NOVOSAĐANI: Boris je level dizajner za kompjuterske igrice koji izrađuje i srednjovekovne "gedžete"

Svojevremeno, kada je došao na mesto šefa tehnike u Novosadsko pozorište/Ujvideki Szinhaz, niko za njega u pozorišnom miljeu nije znao, no vrlo brzo se ispostavilo da je u kuću stigao majstor par excellence.

Prvo je svojim veštinama i umećem da napravi svako čudo osvojio – poslovnično zahtevne – reditelje, a onda svojom kreativnošću i pedantnošću i sve ostale. Ono čega kod nas nije bilo da se kupi, a neretko i advanced verziju traženog, umeo je Boris da napravi tako da je izgledalo "kao iz prodavnice". Nažalost, u teatru se nije dugo zadržao, kreativnost i radoznalost odvele su ga dalje. Danas je Boris Radujko level dizajner, neka vrsta urbaniste-arhitekte za kompjuterske igre u kompaniji "Mad Head Games", koja pravi kompjuterske igre, ali i dalje čovek koji sa deset prstiju ume da napravi čudesa. Evo priče o njemu, u kojoj će se ispostaviti da onog strašnog 1. novembra tek slučajno i sam nije bio ispred Ž. stanice, gde je obično sedeo dok bi čekao koviljski bus kad propusti titelski za Gardinovce...

Tociljanje po padinama Rotkvarije

– Rođen sam u Betaniji u februaru 1978. godine, a odrastao na Rotkvariji, iza "Kokre" i "Lesnine". Išli smo u "Kostinu" školu i tociljali se na padinama podzemnog parkinga, preko puta SUP-a. Rano sam naučio da čitam, kuća je uvek bila puna knjiga i enciklopedija. Tada je bilo moderno da se izvaredni učenici prebacuju u sledeći razred i ja sam večno bio "onaj mali pametni". Na časovima je generalno bilo dosadno, pa sam uvek nešto crtao. Tata Svetozar, bibliotekar i pisac, pravio je nameštaj po stanu i brat i ja smo stolariju učili uz njega. Mama Jadranka radila je u Radio Novom Sadu, u Redakciji ozbiljne muzike. U kući smo slušali klasiku i rok. Učio sam ruski i mislio da mi nikada neće zatrebati. S devet godina dobio sam kompjuter – "Komodor 64", tata je nekako već tada osetio da će od tih kompjutera nastati nešto veliko – seća se Boris Radujko i nastavlja:

Najdevedesetije devedesete

– Tamo negde oko sedmog razreda, odjednom je pola razreda postalo pravoslavno. Skinuli su "Metalika" majice i obukli šajkače. Prvi put sam video i kako izgleda vršnjačko nasilje i ispratio nemoć nastavnika da je iskontrolišu. Uglavnom su nasilnici bili ovi što su postali narodnjaci. Usred najdevedesetijih devedesetih, iz "Kostine" prelazim u "Svetinu" gimnaziju. To što smo brat Dušan i ja ostali generalno normalni, po meni je samo zbog roditelja, vikendice i kampovanja. Već u drugoj godini mi je jasno da ćemo u školi slabo šta naučiti, profesori se drže na najtanjim nitima profesionalnosti. Nasilje među srednjoškolcima postaje manje fizičko, a više mentalno, javljaju se prvi ozbiljno bogati klinci. Mi slušamo grandž i metal, para ima tek da se preživi i ne – apsolutno se ne razumemo s ekipom koja ima lovu, koja džipove parkira usred školskog dvorišta. Tata Rade, tako su ga svi zvali, radi preko puta – u Muzičkoj školi "Isidor Bajić", pa često visim kod njih u dvorištu. Još uvek crtam na času, ali osim toga počinjem sve ozbiljnije da se bavim računarima. Osim igara, radim i kompjutersku grafiku i prve radove, a neki su izašli u časopisu "Amiga Stajl". Pred kraj gimnazije, 1996 - 1997. godine kreću protesti protiv Miloševića, kordoni, suzavci i sve što je uz to išlo – razotkriva slike najličnijeg sećanja sagovornik našeg portala. 

