NOVOSAĐANI: Diplomirani majstor za sve popravke u kući

NOVOSAĐANI: Diplomirani majstor za sve popravke u kući

Profesionalna karijera mu je odslikavala stanje u državi i društvu u poslednjih trideset i pet godina. Dok su polukvalifikovani i stručno nedokazani akademski građani i zanatlije napredovali po političkoj liniji, on se potvrdio na oba polja. Završio je uspešno studije i dodatno se usavršavao, ali nije se libio da istovremeno izuči više zanata. Postao je stručnjak koji zna i teoriju i praksu i nikad se nije stideo da prihvati bilo koji posao kako bi prehranio porodicu.


Ivan Došen 
rođen je 1959. godine u Novom Sadu. Po obrazovanju je građevinski inženjer, međutim tokom godina radio je i kao fizički radnik, kamerman, programer, knjigovođa i zanatlija. Danas je vlasnik samostalne zanatske radnje "Veliki majstor." Oženjen je, ima sina i ćerku i dvoje unučadi.


- Majka mi je bila domaćica, a otac građevinski poslovođa u "Neimaru". Otac je celog života radio pošteno i bio je strog i pravedan čovek. Kao decu, mene i brata je vodio na gradilište da ne budemo na ulici. Tamo smo sakupljali eksere, jer je bilo puno tesarskih radova, pa smo ih ispravljali i vraćali magacioneru. Zbog svega što sam tamo video i iskusio, školovanje mi posle nije padalo teško
– počinje svoju priču Došen i nastavlja:

- Upisao sam Srednju građevinsko-tehničku školu. Sećam se da nismo imali udžbenike, već smo sve morali pisati i crtati. Bilo je zanimljivo i završio sam kao odličan đak – priča Ivan.

Kao decu, otac je  mene i brata vodio na gradilište da ne budemo na ulici


Sagovornik portala mojnovisad.com upisao je Fakultet tehničkih nauka, smer za industrijsku gradnju, a njegova tadašnja devojka, buduća supruga, Nemački jezik i književnost na Filozofskom fakultetu.

- Kao student učio sam redovno. Međutim, na drugoj godini studija sam se oženio. Sećam se da je žena apsolvirala i čuvala decu, dok sam ja i dalje učio. Nikad neću zaboraviti profesora Živojina Ćuluma koji je nabolje od svih predavača prenosio svoje znanje i posle čijih predavanja su se studenti osećali pametni i sposobni. Ali, ipak sam napustio FTN i nastavio studiranje u Subotici na Višoj građevinsko-tehničkoj školi, koju sam lako završio i postao pogonski građevinski inženjer – priseća se Ivan.



Sa stečenom diplomom otišao je u tadašnji SIZ za zapošljavanje, uveren da će ga zaposliti.

- Rekli su mi da dođem za šest meseci. Izašao sam zbunjen i smušen, tada sam pomislio da ta ustanova postoji samo zbog sebe – kaže Došen.

Mladi Novosađanin je ipak našao posao na tadašnjoj Televiziji Novi Sad.

- Imali su gomilu zaposlenih, ali su još dodatno zapošljavali. Moja obaveza je bila da sa kamiona istovaram opremu za snimanje. Bio sam u tome dobar i revnosan, pa su mi posle dali da budem dežuran na sceni. Sećam se da su mnogi dobijali platu, a nisu dolazili na posao. Bilo je i onih koji su živeli od honorara koji su dobijali sa strane, pa nisu odmah podigli pare. Meni je tada to bilo neshvatljivo – priča naš sagovornik.

Sećam se da su mnogi dobijali platu, a nisu dolazili na posao


Tokom Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine, mnogi kamermani su otišli za glavni grad Bosne i Hercegovine, kako bi pokrivali taj događaj. To je bila prilika za Ivana da stane iza kamere.

- Držali smo program mesec dana i tada se videlo da se može raditi sa mnogo manje ljudi. Nažalost, kamerman od kojeg sam najviše naučio je preminuo, i trebalo je da neko dođe na njegovo radno mesto. Bilo mi je neprijatno, ali sam bio ubeđen da ću to biti ja pošto sam imao nezaposlenu suprugu i dvoje dece. Ali dogodilo se da je neko doveo jednog momka preko veze i kasnije su ga zaposlili – kaže Došen.


Ivan je nakon toga otišao u vojsku i posle odsluženog vojnog roka u Makedoniji vratio se kući.

- Angažovali su me na Spensu u ugostiteljskom objektu, gde sam gurao gajbe od šanka do magacina. Tada sam video koliko radnik može malo da zaradi, a koliko konobari i upravnici mogu puno da ukradu. Nije bilo kontrole, sve je bilo društveno i mnogi su uzimali pare – priča Ivan.

Uskoro su stigle dve ponude za posao sa SIZ-a za zapošljavanje. "Vojvodina put" je tražila osobu za terensku kontrolu, a "Neimar" programera projektanta.

- Izabrao sam "Neimar", jer mi je otac tamo proveo karijeru, ali sam pogrešio. Došao sam u firmu i niko nije hteo da mi pomogne, a pojma nisam imao šta je programer projektant. Mislio sam da ću odustati, ali desilo se da sam leti naučio najviše. Kada su kolege otišle na godišnje odmore, na ceduljicama su mi ostavljali instrukcije kako da pustim obradu i tada sam otkrio tajne programiranja. Posle su mene i koleginicu poslali na Saobraćajni fakultet u Beogradu, na obuku koja je trajala dve godine, da učimo programiranje i projektovanje na račun firme. Iako sam bio građevinac, bavio sam se nečim drugim i bio sam zadužen za mrežno planirnje i za eksterne i eksterne situacije – priseća se naš sagovornik.

