U godini u kojoj bi Muzej savremene umetnosti Vojvodine trebalo da proslavlja vredan jubilej, 50 godina postojanja, ova kulturna ustanova, bar prema navodima dela zaposlenih, suočava se s mnogobrojnim problemima. Da situacija polako izmiče kontroli upozorava se u pismu koje su javnosti uputili viši kustos tog muzeja Nebojša Milenković i muzejska savetnica mr Suzana Vuksanović. Njih dvoje su u tom pismu, koje su dostavili i sekretaru za kulturu i javno informisanje vlade AP Vojvodine Slaviši Grujiću (bez odgovora), kao glavnog uzročnika problema apostrofirali direktorku MSUV Sanju Kojić Mladenov, optuživši je za neprofesionalizam, klijentelizam i privatizaciju budžeta ustanove.

Prema rečima Nebojše Milenkovića, direktorka Sanja Kojić Mladenov je proslavu pola veka postojanja MSUV iskoristila za lični marketing, uz neprimeran način rukovanja umetničkim fondom, niz profesionalnih propusta, mnoštvo dezinformacija i falsifikovanih činjenica.

Govoreći o načinu funkcionisanja ustanove, Milenković navodi:

– Tokom prošle godine Sanja Kojić Mladenov i koleginica Svetlana Mladenov, inače direktoricina majka, realizovale su ukupno 21 programsku aktivnost, odnosno dve trećine programa ustanove. Direktorka  je realizovala osam izložbi i drugih projekata, dok je Svetlana Mladenov u prvih devet meseci prošle godine, dok nije otišla u penziju, realizovala ukupno sedam izložbi, četiri prezentacije i predavanja i dva stručna seminara uz jednu izložbu koja je prebačena u 2016. U istom vremenskom periodu ostalih šest kustosa Muzeja, kao i konzervator i producent koji odlukom direktorke takođe obavljaju kustoske poslove ukupno su realizovali osam izložbi – objašnjava Milenković.

Milenković ističe da je od postavljenja na mesto direktorke Kojić Mladenov kompletnu međunarodnu i regionalnu saradnju MSUV koncipirala isključivo na izložbama koje su realizovale kustoskinja Svetlana Mladenov i direktorka lično:

– Najbolji primer kako je ta saradnja izgledala je izložba “Prigušena egzistencija – Savremena umetnička scena Srbije”, pokazana na Tajvanu, u Košicama i u Banja Luci, na kojoj se kao izlagač svaki put pojavljuje i umetnik Stevan Kojić (inače suprug direktorke Kojić Mladenov, odnosno zet Svetlane Mladenov), kao i umetnik-član Upravnog odbora koji je Sanju Kojić Mladenov izabrao za direktorku MSUV?!

Nebojša Milenković, viši kustos MSUV

Kada je o Programu rada za 2016. godinu reč, navodi se da je Sanja Kojić Mladenov sebi predvidela čak četiri izložbe i jednu monografiju koju će realizovati zajedno sa penzionisanom Svetlanom Mladenov, koja takođe, pored monografije, treba da realizuje i jednu izložbu. Udelom u projektovanom budžetu MSUV za ovu godinu, koji iznosi 3.641.200 dinara, programi koje realizuju Sanja Kojić Mladenov i Svetlana Mladenov zauzimaju 1.783.200 dinara, dok projekti svih ostalih kustosa MSUV, kao i konzervatora i producenta zajedno koštaju 1.858.000 dinara.

– Više nego indikativna je činjenica da Svetlana Mladenov čak i iz penzije ima veći udeo u utrošku budžetskih sredstava od kustosa u radnom odnosu – objašnjava Milenković za portal mojnovisad.com i dodaje:

– Vladavina Sanje Kojić Mladenov obeležena je i sistematskim ignorisanjem, marginalizovanjem i zaobilaženjem institucije Stručnog saveta Muzeja koji se tokom 2015. sastao samo dva puta, a u 2016. još nijednom, iako potreba za tim itekako postoji! U MSUV suspendovan je dijalog, pa sve važne odluke poput, recimo, one o raskidanju Ugovora o otkupu  i vraćanju radova umetniku Živku Grozdaniću, koji svoje poklone/otkupe želi da povuče iz fonda MSUV, direktorka donosi bez konsultacija sa Stručnim savetom, uz izostanak bilo kakvog pokušaja da sa nezadovoljnim umetnikom pronađe rešenje koje bi bilo u interesu kuće. 

