi, legende i mitovi, pa čak i ručke na drvenim vratima, girlande, vitraži, celi krovovi, sve ono što čini njegovu istoriju i geografiju, ponekad možeš samo jedno – da ga zagrliš čvrsto, snažno, rečima bar. To je svojom knjigom eseja “Memento urbi” učinio Danilo Vuksanović, novosadski slikar, esejista, restaurator.

Eseji o Novom Sadu, koje je Vuksanović prvobitno ispisivao na Fejsbuku, pokušaj su da se ne zaboravi grad koji nestaje, da se ne zaboravi upravo ono u čemu je ova naša geografija i mentalitetska hemija jako sklona – da zaboravlja ono najbolje što je utkano u njen identitet, posebno identitet urbanog prostora grada, u memoriju njegove kulture. Za Moj Novi Sad, povodom svoje knjige (izdavač “Prometej”) govorio je Danilo Vuksanović, koji je i programski direktor Galerije Matice srpske.

Šta ste ovom svojom knjigom, govoreći o urbi, hteli da kažete orbi?

– Naslov knjige izveden je od sentence memento mori – seti se smrti, seti se da si smrtan, jer je funkcija tih eseja – a prvi je nastao 2022. godine, da sačuvaju ono što nestaje. Knjiga je nastala nakon što sam posle nekog vremena uvideo da je jedino što mogu da uradim povodom kulturnog nasleđa to da ga zabeležim: da posmatram, pratim, zapisujem, da, administrativnim jezikom govoreći, evidentiram to što se dešava po gradu. Tako su počele da nastaju te priče, u okviru kojih prvo fotografišem ono što se dešava u nekoj ulici, recimo Pap Pavla ili Jevrejskoj, a onda na osnovu te fotografije kontekstualizujem priču o dotičnoj ulici, zgradi u njoj, ljudima koji su u njoj stanovali, o času nestajanja te zgrade, npr. 

– To je kao neko odavanje pošte nečemu što je postojalo 100 ili 150 godina, a značilo je nekome, možda i nama. Ima tu tužnih, ali i radosnih zapisa, a mnogi ukazuju na to koliko se promenila vizura grada, koliko grad više ne izgleda kao što je izgledao ranije, koliko se njegovo jezgro menja i danas. 

Da bi se pričale priče koje ljude podsećaju na istoriju, nešto što je bilo, a dobro bi bilo da jeste još uvek važno, čovek mora najpre da ima talenat da vidi, a onda da ima i strpljenja da sagleda, razume i objasni sebi i opiše za druge. Kako vi u ovom nestrpljivom vremenu nalazite strpljenje i vreme za posmatranje?

– To mi je karakterna osobina, a potrebu da zabeležim imao sam gotovo oduvek. Još u vreme kada sam bio u osnovnoj školi u Somboru fotografisao sam interesantne zgrade za koje sam znao da će nestati. Mislio sam da je važno da pratim grad, ono što se u njemu dešava, kako se menjaju ulice i na koji način ljudi utiču na izgled grada, te šta definiše spoljašnji izgled u odnosu na ono što se krije iza. I tu se uvek krila neka tajna. Zato sam verovao da je zanimljivo da saznam nešto vezano za stanovnike određene kuće ili ulice, da će to onda možda biti zanimljivo da podelim i s drugima. Primetio sam da je zapise koje sam objavljivao na društvenim mrežama čitalo dosta ljudi, što me motivisalo da dalje posmatram i beležim. Pisao sam utiske i o drugim gradovima, recimo kad otputujem u Sentandreju, na Hilandar, u Boku Kotorsku, Tivat… Pokušavao sam da napravim neku vrstu paralele šta se dešava u tim gradovima, u drugim zemljama, kako se oni odnose prema svom nasleđu da bih ukazao na naš odnos prema arhitektonskom kulturnom nasleđu, a unutar toga nije samo arhitektura, već i umetnički predmeti, književnost, sve ono što se tiče naše kulture.

