NOVOSADSKO KONTRIRANJE: Liman vs Novo naselje, moderna i postmoderna

U Novom Sadu je oduvek bio izražen lokalpatriotizam. To je ona ogromna ljubav prema svom gradu. Taj jak osećaj pripadnosti naglašen je i na mikro planu.

Tako imamo rivalitet star koliko i sam Novi Sad, onaj između Podbare i Salajke. Takođe, džepovi bliske prošlosti su puni priča o najurbanijim gradskim sredinama, a to svakako jesu Liman i Novo naselje. Ovde nije reč o klasičnom suparništvu, već pre o savezništvu, zdravom odnosu starijeg i mlađeg brata. Arhitektura, muzika, umetnost, angažovanost, savremenost, civilizacijski duh, bunt… kosmopolitski šarm. Bar je nekad bilo tako, u prošlom veku. Otud, među masom novosadskom prihvaćene sintagme "Liman država" i "Naselje city".

Novinar Igor Mihaljević je kao tinejdžer voleo da se hvali kako je stari Limanac. Stoji iza stava da su Liman i Novo naselje poslednji humani delovi grada.

– Imam starog druga, mesara, koji mi decenijama raportira o stanju duha i vladanja limanskih mušterija. Njemu verujem više nego istraživačima javnog mnjenja. Ako smo nekada i osećali urbanu superiornost u odnosu na ekipu sa Novog naselja, a tamo posle Limana imam najviše drugara i drugarica, danas bi takvo osećanje bilo duboko pogrešno i licemerno. Nekadašnja, brižljivo negovana limanska arogancija, trenutno nema utemeljenje u stvarosti. Pre 20, 30, 40 godina, Limanci su možda i mogli da pravdaju bezočno hvalisanje ekipom koja pleni stvaralaštvom, umećem, pa i betonskim pankerajem u društvenim odnosima. Međutim sada ne bih stavio ruku u vatru da imamo sebi i svetu više da ponudimo od Novog naselja. Moj drug, mesar, bio bi još oštriji, ako razumete na šta mislim. Taj se šarm limanske posebnosti, iz mojih cipela posmatrano, sveo na puku geografiju i činjenicu da ničim zaslužni imamo najbolje gradsko parče Dunava, nedostižnu prednost u odnosu na Novo naselje, pa i svaki drugi deo grada. Ako se vremenom stvori kritična masa Limanaca koja bi to javno i priznala, bio bi to prvi korak u pokušaju da vratimo smisao legendarnom kurčenju kojem smo inače i dalje vrlo skloni – u dahu je rekao Mihaljević.

Za profesora istorije, novinara i kompozitora primenjene muzike Vladimira Bajića Novo naselje je najhumaniji deo Novog Sada i samim tim što ima tu "nezvaničnu" titulu, to ga za početak upravo izdvaja od Limana. Kako kaže, na Naselju još uvek nema saobraćajnih gužvi, bulevari su široki, ulice nisu načičkane i opasane nebezbednim saobraćajnicama, što jeste slučaj na Limanu.

– Na Naselju postoji malo "podstanarskih" stanova. Dakle, ovde se ljudi poznaju, treća generacija upravo na Naselju pohađa osnovnu školu. Mladi parovi sa decom se doseljavaju na Naselje. Ovde dođeš i posadiš život, a ne da ga seliš i čupaš iz jednog dela grada u drugi, što na kraju narušava osnovne principe humanosti, a upravo na njima je utemeljeno Novo naselje. Ujedno, najkvalitetnije zgrade u gradu su one na Naselju. Niska je spratnost, svaka je ušuškana zelenilom, za parking mesto se još ne skida glava. Naselje je projektovano i zidano na vrhuncu moći, veoma moćne države koja se zvala Jugoslavija. Doduše, i Liman je zidan u vreme SFRJ, ali upravo te male vremenske razlike između dve dekade predstavljaju "veliku" distancu, važnu za priču kad je šta projektovano i zidano – smatra Bajić.

Gradska faca, novinar Aleksandar Reljić je prve korake napravio u kvartu "Bronks". I ta limanska vizura ga prati ceo život. Posle nedelja i nedelja ubeđivanja da se oglasi na ovu temu, uspeli smo da od njega dobijemo pisanu reč. Te stoga esej "Liman do Darkvuda" prenosimo u celosti.  

– Opirao sam se da bilo šta pišem o Limanu. Bilo mi je provincijski, patetično, a onda mi je proletelo kroz glavu koliko su nas smatrali isfoliranim, "uobraženim" Limancima. Verovatno je i moj prvi poriv da odbijem da pišem o Limanu, bio taj neki stari usađeni arogantni nihilističko pankerski limanski trip. Jesmo, bili smo arogantni, drkadžije, samodovoljni sebi, narciosidni, pa samim tim i tragični likovi, posebno u onim ranim devedesetim godinama, kada su se oko nas ispisivali grafiti "Ovo je Srbija" i "Srbija do Tokija". Upravo u tim godinama, na lokalnom nivou nastajali su grafiti poput onih "Klisa do Norka" i "Detelinara do Štranda". Tada je na Limanu, na jednom zidu, preko puta jednog mini marketa koji se zvao "Smokva", kratko i jasno napisano "Liman do Darkvuda". Bila je to reakcija jedne drugačije urbane "marve", limanske, koja ni pet posto nije jebala masovnu kulturu tog vremena. Sami smo sebe prozvali "stokom" i bilo nam je super zbog toga. Bila nas je gomila. Kod "Smokve" smo se okupljali, pili pivo, slušali pank.