U MSUV postoji i veliki broj nerealizovanih publikacija za koje su odobrena značajna sredstva. Od 2013. nisu realizovane sledeće publikacije: Sanja Kojić Mladenov, “Situacije: Instalacije u Vojvodini”; Sanja Kojić Mladenov, Bogdanka Poznanović (u pripremi); Svetlana Mladenov, “Osamdesete: Postmoderna u Vojvodini (1976-1990)”; Svetlana Mladenov, “Ne-izolovani prostor”; Svetlana Mladenov, Projekat “Regionalno – univerzalno “(5 javnih prezentacija-predavanja); Gordana Nikolić, Aleksandar Davić, “Tehnologija narodu: Film i video u Vojvodini” i Sava Stepanov, “Istorija fotografije u Vojvodini”…

S druge strane, direktorka Muzeja savremene umetnosti Vojvodine Sanja Kojić Mladenov u odgovoru koji je poslala na adresu našeg portala, a u vezi s brojnim problemima na koje su ukazali Suzana Vuksanović i Nebojša Milenković, kaže da njih dvoje većinu svog radnog vremena koriste za opstruisanje rada muzeja, za diskreditovanje njegovih rezultata i kriminalizovanje institucije “zarad sopstvene zluradosti i preporuke novim strukturama vlasti”.

– Bračni par Vuksanović-Milenković su od svog zaposlenja u muzeju vrlo brzo ostvarili kredibilitet tzv. “denuncijanata” koji veštački izazivaju konfliktne situacije sa direktorima i kolegama, od javnog sakupljanja potpisa protiv direktora, medijskih kampanja do sudskih parnica, svađa i omalovažavanja kolega. Kako im dosadašnje kandidature za gradonačelnika, direktora i člana upravnog odbora nisu bile uspešne, ovaj njihov novi projekat se bavi iznošenjem lažnih optužbi, paušalnih i tendencioznih “istraživačkih izveštaja” o upravljanju muzejem i falsifikovanih informacija, čime prikrivaju sopstveni nerad i nesposobnost. Za godišnju platu koju im ovo društvo omogućava, radno vreme koriste za aktivnosti na društvenim mrežama, pisanje blogova, dopisa i „otvorenih pisama“ protiv kolega, koristeći muzejsku instituciju isključivo kao poligon za samopromociju i samopreporuku drugim instancama, navodi direktorka.

Kojić Mladenov dodaje da su muzeji prošli kroz tranziciju od javnih institucija kulture koje se finansiraju isključivo od budžetskih sredstava države do javnih institucija kulture u neoliberalnom okruženju, gde su javna davanja sve manja za programe, a prikupljanje sredstava u okviru partnerskog povezivanja i saradnje na regionalnim i međunarodnim projektima sve zahtevnije. Prema njenim rečima to podrazumeva i sticanje drugih kvalifikacija gde kustosi osim kreatora sadržaja, postaju i menadžeri evropskih projekata i bave se i zahtevnijom organizacijom nego ikada pre.

Sanja Kojić Mladenov, direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine

– Dvoje pomenutih ove promene očigledno još uvek nije prepoznalo ili ne želi da ih prepozna, i sad se suočava sa svojim traumama. To se ogleda u njihovim nerealnim zahtevima u vidu visokih iznosa koje traže od muzeja za svoje samostalne projekte, istovremenog opstruisanja administracijskih zadataka, timskog rada i projektnog planiranja, te u infantilnom optuživanju muzejske uprave i kritikovanju kolega kada im želje nisu ispunjene. Upravo status quo i očekivanje od institucije da ispunjava sve želje zaposlenih kustosa priziva krizu. Međunarodni rezultati našeg muzeja i treći evropski projekat po redu u poslednjih nekoliko godina upravo dokazuju suprotno.

