Jedne jeseni, pre takoreći jednog veka, građani Novog Sada viđali su u centru svoje varoši neobične scene. Neprometnom ulicom koja danas nosi naziv Ilije Ognjanovića “uznemireno” su jurili mladići u uniformama nalik na francuske policajce…ljudi su zastajkivali i za trenutak začuđeno, a odmah zatim i veselo posmatrali šta se zapravo događa. U toj uskomešanoj gužvi najrazličitije odevenih momaka, maskiranih lica, nije bilo teško prepoznati novosadske srednjoškolce. Oni su snimali prvi umetnički film u našoj zemlji, i u našem gradu…

Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista

Bilo je to u ranu jesen 1916. godine, a film se zvao “Lopov – detektiv”. Stari novosađanin Đuro Davidovac, nekadašnji bibliotekar Srpskog narodnog pozorišta, veoma je dobro pamtio sve detalje sa snimanja ovog filma, jer je i sam bio jedan od njegovih glavnih aktera. On je sa oduševljenjem pričao o osamnaestogodišnjem učeniku Trgovačke škole u Novom Sadu, Vladimiru Popoviću, autoru scenarija, reditelju i snimatelju tog prvog domaćeg umetničkog filma. Vladimir je, kažu, za novac koji je još kao dečak štedeo da kupi sebi jahaćeg konja, nabavio filmsku kameru i filmske trake. Kako su tada u modi bili detektivski filmovi, sam je napisao scenario sa detektivskom radnjom, prikazan na komičan način. Za tumače uloga angažovao je svoje školske drugare i poznanike, koji su bili prijatelji filma.

Bio je to nemi film.

Kao atelje za snimanje poslužila je jedna prazna poslovna prostorija na spratu zgrade Katoličke opštine. Iz svog stana, koji se nalazio odmah prekoputa, na mestu današnje Tanurdžićeve palate, reditelj Vladimir Popović je preneo potreban nameštaj i rekvizite. Tu su se glumci šminkali i kostimirali. Na mundirima, pozajmljenih od noćnih stražara, bila su kredom obeležena dugmad i sve oznake policajaca, a stare kape austrijskih oficira vešto su prepravljene. U čitavom poslu glavnu reč je vodio sam Vladimir, a glavni pomagač i asistent mu je bila njegova sestra Juca, koja je takođe glumila u filmu.

Mesec dana na novosadskim ulicama i u “studiju” bučno je kloparala nova filmska kamera “Erheman” i publika je sa zadovoljstvom pratila snimanje.Posle nepune godine dana, 15. i 16. januara 1917. godine, novosadski bioskop “Korzo” objavio je novu premijeru: “Danas i sutra prikazujemo naš film “Lopov-detektiv”…

Nikakva reklama nije bila potrebna. Novosađani su nestrpljivo čekali taj dan da vide film snimljen u njihovom gradu, tako da su sve ulaznice za oba dana bile rasprodate. Vlasnik bioskopa “Korzo”, Đura Stojković, nikome nije dozvoljavao da uđe dok ne plati kartu, čak ni stvaraoci ovog filma, reditelj i glumci nisu za njega predstavljali izuzetak. Svi su morali da kupe ulaznicu da bi videli ovaj film. Priča se da su gledaoci bili veoma zadovoljni predstavom i da se film posle toga prikazivao u Zagrebu i drugim mestima. Oduševljen ovim neočekivanim uspehom i priznanjem publike, koje su mu bile jedina nagrada za velike napore i uloženi novac, mladi Novosađanin Vladimir Petrović je otišao u Beč da se posveti filmu. Počeo je tamo kao statista “Saša-fima”, ali je ubrzo dobio poziv za vojsku i na žalost nije uspeo da se ostvari na filmskom platnu. Poginuo je na italijanskom frontu, nedaleko od slovenačkog gradića Gorice. Pored njega, od učesnika ovog prvog domaćeg umetničkog filma bili su veoma poznati Novosađanima: istaknuti novosadski lekar Milan Prodanović i Đura Davidovac.

Zanimljiva je i ta podudarnost da su i tvorci prve srpske drame “Smrt Uroša Petog” i prvog domaćeg umetničkog filma “Lopov-detektiv” bili Novosađani. Prvi se zvao Stevan Stevanović, a drugi je Vladimir Popović. Obojica su u vreme stvaranja svojih zapaženih dela imali po 18 godina i obojica su umrli već dve godine posle prvog izvođenja njihov dela.