Nije bilo kontrole, sve je bilo društveno i mnogi su uzimali pare


Raspad države i društva i pojava nacionalizma odrazili su se i na preduzeće. Počelo se raditi stihijski, a Ivan je prešao da radi knjigovodstvo u Neimaru, ponovo nešto za šta se nije školovao.

- Jednog jutra dok smo pili kafu, jedna koleginica koja je sebi od firme izborila stan, počela je da ispituje sve prisutne ko je šta po nacionalnosti. Kad ono – svi Srbi, osim mene koji sam se izjasnio kao Jugosloven, jer sam smatrao da su sve balkanske nacije male naspram jugoslovenske. Sitnim dušama to tada nije bilo važno i reklli su mi da to više ne postoji. Mnogi su u tom periodu prvo bili opčinjeni Miloševićem, a posle Draškovićem – priča Došen.


Posle više od deset godina rada Ivan je odlučio da napusti preduzeće i da bude sam svoj gazda. Naime, godinama unazad, Novosađanin je u slobodno vreme radio kao majstor kako bi popunio kućni budžet i tokom vremena izrastao je u veštog zanatliju.

- Kao mladi supružnici uselili smo se u stan bez vode i struje na Novom naselju. Uveli su mi cev sa hladnom vodom, ali to me je koštalo mesečnu platu. Na početku sam unajmio majstore, gledao kako rade i pomagao im. Prost je to posao samo treba savladati cake. Naučio sam da kucam eksere, narezujem navoje, da radim kupatila i keramiku, stavljam gipsane ploče, da zidam i da malterišem, za izvlačim košuljice, da radim struju, da dihtujem, radim parkete i podove. Od beskorisnog prostora napravio sam porodični stan, ujedno dobivši svoju poslednju diplomu, majstora – kaže Ivan.

Često se dešava da negde curi voda u stanu, a komšije iznad neće da sarađuju


Kada je otišao iz "Neimara" posvetio se potpuno zanatu i pre trinaest godina otvorio Samostalnu zanatsku radnju "Veliki majstor".

- U našem društvu ima puno parazitskih institucija u kojima rade ljudi koji mrze svoj posao, ali su tamo zbog plate koju nisu zaradili. Mnogi od njih ne mogu da podnesu pametne i vredne osobe i zato sam odlučio da pokrenem sopstveni biznis. Naravno ni ovo nije lako. Idem na intervencije, ulazim u domove mnogih porodica i radim sve što treba, a anegdota sam se nakupio tokom vremena. Ljudi su čudni, često se dešava da negde curi voda u stanu, a komšije iznad neće da sarađuju. Jednom sam kutiju sa alatom stavio na veš mašinu jedne žene, a ona je počela da viče na mene. Neko me je zvao telefonom i rekao da mu hitno treba majstor, ali mi je i poručio da ne dolazim ako pušim – priča Došen.


Kada se jednoj poznatoj privatnoj novosadskoj štampariji pokvarila mašina, pozvali su "velikog majstora". Nakon popravke, ne znajući da gazda firme stoji pored njega, Ivan je prokomentarisao kako je vlasnik sigurno lopov kada ima ovoliko opreme i halu. Iako je bio uveren da se čovek uvredio i da ga više neće zvati, postali su njegove redovne mušterije, pošto prethodni majstori nisu znali da otklone kvar.

- Danas je i naplata problem. Došlo je vreme da više niko ne daje bakšiš i ne ponudi te hranom, ili pićem. Desilo se da smo radili u nekom praznom stanu, a vlasnici su nam rekli da je klima pokvarena. Mislio sam da je popravim, pa sam je uključio i video da radi. Lagali su nas jer su mislili da ćemo im trošiti struju. Novi Sad i njegovi stanovnici su se mnogo promenili od devedesetih godina do danas. Bili smo varošica, a postali smo grad i ljudi nemaju vremena jedni za druge. Puno naroda je došlo ovde i, nažalost, mnogi ne mogu da prihvate ovu kulturu i odbijaju da se stope sa nama Vojvođanima. Međutim, ja volim tu multietničnost i uživam kada na poštanskim sandučićima u ulazu zgrada mogu da pročitam prezimena različitih nacionalnosti. Čovek treba da se meša sa drugima i to je normalno – iskren je Došen.


Došlo je vreme da više niko ne daje bakšiš i ne ponudi te hranom


Tokom godina novosadski majstor je muku mučio i sa lopovima koji su mu više puta obijali automobil i ukrali vredan alat. Kako kaže, kada provalnik vidi "hilti" bušilicu, prolazi i kroz staklo i metal.

A da posao nije lak otkrivaju i ispucale ruke i prljavština ispod noktiju koja se ne može otkloniti.

- Lepo je biti majstor i nešto stvarati. Stare zanatlije su dobre, ali dolazi mlađa generacija koja gleda samo zaradu, a ne nudi kvalitet. Zato treba birati one u godinama. Hteo sam da budem inženjer koji zna i praksu, a ne samo teoriju i da budem najbolji u onome što radim. Iskreno, ni ne znam gde mi je inženjerska diploma – završava svoju priču Novosađanin Ivan Došen.



Tekst i fotografije:
Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
25
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

vremenska prognoza novi sad bebe JKP Gradsko zelenilo novorođenčad odbojkaši vojvodine sneg Novo naselje bez vode bez struje Isključenje struje horoskop jkp novosadska toplana klinika za ginekologiju i akušerstvo sneg u novom sadu vojvodina ns seme nova godina isključenje vode zdravlje prognoza vremena novosađani novi sad JKP Vodovod i kanalizacija vremenska prognoza Republički hidrometeorološki zavod servisne informacije novi sad smanjen pritisak vode Vreme u Novom Sadu novosadsko porodilište betanija elektrovojvodina