Miša Bačulov, as borilačkih sportova: Negativnu energiju kod mladih potrebno je ispravno kanalisati

Upoznajte Novosađanina koji je uspeo da se reši negativne energije ulaskom u borilački ring, a danas svim snagama pomaže očuvanju zdravlja kod dece i omladine.

Treći u svetu u tajladskom boksu, vicešampion Balkana Miša Bačulov ponosni je vlasnik 30 medalja. Rođen je 1982. godine, a borilačkim sportom ozbiljno je počeo da se bavi 2000. godine. Prvo se bavio klasičnim boksom, a potom prešao na tajlandski boks i ful kontakt. Od 2003. bio je u profesionalcima. Takmičarska karijera išla je uzlaznom putanjom, sve do ozbiljne povrede ramena, zbog koje je morao da prestane s takmičenjem.

Godinama je boravio u Češkoj i Holadniji, a nakon povrede vraća se u Srbiju i počinje da se bavi trenerskim poslom i otvara klub “Ronin Gym”. Tada počinje da obučava nove borce i da se bavi humanitarnim radom – do sada je organizovao dvadeset humanitarnih turnira “Borbom protiv nasilja”, tokom kojih je prikupljeno 30.000 evra, a novac je doniran onima kojima je bio preko potreban.

Momcima koji treniraju kod Miše nije bilo strano ni to da članovima Udruženja “Sunce”, koje se brine o deci oboleloj od cerebralne paralize, povodom novogodišnjih praznika doniraju paketiće.

Kada si počeo da se baviš borilačkim sportom?

- Završio sam osnovnu muzičku školu i svirao sam klavir. Moji roditelji su imali ambicije da budem stomatolog ili doktor, međutim, postao sam sportista. Trenirao sam košarku i zadobio sam povredu zbog koje nisam mogao da nastavim da se bavim tim sportom. Nisam znao šta ću od sebe. To sam jako teško prihvatao, jer sam košarku mnogo voleo. Tukao sam se na ulici i na nagovor drugara ušao sam u ring. Prosto mi je drugar tada rekao "umesto što se tučeš po ulici, uđi u ring i reši se svoje negativne energije". To sam i uradio. Međutim, na daljem putu sam bio sam. Morao sam da se snalazim kako znam i umem. Kada sam u Srbiji došao do tačke do koje više nisam mogao dalje da napredujem, odlučio sam da odem u inostranstvo, jer sam tada smatrao, a i sada mislim da treba raditi na sebi i konstantno učiti.

Nekoliko godina si proveo u Češkoj i Holandiji i imao si priliku da treniraš s vrhunskim borcima. Koliko ti to iskustvo koristi u radu s mlađima i čemu ih učiš?

- U Češkoj sam proveo šest godina i ljudi me i dan danas poštuju i vole više nego ljudi u Srbiji. Činjenica da me Česi vole više nego Srbi mi je oduvek bila na neki način poražavajuća, jer sam se u Češkoj šest godina borio sa srpskom zastavom na leđima. Međutim, koliko god da mi je bilo teško i koliko god da sam radio na sebi, moram priznati da sam imao i sreće, pa sam upoznao dobre ljude koji su mi pomagali. Kada sam se vratio u Srbiju, krenuo sam da treniram mlade, ali i da im pružim sve ono što nisam imao kada sam počinjao da se bavim ovim sportom u Srbiji. Od opreme, preko trenera koji bi vodio računa o meni jednako koliko i o drugim takmičarima, do novca. Moji takmičari zarađuju na turnirima i mogu roditelje da oslobode od članarine i kupovine opreme. Istovremeno, svakog borca učim da izvuče ono najbolje iz sebe i da bude samouveren. Ne zanimaju me amaterizam i medalje, spremam borce na realnost i učim ih da ustanu kada misle da je sve gotovo, te kada ih telo izdaje i kada misle da ne mogu više. Ukoliko borac ustane u takvom momentu, teško ćete ga više oboriti. Tako je i u životu. Taj momenat sam razvijao kod sebe i nisam imao opciju da ostanem da ležim.

Iz kog razloga si u Novom Sadu počeo da organizuješ turnire “Borbom protiv nasilja”?

- Kada sam dolazio u posetu roditeljima u Veternik još 2007. godine, video sam klince u centru naselja kako razbijaju imovinu oko sebe i kako se biju međusobno. Tada nije bilo sportskih klubova u Veterniku i odlučio sam da takve klince uvedem u salu, kako bi svu svoju negativnu energiju istresli u ringu. Klinci nisu znali gde da treniraju i nisu imali mogućnosti za to. Moram reći da roditelji često nemaju vremena da se bave decom, pa oni ostaju na ulici prepušten sami sebi. To nije dobro, jer su spremni da naprave mnoge greške u životu koje bi ih skupo koštale. Dok su mladi ne razmišljaju o posledicama. Upravo zbog toga je veoma bitno da se bave sportom, da budu skromni i da pomažu drugima. Da budu šampioni u svojim glavama i da budu zadovoljni onim što vide u ogledalu, a to će uspeti ukoliko izvuku maksimum iz sebe.

Kako si došao na ideju da turnir postane humanitarog karaktera i zbog čega si se odlučio na takav korak?

