Vukašin Grozdanović, OPENS 2019: Najveći problem mladih jeste nezaposlenost, ali i to što nemaju dovoljno podrške i ohrabrenja

Nemiran duh i želja za dodatnim aktivnostima našeg ovonedeljnog sagovornika dovode u dodir s društvenim aktivizmom već u srednjoj školi. Skroro dve decenije kasnije on postaje uzor mladima i jedan od najzaslužnijih što će Novi Sad 2019. godine nositi titulu "Omladinske prestonice Evrope".

Vukašin Grozdanović rođen je 4. oktobra 1983. godine u Subotici. Završio je gimnaziju u rodnom gradu i po završetku iste dolazi u Novi Sad na Prirodno matematički fakultet da studira biologiju. Predsednik novosadskog Jazasa do 2015. godine, osnivač “Krovne organizacije mladih Srbije“, koordinator “Incijative OPENS 2019“, čovek koji stoji iza mnogobrojih društvenih i humanitarnih akcija širom zemlje i osoba koja je uticala na razmišljanje i edukaciju više mladih generacija u svom okruženju.

Rođen si u Subotici. Kada dolaziš u naš grad?

- Bila je to 2002. godina, meni je je bilo 19 i do tada nisam imao dodira sa Novim Sadom. Mnogo više vremena i aktivnosti vezanih za Jazas provodio sam u Beogradu i drugim gradovima. S druge strane, Novi Sad je bio neki logičan izbor za studiranje i bilo mi je samo bitno da ne bude Subotica, da ne studiram tu gde su mi roditelji, da se osamostalim. Grad je tada izgledao mnogo drugačije, ulice i kuće su se dosta promenile. Prvi stan sam imao na Limanu, u ulici Narodnog fronta, tu gde su sada zgrade tada su bile ogromne poljane.
Subotica je isto veliki grad, ali u Novom Sadu imaš 70 do 100 hiljada studenta. Grad je življi u smislu aktivnosti, događanja i sadržaja. Subotica je tipični srednjoškolski grad, ali kad kreneš da studiraš uočiš da ima mnogo manje studenata nego srednjoškolaca, tamo nema tog studentskog doživljaja.

Često sam zbog svojih nestašluka bio na razgovoru kod pedagoga 

Baviš se društevnim aktivizmom već skoro dve decenije. Kako je to sve počelo?

- Sa Jazasom sam se upoznao još u Subotici, krajem 1999. i početkom 2000. godine. U moju gimnaziju su došli iz Crvenog krsta, iz beogradskog Jazasa da traže mlade koji žele da učestvuju. Tada je to išlo direktno sa školom u saradnji sa pedagogom, koji je predložio nas šestoro. Pedagoga sam upoznao još u osnovnoj školi, jer sam često bio na razgovoru zbog svojih nestašluka. Oduvek mi je bilo dosadno i neinspirativno u školi, želeo sam nešto drugo da učim. Tada me je zapamtila i kasnije odmah predložila za obuku za vršnjačke edukatore. Međutim, desilo se to da su nam tri dana pred obuku rekli da ipak nemaju mesta za šestoro, nego za četvoro. Onda smo se mi okupili kod pedagoga u kancelariji i izvlačili papiriće da vidimo ko će ići na obuku. Ja sam bio te sreće da sam izvukao papirić i tako je sve krenulo. Otišao sam na prvu obuku i istog trenutka sam se zaljubio u taj sistem i način, u tu mogućnost da se izraziš i probaš nešto da uradiš.

Kako je izgledao razvojni put Jazasa? Kako su vaše aktivnosti izgledale nekada, a kako izgledaju danas?

- Izlazili smo na ulicu i delili kondome, a ljudi su često bežali od nas. Trebalo nam je vremena da objasnimo ljudima ko smo i šta radimo, pa da dobijemo dozvolu da držimo predavanje u školama. Morali smo za sve da se izborimo, bio je drugačiji i društveni kontekst i stepen razmišljanja. Bilo je dosta teško, ali naše druženje i to što smo verovali da su to teme o kojima treba da se priča, to nas je guralo dalje. Bili smo toliko motivisani i “naloženi“ da smo i na minus deset radili aktivnosti i često od našeg novca plaćali neophodne troškove. Sada je mnogo drugačije, uglavnom je sve plaćeno i postoje budžeti za sve što je potrebno. Danas, svi znaju za Jazas, imamo saradnju sa skoro svim školama u gradu. Mada, mladima je i danas izazov da podele kondom i pričaju o svim tim temama.
 

