Sandra Zekić, bokserka & novinarka: Mogu da krvarim u ringu, ali od kafanske tuče mi pozli

Sandra Zekić je profesionalna bokserka, novinarka i nesuđena pravnica. U Novi Sad je došla kada je upisala fakultet i ostala. Sa 12 godina je ušla u salu u kojoj su boks trenirali drugari iz kraja i ostala tamo. Nekada ni najbolja šminka ne može da prekrije modrice i podlive od udaraca, ali ona uz osmeh kaže da joj je to postao zaštitni znak. Verovatno je jedina novinarka koje se sagovornici stvarno plaše, a mnogi, pa i neki političari, joj kažu „samo nemoj da nas biješ“. I samo to bi bilo dovoljno da bude prava gradska faca, ali nije samo to...

Ili joj je napuklo rebro ili ima povredu međurebarnog prostora, jer je na treningu tajlandskog boksa dobila koleno u rebra. Boli kao đavo, ali će se brzo oporaviti. Od kako je zavolela borilačke sportove, trenirala je kik boks, savate, boks, a sada sa prijateljima trenira i tajlandski boks. Još je muče „kolena“ i „laktovi“, jer ne ume da se odbrani od ovih udaraca.

- Reprezentativka u savateu sam bila deset godina i od prošle godine sam postala profesionalna bokserka. Kada je trebalo da treniram za meč, došla sam na mesec dana u klub tajlandskog boksa i tamo sam već godinu dana. Imam 35 godina i nije mi teško da se bijem. Ne sviđa mi se što deca nisu kreativna i volela bi da se malo potrude, kao što se ja trudim da savladam kolena i laktove. Koleno u rebro sam dobila prošle nedelje, pa sada mirujem i treniram. I prošle godine mi je napukao međurebarni mišić, a pošto su isti bolovi, nisam ni išla kod lekara – kroz osmeh priča Sandra Zekić na početku razgovora za portal mojnovisad.com.

Kako se to jedna devojčica odluči da od svih sportova izabere baš boks, pa još i da se profesionalno bavi tim sportom?

- To je došlo samo od sebe. Prvo sam kratko trenirala rukomet, ali se nisam našla u tom sportu. Drugari iz kraja su trenirali kik boks i boks i ja sam sa 12 godina otišla na njihov trening. I ostala. Trenirala sam i kik boks i boks, a onda savate. To nije bilo baš isplativo, jer sam sve morala sama da finansiram. Sada sam se vratila korenima, odnosno boksu i prešla u profesionalce. Već neko vreme mi se to nudi, a sada sam i prihvatila. U Evropi je ženski boks u ekspanziji. Evropsko srebro iz savatea sam uzela 2013. godine i u tom sportu sam za sve te godine stekla i iskustvo i brojna prijateljstva. Sada sam u profi boksu koji se više finansijski isplati, ali se fizički ne isplati. Za sada još imam negativan skor i nisam ništa značajnije osvojila, ali se ne predajem. U savateu samo osvojila dve srebrne i jednu bronzanu medalju na evropskim prvenstvima, a deset godina sam bila prvak Srbije i to u obe savate discipline, aso savate i kombat savate. Koliko sam samo batina dobila za ovih 20 godina! Ali sam i ja tukla! Pitanje je koja devojka bi mogla da izdrži i jedan blag udarac, a kakva sam udarce ja dobijala! Najgore mi je kada zbog neke povrede ne mogu da treniram, jer moram da mirujem! Miruj – to je najgora stvar koju možeš da mi kažeš!

Plaše li te se muškarci? Da li pobegnu kada čuju čime se baviš i koji sport treniraš?

- Ja sam po prirodi nepopravljivi optimista. Uvek se smejem, volim život i uživam u svakom danu. Retko kažem čime se bavim to uglavnom ispričaju moje kolege. Baš mi rade odličan pi-ar! Iako sam bokserka, ja nisam muškarača, ali definitivno nisam ni feministkinja. Mislim da me se ne boje. Ja mogu da budem dečak, ali sam žena od kako sama kuvam, a to je od dvanaeste godine. Meni pozli kada vidim kafansku tuču. Ja mogu da krvarim u ringu, ali tamo je fer-plej. Kafansku tuču ne mogu da podnesem.

Kako porodica podnosi tvoje bavljenje boksom?

- Imam dva brata, ali ja sam tatin najjači sin! Mi se uvek dobro provodimo kada smo zajedno. Kada sam otišla na studije i nisam redovno trenirala, imala sam 76,5 kilograma. Došla sam kući u Zrenjanin i odlučila da treniram i spremim se za borbu. Morala sam da smršam 21 kg. I uspela sam. Ali su mi moji ukućani pred finalni meč govorili „ajmo kući dok je vreme“, a kada sam ih pitala da li su poneli foto-aparat, rekli su da ne treba jer odlične A4 snimke prave u urgentnom centru. Tako je uvek kada smo zajedno. Majka me isto podržava, ali je ranije, kada objašnjava da treniram boks, uvek govorila i da jako lepo pišem poeziju! Podržavaju me i to mi je važno.

Kako si se našla u novinarstvu?