Još u vreme kada sam bio u osnovnoj školi u Somboru fotografisao sam interesantne zgrade za koje sam znao da će nestati…

Običaji i ponašanja građana jednog grada kreiraju duh grada. Šta biste rekli, kako pulsira duh Novog Sada u tom smislu?

– Na slikama koje sam izložio u okviru promocije knjige u “Svilari” vidljivo je da su velike promene u gradu počele nakon 2000. godine. Tada je, u investicionom i tržišnom smislu, počelo da se dešava nešto drugo. Grad je počeo da se menja, počele su da nestaju tipične novosadske, prizemne kuće. Taj sam ciklus nazvao “Urbanizacija”, a predstavio sam ga dizalicom koja se nadvila nad jednom prizemnicom. U tom tonu, situacija se nije prekidala, bivala je tokom vremena samo više ili manje intenzivna.

U međuvremenu sam, ono što sam počeo crtežom, nastavio pisanom rečju. A što se tiče duha grada koji ljudi kreairaju svojim ponašanjem, logično je, naravno, da ljudi nastavljaju da žive svoje živote, da se ne mogu baviti tim problemima, da se prilagođavaju svim tim promenama.

– Meni je npr. veoma interesantno da gledam kako se grad menja dolaskom novih stanovnika koji tu traže svoje mesto – što je uvek dobro, i način kako ih prihvataju starosedeoci. I ja sam se tokom školovanja iz Sombora doselio u Novi Sad, na Novo naselje, i vrlo dobro znam taj osećaj kada dođete negde. S druge strane, tu su ljudi koji taj grad osećaju svojim na drugi način i gledaju grad u odnosu na ljude koji su došli u njega, kojima grad služi za nešto drugo. Suština je, međutim, da svi mi osećamo krizu zaštite kulturnog nasleđa, arhitektonskih celina. Postoji veliki pritisak da se izgrade zgrade – može biti da su potrebne, ne bih sad ulazio u to da li su ili nisu potrebne, da li ima toliko stanovništva koje pristiže – koje se pozicioniraju tako kapitalistički da sve ono što zauzima prostor, a nema maksimalan kapacitet, u smislu da je na tri-četiri sprata, da je urbanizovano i betonirano, više nema prava da se nalazi unutar jednog razvijenog grada. Mislim da arhitektonski projekti koji nam se tako nude, zapravo nisu dostojni nijednog grada, a kamoli Novog Sada. Novi Sad je mlad grad, to znamo, on je od 1848, kada je bilo bombardovanje, sačuvao zapravo samo nekoliko kuća, tako da sve ono što imamo već dovoljno mlado u tom nekom istorijskom vremenu, pa mi se onda činilo da bi bilo dobro da zabeležim to vreme i da ostavimo nešto za sledeće generacije.

Interesantno mi je da gledam kako se grad menja dolaskom novih stanovnika koji tu traže svoje mesto – što je uvek dobro, i način kako ih prihvataju starosedeoci…

Da li vas kao nekoga ko tako pažljivo promatra grad, ko je hipesenzitivan za sve njegove aspekte, uznemirava to kako se on brzo i grubo menja danas?

– Moj odnos prema gradu definisan je upravo hipersenzibilnošću u posmatranju grada. To vremenom razvijete, ta se hipersenzibilnost pojačava i onda često doživite da su ljudi oko vas u čudu zbog nečega što oni ni ne primećuju. Moje beleženje grada je pokušaj da uputim ljude da grad vide. Nekad i sam osećam da je to moje osećanje grada predominantno, preuzme me potpuno, zato ponekad napišem da je to možda samo moj osećaj, moje stanje, moja intimna slika za koju mislim da ima vrednost. Recimo, ti fasadni ukrasi ne predstavljau bog zna kakvu umetnost, svestan sam toga da su to zanatski radovi i da to nije visoka umetnost, međutim postoje i one zgrade koje pripadaju nasleđu koje moramo sačuvati. Često na tu temu budem sentimentalan i osetljiv kad odem u neki drugi grad, onda budem malo ljut na nas kada vidim kako ljudi tamo čuvaju svoje kuće i ulice.

