Od oca vojnog oficira nasledio je radnu disciplinu, ali je, umesto da krene njegovim stopama, izabrao zanat. Tokom karijere ulepšao je životni prostor mnogih sugrađana i oplemenio je ulice svog voljenog grada. Posao je radio sa mnogo ljubavi i pažnje.

Šezdesetosmogodišnji Nikola Malešević rođen je u Novom Sadu. Završio je Školu učenika u privredi “Đorđe Zličić” i po struci je baštovan. Radni vek je proveo u “Gradskom zelenilu” i održavao je cveće u baštama mnogih javnih ustanova i poznatih preduzeća. Aktivno je igrao folklor preko dvadeset godina i zahvaljuljući tome obišao celu nekadašnju državu. Danas kao penzioner živi sam na Detelinari.

– Moj otac je bio potpukovnik JNA i nije mi dozvolio da idem u armiju, ili u tadašnju miliciju. Fakultet nisam voleo pa sam izabrao zanat i nisam pogrešio, jer sam lepo živeo. Odslužio sam vojni rok ’71. i sledeće godine sam se odmah zaposlio u “Gradskom zelenilu”. Prvo sam radio kao cvećar, a posle sam se bavio šibljem, drvećem i podizanjem ukrasnog zelenila u sklopu rasada – priseća se Malešević i nastavlja:

– Radili smo po celom gradu, ali i šire. Bili smo angažovani od strane firmi kao što su “Sintelon”, “Jugobanka”, “Jugodent”, “Novosadska banka”, “Kabel”, ali i od Izvršnog veća Vojvodine. Odlazili smo čak i u Karađorđevo. Sadili smo cveće i održavali bašte oko i unutar zgrada tih ustanova. Išli smo uvek kada nas pozovu – kaže Nikola.

Sagovornik portala Mojnovisad.com kao dečak redovno je posećivao strica u Irigu gde je pomagao. Čistio je štalu, radio na zemlji i naučio šta su ašov, lopata i motika.

– Kada sam se zaposlio već sam bio potkovan. Baštovanstvo treba da se voli i radi, ako se to nekome ne sviđa, onda je uzalud – objašnjava Malešević.

Anegdota tokom karijere bilo je bezbroj, ali se ovom Novosađaninu jedna posebno urezala u sećanje.

– Naravno da se na poslu ne pije. Ali sam jednom u šali sipao vinjak u sok. Kada su ga kolege popile i shvatile šta sam uradio, kazali su da im je piće odlično. Taj dan su čak bolje i brže radili nego inače – priča Nikola sa osmehom na licu.

Ovaj baštovan se starih vremena priseća sa setom. Dvadeset četiri godine je igrao folklor u KUD “Železničar” i proputovao je sa njima celu bivšu Jugoslaviju.

– Život je bio odličan za vreme Tita. Bile su lepe plate i išli smo redovno na more. Bio sam svuda, od Ljubljane do Trsta. Živelo se normalno, dostojno ljudskom biću. Nažalost, toga više nema. Ove današnje političke stranke nikad nisam voleo i obilazio sam ih u širokom luku. One žele samo da vam izvuku pare – kaže Nikola.

Pre šest godina otišao je u penziju, a pre četiri se preselio na Detelinaru. Jedna supruga mu je preminula, a druga je, kako kaže, otišla svojim putem. Penzionerske dana provodi šetajući ili u razgovoru sa komšijama.

– Imam familiju u Rumenki. Uvek sam im ja održavao tuje i ruže. Znali su kada ja orežem ruže da je to urađeno kako treba. Mladi danas ne znaju baštovanski zanat. Niko neće da radi, beže od ašova i lopate i idu za inostranstvo – završava svoju priču Nikola Malešević.

Tekst i fotografije: Aleksandar Jovanović