- Do sada smo skupili 30.000 evra, a sav novac uplaćivan je na račune organizacija kojima smo pomagali. Sva udruženja koja smo pomagali bave se očuvanjem zdravlja kod dece i omladine. Pomagali smo i deci kojoj je novac bio potreban za različite vrste lečenja. Roditelji te dece nisu imali novca, pa smo pomagali koliko smo mogli. Uvek sam tražio da se novac uplaćuje na račun, kako bi postojao trag o tome, te da niko ne bi mogao bilo šta da mi prigovori. Nailazio sam čak i na negativne komentare, ali se nisam mnogo obazirao, jer sam se vodio činjenicom da pomognem. Moja najveća misija je da obučavam mlade i da pomognem drugima, a da kroz taj humanitarni rad i mladi borci nauče koliko je bitno ići pravim i dobrim putem. Cilj BPN-a, pored humanog dela, jeste približavanje borilačkih veština mladima, kako bi svoje slobodno vreme provodili u sportskoj hali, a ne na ulici. Učenje borilačkih veština iziskuje poštovanje pravila, a samim tim utiče na psihofizički razvoj mladih. Potrebno je ispravno kanalisati negativnu energiju mladih i pružiti im mogućnost da se takmiče i postanu profesionalni sportisti.

Jesi li imao podršku pri organizovanju humanitarnih turnira i sa kakvim poteškoćama si se suočavao?

- Jedina podrška koju sam imao stizala je od prijatelja, kako od onih koji imaju firme, tako i od onih koji treniraju kod mene. Nikada nisam dobijao novac od bilo koje institucije, a istina nikada ga nisam ni tražio. Ne želim da bilo ko sutra kaže "on je tu zahvaljujući nama". Upravo zbog toga sve radim sam. S druge strane moja misija je uspešna ukoliko klinci završe na pravom putu, pa me od medalje i novca daleko više raduje to što u školi imam momke koji upisuju fakultet i koji su odlični đaci.

Nedavno je Nikola Cimeša, kog treniraš, osvojio "Kunlun turnir" u Kini. Šta to konkretno znači za Srbiju?

- Ispisali smo novu stranicu u istoriji srpskog kik boksa. Nikola Cimeša ostvario je istorijski uspeh za srpski profesionalni kik-boks kvalifikujući se za top osam boraca kineske "Kunlun Fight" organizacije. Na početku godine kvalifikacije je započelo 64 najperspektivnija kik-boksera kategorije 70 kilograma koji su se u 16 turnira kvalifikovali u top 16. Turnir je održan u kineskom gradu Kvingdao. Cimeša je u martu mesecu u kineskom gradu Sanija osvojio jedan od kvalifikacionih turnira za osminu finala. Tamo ga je čekao još jedan osvajač kvalifikacionog tunira, kineska zvezda Tijan-Ćin koga je savladao jednoglasnom odlukom sudija. Cimešu u novembru čeka četvrtfinale u Parizu, a finale za Novu godinu, tačno u ponoć. Reč je o turniru koji gleda više od 30 miliona ljudi.

Sve je više žena koje se odlučuju za borilačke sportove, koliko ih kod tebe trenira?

- Kod mene trenira 50 žena. Volim da vidim žene da treniraju i smatram da treba da nauče sebe da zaštite i da budu sigurnije u sebe. Imam i dve devojke koje se takmiče. Poštujem to što one rade. Međutim, imam dve ćerkice i ne bih voleo njih da vidim u ringu, jer mi je dovoljno stresno da o tome samo razmišljam. Opet ponavljam, poštujem žene koje treniraju i koje postižu visoke rezultate.

Koji su ti dalji planovi i hoćeš li i ubuduće organizovati humanitarne turnire?

- Tokom boravka u inostranstvu uzimao sam od svega po malo i izgradio svoj stil kao trener. Upravo zbog toga kod nas dolaze da trenirajui svetska imena, a organizujem i seminare i nastaviću to da radim. Svaki vikend odvodim borce na domaće i inostrane turnire. Humanitarni turniri će malo sačekati, jer iziskuju dosta novca i vremena. Ukoliko neko od sponzora poželi da nam pomogne, vrlo rado ćemo organizovati humanitarni turnir ali trenutno za tako nešto sada nema uslova. Baviću se trenerskim poslom i obučavaću mlade borce i preneću im sve svoje znanje kako bi bili jednako dobri u ringu i u životu.

MALI VODIČ KROZ BORILAČKE VEŠTINE 

Kik boks je savremeni borilački sport kog je sedamdesestih godina prošlog veka osmislio Majk Anderson kao zapadnjački odgovor na istočnjačke borilačke veštine. Iako se radi o jedinstvenom sportu, kik boks nije naziv za jedinstvenu veštinu već obuhvata nekoliko različitih borilačkih disciplina. Pod njega spadaju: polu-kontakt, laki-kontakt, puni-kontakt, lou-kik, tajlandski kik boks, a u poslednje vreme i Aero kik boks odnosno kombinacija kik boksa i aerobika.




K 1 je disciplina nastala u Japanu 1993. godine, a zasniva se na kik-bokserskoj tehnici s dodatim udarcima kolenom. Kombinuju se tehnike iz mau taija, karatea, te-kvon-doa, sanshoua, kik-boksa i tradicionalnog boksa. Ime je izvučeno iz skraćenice od Formule 1. K-1 je privatna organizacija i njen vlasnik je Fighting and Entertainment Group iz Japana.




Tajlandski boks je jedna od najstarijih borilačkih veština u kojoj su, pored udaraca rukom i nogom, dozvoljeni udarci laktovima i kolenima. Važi za nacionalni sport Tajlanda, a zbog visokog rizika od povreda zbog udaraca laktom i kolenom, smatra se za jednu od najsurovijih borilačkih veština. Obeležje klasičnog tajlandskog boksa jeste ritualna igra vaj kru, koju borci plešu na početku borbe kako bi pokazali poštovanje učiteljima, a uz klasičnu tajlandsku muziku koja prati celu borbu.

Tekst: Slađana Aničić
Foto: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva Miše Bačulova