Kako razumete polarizaciju stanovnika grada na rođene ovde i one koji dolaze. Nije li logično da i jedni i drugi imaju isti cilj: život u dobro uređenom gradu, po meri civilizovanog čoveka, u kojem se čuva identitet grada u svakom smislu? Zašto se o gradu uvek razgovara iz pozicije domorodaca i dođoša? 

– O tome je, u teorijskom smislu, pisao Bogdan Bogdanović, a ja bih to predstavio jednom slikom: tvrđavom i bedemom oko nje, u okviru koga živi jedna zajednica. Kada dođu ti drugi, oni pokušavaju preko bedema da upadnu u zajednicu i rasture je, donoseći svoja, nova pravila. To se i danas dešava svugde u svetu. Novi Sad je nastao upravo uz jednu takvu tvrđavu i ono što je starije u njemu je ono što se nalazi na Tvrđavi i iza nje, i zbog toga u knjizi postoji priča o Špilerkinoj kući, najstarijoj kući u Novom Sadu, starijoj i od Petrovaradinske tvrđave. Tu negde tražimo početke da bismo došli do Novog Sada danas. Naš grad gradili su oni koji su došli u njega, uz Petrovaradinsku tvrđavu. Govorim to – ne zato što sam i sam došao u ovaj grad, ali sasvim mi je razumljivo da oni ljudi koji se zateknu u trenutku nečijeg dolaska na neki način brane ono što su izgradile generacije njihovih predaka, i šta god da u tom trenutku imalo intenzivnije ili agresivnije učine oni koji su došli, onima koji su tu već živeli činiće se neadekvatnim.

U knjizi pominjete razne detalje grada u kojima leže tišine sastavljene od njegove istorije. Gde ih vi naličnije nalazite?

– U Novom Sadu postoji još samo nekoliko ulica pod zaštitom države, mislim na taj plemeniti pokušaj da se zaštiti Almaški kraj, koji se obnavlja, a radovi još nisu gotovi. Postoji nekoliko ulica kojima se, u smislu tih tišina, i danas može prošetati. Nisu to samo fasade, koje moraju biti deo univerzalne urbane celine, nisu samo ukrasi na kućama, same ulice, nego i drveće i trotoari, i ono što ljudi rade s tim kućama, kako neguju prostor oko i ispred kuća. Kada prošetate po Almaškom kraju vidite pažnju koju ljudi imaju prema svojim prostorima, ne samo unutar dvorišta, nego i od dvorišta ka ulici. Tamo postoje ulice i uglovi koji nose istoriju tog kraja i samog grada. U njima se može osetiti – ne duh starog Novog Sada, jer je to prošlo, ali može tradicija koja je uspela da se zadrži. Meni je drago da vidim da je i danas nekim ljudima stalo do toga, da svojim okupljanjem i delovanjem, kao što to Almašani rade, sačuvaju i odbrane sećanje. Setite se da se upravo zahvaljujući akcijama Almašana odustalo od plana da put prođe kroz Alamaško groblje, i to je velika stvar.

Nasuprot tim tišinama, čujete li u gradu neke važne glasnoće pored kojih treba zastati? Leže li one u kvartovima ili možda u delima umetnika? Imamo li mi u tom smislu naš grad? Često se njime dičimo da je Srpska Atina – je li? Je li uvek?

