SATELITSKI BUVLJAK: Ovde Novosađani svakog dana prodaju robu budzašto da bi imali za hleb, jogurt ili mleko 

Za Novosađane koji "imaju" i koji ne brinu za egzistenciju ovo mesto je ruglo, dok je za naše sugrađane koji, nažalost, "nemaju" i kojima je ovo jedini izvor prihoda, ovaj plac potreba, dok je za kupce pravi mali raj, jer za razliku od Najlona ovde mogu da kupe garderobu za deset, patike za pedeset, a skejt za svega 200 dinara. 

Reč je o buvljaku koji je nastao pre više od deceniju, a koji se nalazio tačno naspram Satelitske pijace. Međutim, nakon uređenja ovog dela grada, prodavci su se spontano premestili na parcelu koja se nalazi na obodu Novog naselja, a gde je svojevremeno planirano da se izgrade bazen i tržni centar. 

Pokušavajući da popune svoj skromni kućni budžet, prodavci, bez obzira na to da li pljušti kiša, da li duva vetar ili sija sunce, svaki dan strpljivo čekaju kupce, kako bi zaradili koji dinar za, kako kažu, hleb, jogurt ili mleko, a neki od njih novac daju i unucima za džeparac.

I neverovatno je to kako nisu ni ljuti, ni nesrećni, njima čak nije ni dosadno, naprotiv, lepo se zabavljaju, opušteno međusobno ćakulaju, a kada ugledaju znatiželjne prolaznike počinju da ih animiraju, jer veruju u onu staru, da "svaka roba nađe svog kupca". 

A tamo, zaista, nema čega nema, od polovne garderobe, preko obuće, do ploča, DVD-a, rashodovanih tastatura, prašnjavih elektronskih uređaja, pa čak i zlatnih medalja i studentskih kartica, čaša, flaša i figurica...

Mnogi od njih čak i ne znaju šta prodaju, a na pitanje novinara: "Pošto skejt?", umesto odgovora usledilo je pitanje: "Ne razumem, a šta ti je to?".

I to nije usamljen slučaj jer smo jednom dekici morali da pokažemo prstom šta je tastatura, koju on prodaje za 150 dinara ali, ako se kupe obe, dobijaju se za 200.  Njhova roba je složena na ćebad i stare krpe, a gomilice su sortirane – sa dečjim stvarima, garderobom za muškarce i žene, a uredno su složene i cipele, patike i čizme. 

Pojedini su, da bi privukli kupce, okačili "akcije" gde tri komada garderobe prodaju za svega 100 dindži, dok neki od njih nemaju vremena jer žure na posao u drugu smenu i zato sve stvari rasprodaju za deset dinara. 

– Ajde, narode, požuri velika rasprodaja, garderoba je 10, patike 50, skejt je 200, kupujte dok nije kasno, jer žurim da pokosim travu, a posle i na posao – šali se jedan od mnogobrojnih sugrađana i raduje se svakom zarađenom dinaru. 

Mi smo kod njega kupili skejt i ako nam ne treba, i umesto 200 dinara jer, realno, za taj novac me nože ništa da kupi, dali smo 300 (ni to nije ništa, ali...), ali on, ni da čuje, ide za nama i viče: "Ma, čekajte ljudi, 200 dinara je, a vi ste mi dali više", ubrzano hoda za nama i donosi nam dve kineske kupke. Upitan šta je to, odgovara da nema pojma, ali eto čisto da nas časti. 

Odlazimo i svraćamo na drugu "tezgu" gde se takođe takođe prodaju skejt, ali po ceni od 500 dinara, a ovaj trgovac se kune da je skoro pa nov, jer su ga unuci možda dva do tri puta provozali.

Tik uz njega u hladu sedi malo krupniji Novosađanin, kuka da mu je vruće, a umesto lepeze, u rukama drži strip koji, naravno, prodaje i hladi se. Kod njega mogu da se kupe kuhinjski aparati, pisaća mašina i knjige. Pisaća mašina staje 500 dinara, prašnjavi pekač je 800, a knjige – mahom stručna literatura, i to na engleskom i nemačkom jeziku – su od 50 do 200 dinara. 

Ljubitelji ploča na Satelitskom buvljaku mogu da pronađu ponešto za svoju dušu, a ima i DVD filmova, po cenama od 50 do 500 dinara, koliko staju najskuplje ploče. Trgovac ide na poverenje, jer ne dozvoljava da se ploče vade iz omota pošto smatra da će se na ovaj način izgrebati. 

Nešto dalje, na ćebetu sa džidža-bižama, prodaju i parfeme koji su položeni na zemlju i polako se greju na suncu, a za njih treba izdvojiti 100 dinara pa, kako ovaj iskusni prodavac kaže: "Ko voli, nek izvoli". 

Sasvim u "dnu" ove pijace, smeštena je i kamp kućica pored koje prodaju robu koja se može naći i preko Top šopa, ali po znatno nižim cenama, te je ručni usisivač svega 10, dok blenderi staju 15 evra.

Kroz ovu našu šetnju upoznali smo i jednu finu gospođu koja strpljivo na vrelini čeka da proda poneki komad polovne garderobe. 

– Kod mene je sve po 50 dinara, spustila sam cenu, da bih bar malo odvadila ove stvari. Ranije sam išla i na Najlon, ali više ne idem, jer mi je ovde lepše i bliže. Kupaca i ima i nema, ma kako kad, sve u svemu ne žalim se – priča ona. 

Tik uz nju, na hoklici sedi deka i prodaje polovne kućne aparate, a nama u oko "upada" Nutri bulit, koji je 500 dinara, a deka napominje da ima i dodatke, pa naglas kaže: "Devojko, jel želite, kunem vam se da radi"... 

Nešto dalje od njega prodaju i vage za merenje, one stare u narandžastoj boji čija je cena 200 dinara, tu je i nakit za koji treba izdvojiti od 10 do 50, mada mogu da se nađu i umetničke slike koje su nešto skuplje i staju 1.000 dinara. Ima i onih koji prodaju laptopove, čija je cena 4.500 dinara ali, "ako si ozbiljan kupac može i niže", dok za LCD TV treba izdvojiti 100 evra, s tim da, kako nam je rečeno, on radi, ali se u jednom momentu sam isključuje, pa mora da se "ohladi" da bi opet proradio. 

I kada smo polako završavali ovaj naš krug po buvljaku uočili smo jednog vremešnog gospodina koji iz starog koferčeta prodaje antikvitete i to budzašto, jer kod njega, primera radi, fugurica od porcelana u kojoj se nalazi i sat staje samo 800 dinara. 

Sve u svemu, neki su danas zadovoljno trljali ruke, jer su uspeli da zarade bar 500–1.000 dinara, neki opet nisu zaradili ništa, ali ne očajavaju i ne gube nadu jer, kako kažu, sutra je novi dan. I ne odustaju, jer sutra je zaista novi dan, sa nekim novim kupcima koji su zajedno sa prodavcima, baš na ovom mestu nesuđenog bazen, pronašli svoj mir i sreću.