Izlazili smo na ulicu i delili kondome, a ljudi su često bežali od nas

Koji su najveći problemi ljudi zaraženih HIV-om u našoj zemlji?

- Najveći problem je odbacivanje. Koliko god da se priča o tome i imamo dostupne informacije, kada se sazna da je neko zaražen virusom HIV-a odmah u njegovoj okolini postoji neki strah. Zbog toga im je najveći problem da kažu najbližima, jer se boje njihovog ponašanja. Ima primera diskriminacije na poslu, više nije toliko zastupljena diskriminacija u zdravstvenim ustanovama, ali nekada je i to bio problem. Jazas je pomogao otvaranju šest odeljenja na Klinici za infektivne bolesti u Novom Sadu, jer pre desetak godina ljudi su mogli da se leče samo u Beogradu.

KLUB PODRŠKE: “Jazas je krenuo od toga da samo prenosi informacije, ali smo posle počeli da radimo i mnogo više od toga. Napravili smo klub podrške za ljude koje žive s HIV-om. Sastanci su jednom nedeljno, vodi ga osoba koja takođe živi s tim problemima, pa može da podeli lična iskustva. Oni se dosta pomažu između sebe, idu zajedno po lekove, budu podrška jedni drugima u svim situacijama“, priča nam naš ovonedeljni sagovornik o jednoj od aktivnosti organizacije Jazas.

Godine 2016. u Varni, Novi Sad je proglašen za Evropsku prestonicu mladih za 2019. godinu. Ispričaj nam kako je to izgledalo?

- Ceo proces je bio dosta emotivan, posebno posle 2015. godine kada smo ušli u finale. Sledeće godine smo ponovo okupili zainteresovane aktere i složili se oko stvari koje smatramo da su bitne za unapređenje omladinske politike. Odlučili smo, pošto je Varna blizu, da na proglašenje povedemo volontere i da idemo autobusom. Onda je nas 30 krenulo na taj dvodnevni put i ono što je bilo interesantno je da su neki mladi ljudi tada prvi put izašli van okvira naše zemlje. Vrlo smo emotivno ušli u sve to, mnogi od nas su bili dugo u tom procesu i to smo videli kao šansu da nešto unapredimo. Putovali smo, a nismo znali šta će biti – da li nas tamo čeka uspeh i radovanje ili ćemo se vratiti kao i prošle godine. Proglašenje je bilo u nekoj hali, koja je veličine našeg Spensa. Napravili su ceo program, doveli su srednjoškolce i mlade, bilo je oko 3.000 ljudi. Naša delegacija je bila najbrojnija, ostale zemlje su imale uglavnom dva ili tri predstavnika. Kada su proglasili pobednika nastala je prava ekstaza među nama, svi smo počeli da skačemo i da se grlimo od uzbuđenja.

Možeš li da izdvojiš glavne razloge koji su Novom Sadu doneli titulu?

- Bilo je pre svega važno razumeti gde se Novi Sad nalazi u pogledu omladinske politike sada i šta može u nekom narednom periodu da bude i da se to stavi u aplikaciju za konkurs. Ono što je napisano u aplikaciji je bilo apsoultno prigodno za mogućnosti koje grad u ovom trenutku ima i šta može da uradi. Iz ugla “Evropskog foruma mladih“ sve to je jako važno, jer za njih davanje nagrade nekom gradu njega motiviše da unapredi omladinsku politiku. Njima je svrha postojanja da se mladi pitaju za unapređenje omladinske politike i samim tim za unapređenje života u svojoj lokalnoj zajednici. To je bila jedna od niti koju smo ukačli, rekao bih prvi razlog. Drugi, mislim da smo imali, do tada nikada viđeno partnerstvo. Imali smo preko 100 organizacija iz Novog Sada, preko 50 partnera iz inostranstva, preko 2019 potpisa. Okupili smo bukvalno sve koji su bili voljni da se uključe.

- Treća ključna stvar, pogodili smo dozu zabavnih stvari i onih koje su za uključivanje posebno ugroženih populacija u društvo. Zbog toga imamo nekoliko programa koje su usmerene na osobe koje žive sa HIV-om, na seksualne radnice, na LGBT populaciju, na posebno ugožene grupe. Naravno svakako to što je Novi Sad studentski grad, to je nesumnjivo uticalo na odluku. Takođe, ono što je bilo važno je kapacitet samog grada, koji ima dovoljan broj hotela, smeštaja i sadržaja za mlade. Ono što mi nismo morali da pojačavamo, a drugi gradovi jesu, to su festivali. Mislim da je to mnogo doprinelo, jer su drugi gradovi u aplikacijama stavljali da će napraviti festivale. Mi to nismo morali, jer ih već imamo.