– Imamo mi taj put, a da li će ga neko nazvati Neoplatnom – kao Laslo Vegel, a neko drugi Srpskom Atinom, mislim da to nije bitno. Na ključno pitanje da li Novi Sad pripada Srednjoj Evropi ili Balkanu, gde se nalazi, odgovor je da se on nalazi i tamo, i ovde, ili – i ovde, i tamo. Ja to nikad ne bih strogo definisao. Jako je važno da ti uticaji postoje, a mi ih na drugačije načine sada osećamo, iako ih ne vidimo. Kada čitate sve ono što je pisao Vasa Stajić dok je istraživao istoriju starih novosadskih porodica, videćete da su u Zmaj Jovinoj i Dunavskoj bile kuće u orijentalnom stilu i da je tek kasnije došlo ono što mi u svojim glavama pakujemo kao izgled tog centra koji treba da bude autentičan. Ovo danas je isto tako jedna faza, koja će morati u jednom trenutku da se završi. Moraće da se transformiše u nešto sasvim drugo i verujem da će i iz ove faze izaći nešto dobro. 

Pratioci vaših društvenih mreža znaju da dijaloge uspostavljate i s knjigama, konkretno s Marksovimm “Kapitalom”. Šta je danas intrigantno u njemu, iz koje je potrebe izašla ta vrsta dijaloga umetnika s knjigom?

– Moja majka je predavala marksizam, gledao sam na polici te tri knjige koje je preveo Moša Pijade dok je bio u zatvoru. Bile su ispodvlačene i nisu bile potrebne nikome, zato se u meni probudila potreba da ih dopišem nekim crtežima, upravo na simboličnom imenu “kapital”, a sve ono što sam pročitao u toj knjizi može da bude primenjivo i danas. Hteo sam da vodim neku vrstu dnevnika, koji nije bio redovan. Prva knjiga ima 700-800 stranica, a sada sam na drugoj, gde nastavljam dopisivanje koje se veže za određene događaje. Više su to neke unutrašnje zabeleške, u okviru kojih, uz pomoć crteža, uradim nešto što na neki način dodaje sloj teksta. To je kao neka fus nota – dijalog.

Postoji li još neka knjiga koja u vama budi potrebu za takvom vrstom dijaloga?

– Jednom sam to radio sa “Dnevnikom o Čarnojeviću” Miloša Crnjanskog, bilo je to u vreme kada sam pripremao izložbu za Sent Andreju. Zapravo, poenta je da sam oduvek jako voleo knjige, fascinirale su me. Prvo su to bile knjige sa fotografijama – stripovi, tako je bilo dok nisam otkrio prave knjige. Ja sam čovek koji razmišlja uz pomoć slika, tekst mi je došao kasnije, a vremenom ih više nisam razdvajao. Imao sam jednom prilikom izložbu koja se zvala “Impresum“, bila posvećena starim knjigama. Njih sam uzimao od mog prijatelja Duleta koji sedi i prodaje knjige kod Podzemnog u centru. Bile su to knjige koje njemu više nisu potrebne. Ugrađivao sam ih u slike, postoji sedamdesetak takvih slika na kojima su glavni junaci korice ili unutrašnjost knjige, koja je postala deo slike. Knjiga kao civilizacijski fenomen nikad neće izgubiti svoj značaj, bez obzira što su to drugi prorokovali rekavši da će elektronska knjiga uzeti preimućstvo nad fizičkom knjigom. Knjiga neće nestati, lepo je rekao Umberto Eko, da je knjiga kao kašika, čekić, točak – traje. Danas, dakle, koristim sve platforme umetničkog dijaloga, radim paralelno nekoliko stvari, pokrećem dijaloge u različitim segmentima umetnosti, a zapravo radim jednu te istu stvar, koristeći samo različite alate. 

Knjiga kao civilizacijski fenomen nikad neće izgubiti svoj značaj…

To što radite na više umetničkih platformi, u više umetničkih sfera – a čovek jeste multitalentovano biće i živa je šteta koliko se talenata usled lenjosti prečesto nikad ne razvije, nekada se zvalo renesansna radoznalost, a danas ljudi za svestranost često kažu svaštarenje. Kako smo tako grubo obrnuli tu poziciju?