Društvene igre bilduju socijalnu snagu

Posle mature, Boris Radujko upisuje PMF, jer arhitekture u Novom Sadu još nema. Na PMF-u upoznaje divnu ekipu, s kojom razmenjuje igre, muziku i otkriva svet društvenih igara. Ubrzo prelazi na FTN, na Departman arhitekture. Paralelno sa studiranjem, osniva Udruženje ljubitelja društvenih igara "Valhala", koje se bavilo promocijom raznih društvenih igara i igara na tabli. 

– Na arhitekturi nas je dočekalo i bombardovanje, opraštaju nam se kolokvijumi i prolazimo ispite levo i desno. Kod kuće ubeđujemo mamu da ne mora da ide da izveštava sa "Žeželja", u pauzama između udara igramo košarku. Bilo je i pomračenje sunca, histerični Novi Sad se zatvorio u stanove, na srušenom mostu samo nas pet i avlijaner, koji se pita gde su svi nestali. Dolazi peti oktobar, i navikavanje na stranke, glasanje i tranziciju.

Po završenom fakultetu, Boris neko vreme radi u "Radosnom detinjstvu" – na sanaciji objekata, potom kao projektant u birou "Novi Dom", zatim u školi u Kamenici – kao nastavnik tehničkog. Istovremeno, pomaže ocu da napiše i izda svojih šest knjiga o Isidoru Bajiću, Novom Sadu i "Svetinoj" gimnaziji, a mami na dizajnu i prelomu monografije Muzičke omladine Novog Sada.

Ali ni sve to, još uvek nije dovoljno da zadovolji njegov radoznali duh. Stoga, kao deo ekipe koja vodi Klub "Valhala", 2013. godine organizuje ETC, jedan od najvećih turnira u društvenim igrama. Počinje ozbiljnije da se bavi minijaturnom skulpturom, maketarstvom, slikarstvom i izradom kostima. Negde u to vreme, u klub dolaze i članovi Udruženja "Zeleni barjak", koje se bavi očuvanjem starih zanata i srednjovekovne kulture. Pridružuje im se i sarađuje u organizaciji niza susreta ljubitelja srednjeg veka. Zajedno izrađuju srednjovekovne kostime, oklope i oružje. Baš u to vreme, ukazuje mu se prilika u Novosadskom pozorištu, gde upoznaje pozorišni život iza teatarskih kulisa...

– Poslednjih deset godina radim u firmi Mad Head Games, kompaniji koja pravi kompjuterske igre. Počeli smo od skromnih 2d igara sa zagonetkama, a danas radimo ogromne projekte koji su po kompleksnosti ravni holivudskim filmovima. Trenutno sam na poziciji level dizajnera, što bi u prevodu bio kao neki urbanista-arhitekta za kompjuterske igre. Sarađujemo s Rusima. Ko je mogao ikada da pomisli da će mi se isplatiti znanje ruskog iz osnovne?! – kaže Boris.

Na pravi mrak i tišinu čovek se odmah navikne

A onda je, kako kaže Boris, "udario kovid" i on se zbog toga seli kod brata u selo i od tada živi na relaciji Detelinara-Gardinovci. 

– Paradoksalno, imamo jači net u selu, nego u gradu. Moja dva avlijanera obožavaju dvorište i svakom bih predložio da ode van grada. Na pravi mrak i pravu tišinu čovek se odmah navikne, a malo duže putovanje od grada odlična je prilika za audio-knjige. Za mene je najbitnije to što konačno mogu da osposobim radionicu. Brat i ja sada vodimo kovačko-stolarsko-kožarski atelje i bavimo se izradom srednjovekovnih kostima, oružja i oklopa. "Zeleni barjak" učestvuje na sve većim manifestacijama i svake godine smo sve raskošnije opremljeni – Borisove su reči koji na kraju razgovora kaže još samo jednu rečenicu: 

– Kad propustim titelski za Gardinovce, često sam čekao koviljski bus – dva'es četvorku – ispred Ž. stanice. Tog dana slučajno nisam...

Snežana Miletić