Drugi gradovi  su u aplikacijama stavljali da će napraviti festivale – mi to nismo morali, jer ih već imamo

 
Koji su planovi OPENS-a za tekuću godinu?

- Nama je ova godina vrlo bitna, jer se u njoj piše novi lokalni akcioni plan za mlade. Trenutni plan ističe 2019. godine i do kraja ove godine mi moramo da napišemo ono što će skupšina da usvoji. Sada je prilika da se sastave svi zainteresovani za omladinsku politiku, mladi, aktivisti, volonteri, predstavnici organizacija i zajedno stave u strategiju ono što im je važno. Da vidimo koji su to ciljevi i šta želimo, na koji način možemo da odgovorimo na potrebe mladih. Da vidimo kako će u tom sistemu omladinske politike funkcionisati Omladinski centar u Kineskoj četvrti. Biće dosta aktivnosti koje ćemo sprovoditi u partnerstvu s organizacijama. Imamo 39 partnera, preko 80 posto su iz Novog Sada, ostalo su iz Srbije.

Najavljena su četiri velika “OPENS day“ događaja za 2018. godinu. O kakvim dešavanjima se radi?

- Oni će biti raspoređeni po sezonama. Jedan će biti namenjen studentima, pa ćemo ga organizovati na studentskom trgu, sa studentskim organizacijama. Ideja nam je da dovedemo motivacione govornike, stručnjake iz raznih oblasti, poznate govonike koji su mladima uzor. Pored toga biće organizovane zabave, druženja i provodi. To će biti koncept namenjen studentima. Zatim, jedan dan će biti posvećen srednjoškolcima. Tada ćemo pokušati, u saradnji sa gradom, da uradimo jednu revolucionarnu stvar – želimo da uvedemo participativni budžet za srednjoškolce. Pozvaćemo ih da daju ideje o tome šta bi želeli da se promeni u njihovim školama i sredinama. Na kraju će svi oni biti pozvani da glasaju za ideje koje će se sprovesti. Time ćemo im dati mogućnosti da učestvuju u procesu donošenja odluka. Jedan od “OPENS day“ događaja želimo da uradimo 12. avgusta na Svetski dan mladih, na Štrandu. To će biti nešto totalno drugačije, samo druženje i zabava, igre bez granica. Biće posvećen lepoti toga što si mlad i što imamo jednu od najlepših plaža na Dunavu. Jedan događaj će takođe biti u septembru ili oktobru, kada dolaze novi studenti i kada Novi Sad počinje opet da živi studenstkim životom.

Želimo da uvedemo participativni budžet za srednjoškolce

Planovi za 2019. godinu? Da li će tada biti kulminacija svega?

- Upravo da ne bismo imali jednu godinu koja je najsnažnija i centralna, zamislili smo da program traje tokom tri godine, od 2018. do 2020. Sve će biti jedan proces, a sama kulminacija će biti u poslednjoj godini, jer će tada biti završeni procesi OPENS-a. Kada se velika sredstva potroše važno je da ostane sistem koji od januara 2021. godine može da funkcioniše. Po meni je to kulminacija, da smo mi u te tri godine sa svim aktivnostima i sredstvima napravili sistem koji može da funkciniše.

Šta Novom Sadu i njegovim građanima znači ova titula?

- Tokom ove tri godine, jako puno sastanaka, konferencija i tribina biće organizovano u Novom Sadu. Očekujemo da budžet koji imamo dupliramo kroz partnerstva. Na te razne događaje dolaziće mnogo mladih iz inostranstva koji će boraviti u našem gradu. Samim tim će se povećati broj turista, povećaće se i obrt novca u gradu. To je šansa i prilika da svi naši partneri dođu u Novi Sad i sprovode ovde svoje aktivnosti, potroše novac, izgrade sliku o našem gradu. Organizovaćemo svečano otvaranje 2019. godine, u januaru. Tada želimo da napravimo veliki koncert na Trgu koji ćemo darovati Novosađanima u znak tome što postajemo prestonica mladih.

Zadatak svih nas je da vratimo veru mladima da oni imaju potencijala da nešto promene

 
Koji su, po tvom mišljenju, glavni problemi mladih u Srbiji?