– Neki od nas su svirali, a onda smo se slučajno organizovali. Bili smo ekipa koja se 1991. godine nazvala Prvobitnom zajednicom. Taj natpis smo ispisali crnim sprejom na zastavi Jugoslavije, a na crvenoj "Proleteri svih zemalja, ujedinite se" bilo je ispisano "SUPER SONY TURBO". Po sredini je bio nacrtan smajli sa gusarskom maramom, crnom trakom preko jednog oka, a iza glave bile su ukrštene dve koske, koje su tako, želeli smo, simbolizovale tadašnji opšti društveni povratak u praistorijsko društvo. Tada je kao i pre nekoliko hiljada godina zavladao opšti strah narodnih masa, koje su nas odvele u rat. Mi jesmo ponešto svirali, fanfare, goč, bubanj, bas... ali to nije bio bend već poveća skupina od nekoliko desetina ludaka, koja se penjala po binama Sonje, Mašinca, rukometnog igrališta u Dunavskom parku, usred Zmaj Jovine ulice i urlala "JEBANJE!!!". Da, u to vreme smo i van tih nazovi koncerata, performansa, non stop i u svakoj prilici urlali "Jebanje!!!". Smetali smo svima kojima smo mogli, a nama je bilo jako zabavno. Bilo je to u vremenu kada je jebanje u zdrav mozak, postala glavna disciplina na ovim prostorima, što je i dan danas, trideset godina kasnije. Inače, tako nešto je bilo moguće samo na Limanu i mislim da u toj činjenici leži odgovor na pitanje zašto nisu voleli Limance oni koji ih nisu voleli. Ja sam baš zbog toga vrlo ponosan na činjenicu da sam na tom i takvom Limanu odrastao – seća se Relja.

Igor Todorović Zgro je osnovno školovanje započeo na Limanu, a završio ga na Naselju. Tu je i danas, a za njega Novo naselje je poslednje planski građeno i uređeno naselje u Novom Sadu i pritom misli na deo od Ulice Čaki Lajoša do kraja Ulice Dušana Danilovića.

– U tom delu Novog naselja ima parking mesta u svako doba dana i noći, koliko voliš kao i zelenila. Nema saobraćajne gužve i buke. Idealno, mirno mesto za život. Manje od 10 minuta potrebno je kolima do centra. Ne vidim prednost života na Limanu 5 u odnosu na bilo koji deo Novog naselja. Eventualno, Limani kec i možda dvojka, zbog blizine centra grada i Dunava (za ljubitelje istog). Sve iza toga je težak džumbus, da je džabe ne može da se poredi s Naseljem – kratak je bio Zgro.

Vojislav Malešev aka DJ Killo Killo je kroz život osetio čari oba dela grada, ali kaže da je Liman u prednosti zbog blizine Dunava jer izlaz na reku i njenu obalu je neprocenjiv za svaki uzrast.

– Deci je Štrand zakon, a nama matorcima sve bliži je koncept provođenja vremena na barci ili u kafani uz Dunavac. Dosta toga se već izdešavalo u Kineskoj četvrti, u pogledu svirki i događaja, a imam dobar osećaj da će u budućnosti tu biti jos luđe i da će tu biti centralizovan kul program za kul ekipu ovog grada. Što se tiče zelenila, Naselje je možda u blagoj prednosti, ali Limanski park nije uopšte ni ružan, ni mali. I, svakako, moj lični favorit – Limanska pijaca! Što se tiče muzike, Naselje mi je više bilo u fazonu urbanog hardkora i to u najprogresivnijem smislu, dok je Liman izrodio na desetine legendarnih pankerskih likova o kojima tek treba ispisati redove deseteraca, da mladi čuju nešto o svojim prethodnicima, iako bi bilo dobro da "ne probaju to kod svoje kuće." Ipak, svoje detinjstvo na Naselju ne bih menjao. Bilo je baš kakvo treba da bude – spokojno i raznovrsno i prepuno sitnih, a čarobnih avantura – predočio nam je poznati novosadski muzičar.

Pesnik i aktivista Siniša Tucić Limane je uvek vezivao za južnu stranu grada i obalu Dunava i dodaje "mi koji smo živeli na Novom naselju, imali smo surovu severnu stranu i vojni poligon kasarne "Majevica".

– Novo naselje nema izlaz na vodu i zato mi nismo mogli da pišemo grafite da smo država, što su Limanci uvek sa ponosom isticali. Novo naselje ima Šonsi, Jamajku, Šarengrad, a Liman ima Džafera. Ako su blokovi na Limanu građeni sedamdeseth godina 20. veka i imaju šmek lekorbizijanskog modernizma, Novo naselje je sa svojim niskim zgradama i dvorištima bez saobraćaja, modernistički eksperiment sa iskoracima u postmodernizam. Liman je moderna, Novo naselje je postmoderna. Liman je blokovski pank iz osamdesetih godina sa svojim bandama koje su se uvek izdvajale od drugih Novosađana ("ostala raja, boji se Gagija, boji se Limana" – GBB). Novo naselje je hardkor devedesetih godina. Mi koji smo živeli na Novom naselju imali smo normalan odnos, dok su se Limanci držali snobovski. Kada si mlad i kada odrastaš, blokovski identitet te formira. Ipak, kada krenemo u srednju školu, sve počinje da se menja. Najezda nove gradnje, Novog Sada na vodi, "Galensa" i ostalih čuda sve nas iz oba kvarta treba da opomene da rivalstvo mora da ostane, ali rivalstvo kao duh starog Novog Sada kakvog mi pamtimo iz nekih drugih vremena – zaključio je Siniša.

Zabeležio: Dejan Ignjić
Foto: mojnovisad.com