Povodom sukoba u MSUV kontaktirali smo i višedecenijskog direktora i kustosa u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine Dragomira Ugrena. On za naš portal kaže da su kritike Suzane Vuksanović i Nebojše Milenkovića, upućene na račun direktorice Sanje Kojić Mladenov, njenog načina rukovođenja i upotrebe muzeja zarad ličnih i porodičnih kustoskih i autorskih promotivnih aktivnosti zaslužene, umesne i, što je dosta važno za konfliktne i polemičke situacije, lako proverljive.

Ugren objašnjava zašto misli da su kritike zaslužene, pri tome ne želeći da komentariše ništa mimo onoga što u umetničkoj i stručnoj javnosti već nije prisutno i što već nije bilo predmet reagovanja u različitim povodima iz samog muzeja i od pojedinca izvan MSUV često veoma žustrih, i, kako kaže, te se činjenice ne mogu prenebreći, zato što je kritika usredsređena pre svega na posledice koje proističu iz neprilične vladavine institucijom muzeja.

– Bolje je bilo da su se pitanja koja sadrži pismo raspravila u MSUV među kustosima i direktorom ─ no kako toga očito nije bilo i neće, to samo po sebi dosta govori o prirodi vladavine rukovodstva muzeja. Direktor bi morao da poseduje profesionalne i ljudske sposobnosti da probleme koji se opisuju i kritikuju rešava u ustanovi, a ne da ih se sujetno i oholo ignoriše čime se oni koji razmišljaju drugačije primoravaju da traže podršku u javnosti i medijima – kaže Ugren i nastavlja:

– Sve do nedavno, bilo je nezamislivo, institucionalno, profesionalno a pre svega etički, da muzejskom institucijom upravlja bliska rodbina ─ a naročito ne tako bliska kao što su mama i ćerka. Jedna u svojstvu kustosa najobimnije zbirke Muzeja (istine radi od nedavno u penziji ali to ništa ne menja na stvari, čak naprotiv), a druga u svojstvu direktora. Slučaj MSUV u tom pogledu jedinstven je primer i nije se dogodio sticajem okolnosti već s jasnom namerom da se u porodično i u ime lokalne doxe zauzme i prisvoji muzej. Sračunato, organizovano i sa punom svešću o tome šta se čini, ovo je sprovedeno uz niz neregularnosti i uz svesrdnu pomoć i učešća istomišljenika i bliskih saradnika u prodajnoj galeriji “Belart”, vlasnice galerije Vesne Latinović kao zamenice predsednika Upravnog odbora MSUV i pojedinaca u muzejskoj i pokrajinskoj administraciji. To nije smelo da se dogodi, a nije smelo ni da se prihvati. Skaredno je čak i za naše aktuelne društvene prilike, takve ujdurme nikada ne izađu na dobro, što se vidi i po brojnim posledicama koje u pismu navode kustosi N. Milenković i S. Vuksanović.

Ugren smatra da je od navedenog, još gora neobuzdana lična i rodbinski povezana finansijska, kustoska i autorska promotivna upotreba Muzeja na koju Vuksanović i Milenković s pravom i sa valjanim argumentima ukazuju.

– Iz izveštaja o radu se, bez naročitih prikrivanja, vidi da se njihovi rođački kustoski i autorski projekti i saradnje favorizju do razmera da oni čine više od polovine i gotovo dve trećine godišnjeg programa Muzeja. Pri tome valja imati u vidu da direktor ne bi trebao ni da se bavi kustoskim poslovima, posebno ne da za račun autorskih projekata zapušta druge obaveze i poslove iz delatnosti Muzeja i organizaciju tih delatnosti. Šta bi tek tim povodima moglo da se doda pisanju dvoje kustosa?!? Podrazumeva se da takvu kustosku i autorsku dominaciju u javnim i promotivnim programima MSUV prati i odgovarajući budžet čiji je najveći deo usmeren za kustoske i autorske projekte samo dve osobe. Treba li pominjati ko su te osobe?