- Postoji istraživanje u kojem su pitali mlade i oni kažu da je nezaposlenost, i to definitivno jeste tako. Moje mišljenje je da je mladima najveći problem to što nemaju dovoljno podrške i ohrabrivanja. Mi odrasli im ne govorimo da mogu da urade ono što su zamislili, niti ih podržavamo na tom putu. Kada bi ih osnažili da mogu sve, kada bi im pokazali kako da neki proces dovedu od početka do kraja i naprave neki rezultat, time bi im učinili najveću uslugu. Time bi ih motivisali da budu kreatori promena, a ne da čekaju da im se promene dese. Ne bi bili zahvaćeni talasima drugih ljudi, nego bi sami pokretali talase. Gledajući unazad, mislim da je to razlog zbog kojeg sam ostao tako dugo u aktivizmu. Pored toliko “ne“ u životu, toliko nemanja sluha, sa nama mladi često prvi put dobiju tu podršku, prvi put vide da neko želi da ih sasluša. To je zadatak svih nas, da vratimo veru mladima da oni imaju potencijala da nešto promene. Mislim da je to glavna promena Novog Sada od kako smo krenuli ovaj proces, mislim da se opet vratio taj optimizam i neka energija da nešto može da se promeni. To je ono što me iznova motiviše.

ŠETNJA KAO REVOLT: “Još 2012. godine, revoltiran stanjem u društvu, odlučio sam da šetam peške po celoj Srbiji i zemljama u okruženju. To izgleda ovako – jedan dan odlučim da ću šetati od Požarevca do Viminacijuma i dobrodošao je svako ko želi da mi se pridruži. To sam objavljivao na društvenim mrežama. Moj cilj je bio da pokažem da ako ja, kao neko ko ne voli da šeta, mogu da se nateram da uradim nešto i promenim okolnosti, onda ljudi mogu da preuzmu stvar u svoje ruke. To sam radio dve godine i iz tog perioda imam jako lepa iskustva i prijateljstva.“, priča nam Vukašin o svom načinu da izrazi nezadovoljstvo.

Nalaziš li slobodnog vremena i kako ga najčešće provodiš?

- Gledam televizor. Još dok sam bio klinac dobili smo kablovsku i to mi je oduvek bio način za opuštanje. Takođe, često igram mali fudbal sa drugarima, ali protekle godine nisam baš stizao zbog svih obaveza. Sad sam odlučio da posle podne ostavim slobodno od sastanaka, da to bude vreme za mene, ženu i ćerkicu.

Kad sam u ravnici – znam da sam kod kuće

Koja su ti omiljena mesta u budućoj omladinskoj prestonici mladih?

- Jako volim da odem na indeks u “Vanesu“ kod bioskopa i to mi je jedna od najlepših stvari u Novom Sadu, taj indeks sendvič. Po meni ne postoji bolji sendvič nigde na svetu. Vodim sve goste da ga probaju. Često odem u restoran “Kafanica“, u ulici Đorđa Jovanovića, tamo je autentična aumosfera. Liman, za njega me vežu studentska sećanja. Volim Tvrđavu, svi je volimo. Posebno zbog Exita, mi kao Jazas bili smo na svim festivalima do sada, nekih godina smo i kampovali tamo i imam baš lepih sećanja. Fruška gora, mislim da je mi Novosađani ne cenimo i ne provodimo dovoljno vremena tamo. Znaš šta volim? Volim ravnicu. Kada se vratiš iz Evrope, kad dolaziš iz onih silnih planina, kad krene taj prvi deo ravnice onda znam da sam kod kuće.

VATRENI NAVIJAČ: “Crvena zvezda je poseban segment u mom životu. Svaki put kada ima neka utakmica okupimo se da gledamo, a često i putujem zbog njih. Bio sam nedavno u Londonu, a ispratim skoro sve utakmice u Beogradu. Gledam i reprezentaciju kad igra, bili smo u Berlinu, a sada planiramo da idemo u Moskvu. Uvek bude zanimljivih priča i anegdota, kao što nam se sada desilo sa kartama za utakmicu u Londonu. Imali smo samo dve karte, a išli smo nas četvorica. U toj ekipi, nas dvojica se držimo toga da je dovoljno verovati i stvari će se rešiti, a ostala dvojica su sušta suprostnost. Dan utakmice, mi šetamo i seli u jedan kafić da popijemo pivo. Drugar je već bio nervozan i hteo je da nabavi kartu po bilo kojoj ceni i baš u tom trenutku ulaze momci sa Zvezdinim majicama u taj lokal i ponude nam karte. Bukvalno nam je ’ušetala’ karta.“, priča nam o svojoj strasti prema ovom klubu naša ovonedeljna gradska faca.

Razgovarala: Mirela Kuč
Fotografije: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva Vukašina Grozdanovića