- Želela sam da upišem žurnalistiku, ali 1999. godine nije bilo tog smera u Novom Sadu, pa je trebalo da idem u Beograd. Druga opcija je bila da na Pravnom fakultetu u Novom Sadu upišem smer unutrašnjih poslova. Prvo sam došla u Novi Sad da predam dokumenta i odmah sam se zaljubila u finoću ovog grada. Nisam ni htela da idem u Beograd. Roditelji su me naterali i primili su me na oba fakulteta, ali sam ja odabrala Novi Sad. Iako sam na žurnalistici bila primljena na budžet. Beogradska gužva nije bila za mene. A u Novom Sadu sam na šalteru, dok sam predavala dokumenta, upoznala ljude koji su mi i danas prijatelji. Kada sam apsolvirala, vratila sam se u Zrenjanin i ostala skoro dve godine tamo, a onda sam se vratila da završim fakultet i radila. Čula sam za konkurs na radio „Asu“, a pošto nisam imala računar zamolila sam prijatelja da mi prekuca CV rukom pisan i pošalje. Osim na „As“, on je poslao moj CV i na TV „Panoniju“. „As“ me je odbio,  a na „Panoniji“ sam počela da radim i to crnu hroniku. Dolazila sam prva na posao, odlazila poslednja, sve sam htela da naučim. Sve dok nisam dočekala svoju prvu saobraćajku i „navukla“ se. Pet godina sam to radila, a onda sam prešla na „Novosadsku TV“, pa na „Prvu“ televiziju. U novinarstvu sam od 2008. godine. Sagovornici, pa i gradski političari uglavnom znaju da sam i bokserka, pa se i šale i kažu mi „samo nemoj da nas biješ“.

Kako izgleda kada nakon meča ili treninga, sa modricama na licu treba da snimaš, ideš u Skupštinu, na neki intervju?

- Stavim dobar puder  i ne vide se modrice! Nisam žrtva nasilja, ali neki ipak skreću pogled. Ipak sam odlučila da ne odustajem ni od sporta, ni od novinarstva. Mnogi su napustili boks zbog toga. Često ne spavam, budem umorna, ali nastavljam. Ni sama ne znam zašto toliko volim borilačke sportove! Ja se u ringu nadmudrujem, stalno nešto novo učim. To mi ne da mira. Sada, u profesionalnom sportu, imam negativan skor, tri pobede i pet poraza. Biće mi dosta boksa kada odigram savršen meč i osvojim savršenu pobedu! Popraviću se, sigurno.

Osim u novinarstvu i sportu, aktivna si i u brojnim humanitarnim akcijama.

- Aktivna sam u promociji donorstva i imam potpisanu donorsku karticu. Kod nas je svest o značaju donorstva loša, pa se trudim i svojim primerom da je popravim. Aktivna sam i pokretu za zaštitu životinja, ali ne mislim da mogu da spasem sve pse ovoga sveta. Uzela sam jednog kucu i to sam dala otkaz da bih usvojila psa. Životni tempo i radni dan u novinarstvu diktiraju događaji, pa nisam mogla da ga uzmem dok sam radila. Niko ga nije udomio, pa sam ga ja uzela. A i slični smo! Ima iste šiške kao ja! Jedan od mojih prijatelja je Goran Bajšanski, sportista koji je osvojio sve što je mogao da osvoji. Tri puta je bio svetski i evropski prvak. Zajedno smo organizovali humanitarnu akciju za decu sa Kosova. Kuvali smo kafu na ulici i tako sakupljali novac za jednu porodicu sa Kosova. Sve kolege su se odazvale toj akciji! Novinari su jedan dobar klan. Sada je osnovao Udruženje građana „Novi Sad“ u kojem sam ja tihi partner i imamo zakonsku osnovu da radimo. Angažujemo se ako treba da se organizuje betoniranje vrtića ili neka slična akcija. Ujutro uz kafu se sve dogovorimo. Ne možeš ljude da odbiješ, uvek nešto može da se uradi. Samo ako hoćeš!

Kako ti doživljavaš svoj život i to sve što radiš?

- Mislim da imam jako bogat život. Kada bih sada trebalo da umrem, rekla bih da sam živela lep život. Volela sam i bila voljena, imam divne prijatelje. Puno sm i putovala, samo ovog leta sam zbog mečeva bila u Rusiji, Albaniji i Švajcarskoj. Posao i sport su mi omogućili da budem prebogata. U sportu sam stekla prijatelje sa kojima sam se znojila i krvarila u smrdljivim salama.

Šta trenutno radiš?

- Sada sam ispomoć u klubu i podrška. Profi mečeve imam kada naiđu, a na treninzima ispravljam tehniku boksa. Uvek nešto može da se nauči. Mnogo udaraca dobijam u glavu, pa učim kako da ih eskiviram. Pošto sam dala otkaz na televiziji, počela sam honorarno da pišem za „Vice“. Nisam ni znala da umem da pišem! Pišem u cugu i kada završim tekst, osećaj je bolji nego kada napravim prilog za televiziju. Dobro se osećam kada pišem!

Kikice kao zaštitni znak

Šiške imam od zabavišta, a kikice i pletenice nosim jer su praktične. Čak i kada treniram, pletenice stoje, a ja mogu samo da isfeniram šiške i imam frizuru. Tako ostajem devojčica, a uvek nađem nekoga ko će da mi ih isplete. Retko imam puštenu kosu. To je samo kada ne treniram zbog neke povrede. Kao sada.