Prema rečima našeg sagovornika drastična nesrazmera u raspodeli budžeta još je dramatičnija ako se pridodaju i projekti porodičnih istomišljenika i bliskih saradnika po raznoraznim osnovama ─ od finansijskih do umetničkih ─ koji se realizuju uz podršku rukovodstva MSUV pod različitim saradničkim i pokroviteljskim osnovama, kao i projekti potpuno nekompetentnih ličnosti za savremenu umetnost i kustoske poslove iz samog Muzeja (kao što je producent, na primer). Ovakva ponašanja i postupke (koji su uspostavljeni i kao institucionalna galerijska i muzejska praksa) nemoguće je pravdati na bilo koji način.

– Nije smelo da se dogodi da se takvi programi u većini realizuju isključivo rukovodećom samovoljom i mimo udela Stručnog saveta. Kustosi s pravom navode da se Stručni savet nedopustivo i sračunato zaobilazi i oko pitanja svih drugih delatnosti o kojima bi morao da se konsultuje i odlučuje. Tačno je da Stručni savet nema nikakvog udela i uticaja ni u kreiranju programa međunarodne i institucionalne saradnje u zemlji i regiji. Taj deo muzejskog rada izvan je svakog institucionalnog planiranja i koncipiranja. Veći uticaj na međunarodne programe i izložbe MSUV imaju prodajna galerija “Belart” i pojedinci iz tog kruga istomišljenika i saradnika rukovodstva Muzeja, no što ga imaju Stručni savet i pojedini viši kustosi i kustosi savetnici Muzeja. Milenković i Vuksanović su u pravu i kada govore o postupcima rukovodstva kojima se uz očiglednu nameru zatiru, prekrivaju i brišu tragovi projekta Muzeja savremene umetnosti u ovoj sredini. Iako o projektu, koncepciji, funkcijama i organizaciji MSUV postoji obimna, relevantna literatura i oficijelna dokumentacija ─ aktuelno rukovodstvo se nimalo ne libi da nedopustivo neprofesionalno i tendenciozno interpretira i krivotvori istorijske činjenice. Takva su krivotvorenja ozvaničena u interpretacijama istorije Muzeja od strane direktorice i na izložbi─manifestaciji povodom obeležavanja 50 godina rada MSUV koja je upravo iz takvih razloga bila i predmet posebne i žestoke javne kritike – zaključuje Ugren.

Kada je reč o rešenju za konstantne konfliktne prilike u MSUV Ugren predlaže hitan prekid porodično-klanovske upotrebe Muzeja; vraćanje institucije i njenih delatnosti interesima struke i umetnosti ove sredine kroz drugačiju sistematizaciju i organizaciju institucije; poštovanje profesionalnih institucionalnih pravila i procedura muzejske struke, uz uljudnu oficijelnu i visoko profesionalnu komunikaciju za šta aktuelno muzejsko rukovodstvo čini mu se da nije sposobno.

Sukob između Nebojše Milenkovića i Suzane Vuksanović sa Sonjom Kojić Mladenov uzbrukao je strasti u MSUV, pa nam se pismom obratilo i 10 od ukupno 17 zaposlenih, od čega njih četvoro čine Stručni savet Muzeja (izuzimajući Sanju Kojić Mladenov, Nebojšu Milenkovića i Suzanu Vuksanović, koji su takođe članovi Stručnog saveta) i ceo pravno-finansijski sektor muzeja.

Pismo prenosimo u celosti:

– U proteklih nekoliko godina Muzej je realizovao evropske projekte Digitalizacija ideja u partnerstvu sa Muzejom suvremene umjetnosti Zagreb, Muzejom moderne umetnosti iz Varšave i Modernom galerijom Ljubljana i Izvođenje muzeja  sa Muzejom suvremene umjetnosti Zagreb, Koroška galerija Slovenj Gradec i Fundacio Antionio Tapies iz Barselone i kao jedna od retkih državnih institucija iz Srbije učestvuje i u trećem evropskom projektu Promene rizika  sa sledećim partnerima: ACE KIBLA, Maribor, ACAX/League of Independent Art Spaces, Budimpešta; RIXC, Riga; MMSU, Rijeka; MSUV, Novi Sad; ZINC, Marsej; 7scenes, Amsterdam; FOPSIM, Zejtun, Malta; Department of Philosophy and History of Science, School of Science, Univerzitet u Atini.