– Zbog našeg usko specifičnog ili kontrolisanog obrazovanja na jednu stranu. Vremenom je nastao taj posprdni izraz “svaštar”, a renesansna ličnost je vrlo lepa reč za multitalentovanost ili višestruku radoznalost,

Ta sintagma jeste vezana za jedno vreme, ali je vremenom postala reč koja označava nekog višestruko vrednog ili darovitog. Oduvek su postojale ličnosti koje nisu bile vezane za to vreme, a radile su nekoliko stvari paralelno, prosto nisu mogli da ih odvoje. Mi, npr, danas otkrivamo da je Kafka vrlo dobro crtao, i to zanimljive crteže, ali ga pamtimo samo kao pisca. Ljudi uđu s nečim u javni prostor, a posle otkriju da znaju i nešto drugo. Mislim da je za svakog umetnika dobro da sebi zadaje nove zaadatke, da ne bi bio jedan te isti pred publikom. Mi u Galeriji Matice srpske, npr, uvek nastojimo nečim da iznenadimo publiku, a to nije uvek lako, međutim, ako ne radimo – ljudi neće ništa ni očekivati, a naša je obaveza da privučemo publiku, obrazujemo je na razne načine. Ta višestruka medijalnost, intermedijalni pristup umetnosti odlična je stvar, korisna je na više načina, jer vi često krenete u jednom mediju, a onda onaj ključ koji otvara vašu temu ka publici nađete u nekom posve drugom mediju u koji zabasate. Upravo tu potvrdite ono zbog čega ste uopšte i počeli nešto da radite. I tako idete iz jedne vrste umetnosti u drugu, prelivate se, baš kao što to biva i u životu. 

Kako mislite da se prema tome što vi radite odnosi politika? Kome vi zapravo upućujete eseje iz svoje knjige “Memento urbi”: građanima ili političarima koji treba da brinu o infrastrukturi grada i njegovom kulturnom identitetu?

– Nisam nikome uputio tu knjigu, jer sam davno odustao od očekivanja, prestao sam da očekujem. Političari razmišljaju na drugi način, shvatio sam da je to drugi svet koji ne razmišlja kao ja. Ponekad mi se čini da ni sam nisam u pravu, da je ono što vidim da se dešava po gradu samo moja lična stvar, moje viđenje stvari, samo moj utisak, te ne može biti aktuelan politički stav, da ne bi ni trebalo da bude. Onoga trenutka kada se okupi više ljudi oko slične ideje i može da zastupa nešto – a tu su institucije koje to rade, ili bi trebalo da rade, možemo govoriti o nekom uticaju. Sada je to samo nešto na nivou lične percepcije, ali kada bi postojala šira svest, postojao bi i materijal koji bi mogao da se izbori za neki svoj prostor u smislu ideologije, politike, dijaloga u tom kontekstu. Umetnost je uvek bila pod uticajem politike i bila je deo politike. Srpska Atina ili Neoplanta, ili – sutra – nešto sasvim treće, u odnosu na naš svakodnevni život, svakodnevicu običnih građana, ne znači mnogo, ali ako pročitate Vegelovu knjigu, ili knjige nekih drugih naših poznatih pisaca koji govore o vremenu kada je nastao termin Srpska Atina, shvatićete da su Srbi unutar države koju nisu imali drugačije razmišlljali. Bila su to druga vremena, drugačiji odnosi, drugačiji uticaji na društvo. Lako je biti angažovan tu gde si u većini, treba biti angažovan tamo gde si u manjini. Postoji izvestan broj ljudi koji voli stare zgrade i priče o njima, koji voli da ih vidi bar na fotografijama i ovo što radim deluje mi kao mogućnost da inspirišem druge ljude da i sami probude ta interesovanja, za tu vrstu istorije, odnosno identiteta grada. Tako iz materijalnog prelazimo u kulturno nasleđe. Priče o porodicama koje su živele u nekim ulicama, u nekim zgradama, koje nisu bile istorijski važne porodice, ali su svojim navikama i običajima bojile identitet grada, nekad budu zanimljivije od priča o istorijskim ličnostima kojima smo mi opterećeni, isto kao i velikim političkim pričama, koje na kraju deluju kao da i nisu baš trajne.