Za razliku od ranijih godina u 2015. godini došlo je do ostvarivanja 30% ukupnog budžeta Muzeja  konkurisanjem za dodatna sredstava na domaćim i inostranim konkursima, napredak koji u velikoj meri doprinosi samoodrživosti ustanove i zapravo sprečava razvoju krize koju spominju Nebojša Milenković i Suzana Vuksanović.

Ostvarena su višegodišnja partnerstva u zemlji (Gete institut,  Francuski institut u Srbiji, Kulturni centar i Kuća legata iz Beograda, i drugi), važna partnerstva u inostranstu (Fondacija Antonio Tapies iz Barselone, Kunsthale iz Košica, Kibla – Multimedijalni centar iz Maribora, Nacionalni muzej moderne umetnosti Tajvan, Narodni muzej Crne Gore), osnažena je saradnja sa nevladinim sektorom (festivali Slobodna zona, Merlinka, Videomedeja, muzički ciklusi organizacije Improstor itd), saradnja sa Univerzitetom Novi Sad i Akademijom umetnosti Novi Sad, i iz godine u godinu se kroz ulaganje poboljšavaju uslovi zgrade za rad zaposlenih i realizaciju programa. Sveukupno, smatramo da Muzej napreduje u dobrom pravcu sa važnim rezultatima u zemlji i inostranstvu.

Smatramo da su stavovi Nebojše Milenkovića i Suzane Vuksanović krajnje lični, nastali iz ličnog interesa, i da ni na koji način ne doprinose ni radu ni ugledu ustanove, i da im je cilj samopromocija kroz diskvalifikovanje rada i zasluga ostalih kolega. Nebojša i Suzana ne poštuju svoje kolege, stručna tela i instituciju u celini i svojim nezavisnim javnim nastupanjem stvaraju lošu sliku o muzeju u javnosti. Oni smatraju da samo određeni zaposleni imaju pravo da realizuju programe, kao i da učestvuju u radu stručnih tela.

Program Muzeja se kreira na osnovu predloga koji nisu uslovljeni pravom određenih zaposlenih, a mogu ih osim kustosa predlagati i druga lica muzeja koja i ne moraju biti zaposlena u Muzeju. Preduslov za izbor programa je kvalitet predloga, a ne stručno zvanje zaposlenih. U okviru rada Komisije za otkup i poklone, čiji su rad najviše kritikovali, kolegama Suzani Vuksanović i Nebojši Milenkoviću je bila važnija višečasovna rasprava o dnevnom redu i zapisnicima sa prethodnih sednica, nego izbor umetničkih radova za otkup Muzeja – nešto što je suština rada te Komisije i u javnosti. Kritikovali su odluke komisije, propustivši da spomenu da su te iste odluke i sami podržali.

Smatramo da Nebojša Milenković i Suzana Vuksanović svojim nezavisnim javnim nastupanjima ugrožavaju položaj Muzeja u javnosti i buduće saradnje sa institucijama i organizacijama iz zemlje i inostranstva, stvarajući lažnu, iskrivljenu sliku o Muzeju i da svoj doprinos Muzeju vide kroz selektivnu kritiku i optužbe, a ne kroz konstruktivne predloge – stoji u pismu koje su potpisali: Vladimir Mitrović, viši kustos, Gordana Nikolić, kustoskinja, Mirjana Dušić-Lazić, dizajnerka-kustoskinja, Luka Kulić, konzervator – restaurator, Jovan Jakšić, producent, Marko Ercegović, menadžer multimedije, Mirjana Masnikosa, sekretarka/ pravnica, Ljubica Kopanja, rukovoditeljka službe finansija, Nada Trpka, poslovna sekretarka, Snežana Dekić, kurirka.

Tekst: Gojko Kekić