Društvo i čovek su neodvojivo povezani. Ne mogu jedno bez drugoga. Za nauku nema dileme: istovremeno su nastali čovek i društvo, to je bio jedinstven proces.

Taj razvoj trajao je vekovima, a još davno je antički pisac Menandar konstatovao da “Loše društvo uništava dobre navike“. Te navike su nam se znatno promenile tokom pandemije korona virusa, kada su isplivale najgore ljudske osobine, a manje vrline. Mnoga društva su se uzdrmala, pa je misao najpoznatijeg lica Francuske revolucije da je “demokratija država u kojoj narod, vođen zakonima koji su njegovo delo, sam radi sve ono što može, a preko svojih predstavnika sve ono što sam ne može”, postala upitna.

O svemu što nas je zadesilo, ljudima, globalnim promenama, slobodarskom duhu, urušenim vrednostima, razgovaramo sa Aleksejem Kišjuhasom, sociologom i kolumnistom, koji redovno u listu “Danas” razmatra dešavanja na svetskoj geopolitičkoj pijaci i usnuloj srpskoj livadi.

− Ne može se zasigurno reći da je pandemija donela početke nekog totalitarizma. Razne društvene grupe su je različito posmatrale. Za neke zaista ništa više neće biti isto jer im je pandemija promenila živote. Neki su bili daleko i dok brojevi zaraženih nisu postali veliki, sve im je bilo irelevantno. Treći su u svemu tome videli globalnu zaveru, kontrolu stanovništva, zaradu… Zato su zaveraši i govorili o plandemiji, jer je utešnije misliti da iza toga stoji neka svesna i namerna odluka, agenda i da je sve pod kontrolom. Međutim, stvari su više predmet gole sreće i nesreće. Slučajnost igra mnogo veću ulogu u našim životima. To je lekcija koju sam u sebi učvrstio, a ljudi joj se dramatično opiru – rekao je Kišjuhas na početku razgovora.

Slučajnost igra mnogo veću ulogu u našim životima. To je lekcija koju sam u sebi učvrstio, a ljudi joj se dramatično opiru...

Pandemija nas je zbližila s drugima, ali u isto vreme i udaljila?

− Najblesavije je što ima i toga. U trenucima krize ljudi se zbliže, skloni su kolektivnim ritualima kako bi je prevazišli, pa smo imali online žurke, aplaudiranje na terasama… Jednako je bilo i za vreme NATO bombardovanja. Ljudi su se držali zajedno, javljali jedni drugima ljubaznije, nije više bilo važno ko je od komšija izgubio ključeve od biciklane. S druge strane, pandemija nas je naučila da je moguće uz pomoć tehnologija obavljati svakodnevne poslove bez napuštanja kuće.

Svi ističu da je u prvi plan izbila otuđenost?

− Nisam zagovornik tih stavova da su se ljudi otuđili, u jednom konzervativnom smislu, gde se uvek govori kako je ranije bilo bolje, kako su ljudi razgovarali na korzou, deca se igrala ispred zgrade. Sve te stvari su mi malo jeftine. Tačno je da se društvo promenilo, ali ta vrsta fluida ili potrebe za susretom nije nestala. U našem društvu je opalo ono što društveni naučnici zovu društvenim poverenjem, poverenjem u institucije, a paralelno s tim nestaje i poverenje jednih u druge. I onda to više nije nostalgija. Siguran sam da kada bismo pogledali novine i analize iz prošlog veka, da se uvek govorilo kako je pre bilo bolje. Ne treba bežati od toga da je mnogo manje poverenja, a samim tim i solidarnosti, i nekih veza među ljudima. To vidimo i u banalnim stvarima. Manjoj stopi ustajanja starijima u autobusu, jednoj vrsti zagledanosti samo u sebe, jednom životu u kratkoročnosti jer je dugoročno sve neizvesno.

Da li je za vas sloboda duhovna kategorija?

− U velikoj meri jeste. Nju mogu da zloupotrebe i konzervativci i socijalisti i nacionalisti, ali u jednom klasično-liberalnom smislu sloboda pojedinca, nasuprot kolektivu, jeste nešto što je, pre svega, izdanak Francuske revolucije i modernog društva kao takvog. To jesu onda i moje vrednosti. Društva se mogu zaista i grupisati u prevashodno individualistička i kolektivistička, gde imamo dva svetonazora, da je društvo tu zbog pojedinca ili je pojedinac tu zbog društva. Francuska revolucija bila je i mentalna revolucija. Puno toga možemo da zahvalimo upravo tim vrednostima slobode, prosvetiteljstva, prava čoveka i građanina, koja su tada lansirana. To i danas živimo kao vrednost. Da je čovek u centru sveta nije jedini pogled na svet, niti najbolji, a ta ključna jedinica mogla bi da bude porodica, selo, pleme, nacija… Odlučili smo da je sloboda pojedinca prva i osnovna vrednost, a posledice tog uverenja su da smo napredovali kao društvo, da je to oslobodilo ljudsku kreativnost i da nas onda tirani ne mogu pljačkati, diskriminisati i zatvarati zato što im je tako dunulo.

U našem društvu je opalo ono što društveni naučnici zovu društvenim poverenjem, poverenjem u institucije, a paralelno s tim nestaje i poverenje jednih u druge…

Koliko je naše društvo svesno toga?

− Pitanje je koliko se sloboda kao vrednost ovde zaista zapatila i to vidimo u svim polemikama, od Dositeja Obradovića kao prvog prosvetitelja, do danas. Neka vrsta duha modernosti, koja bi razdrmala ovu sredinu, često je bila gušena. Nije to samo dnevna politika, niti su to samo devedesete godine, pa ni ovo što proživljavamo sada. Sistem jednog političkog monizma, umesto pluralizma je ovde, na neki način, jedino istorijsko i političko iskustvo koje imamo. Zapravo, pitanje je da li smo ikada stvarno bili slobodno društvo. Ironija je da smo verovatno bili najslobodniji u tom kratkom periodu osamdesetih, nakon smrti Tita, koji ljudi zaista posmatraju kao jednu vrstu zlatnog doba pluralizma u kulturi, medijima, pa u neku ruku i u politici.  

Neko bi rekao da zastupate jugonostalgičarske stavove?

− Ne bih te stavove nazvao jugonostalgičarskim, jer nemam primarno iskustvo iz razloga što sam bio prva generacija koja nije bila pionir. Moji projugoslovenski stavovi su političke prirode. Baziraju se ne samo na istraživanju, nego i društvenoj realnosti. Nemam nameru da tvrdim da je tad sve bilo idealno i sjajno jer smo svesni da je to bila jednopartijska država sa ograničenim pluralizmom, ali mahom i dalje idemo auto-putevima i u škole i domove zdravlja koji su tada napravljeni. Tu je i skok u broju pismenih, visokoobrazovanih, elektrifikacija i, na kraju, industrijalizacija kao znaci modernog društva. U devedesetim godinama prošlog veka bilo je izuzetno važno napadati i kritikovati tu Jugoslaviju, da bi se dao legitimitet novoj vrsti poretka, gde je dominantnu ideologiju samoupravljanja, bratstva i jedinstva, socijalizma, zamenila ideologija nacionalizma.

U svakom žitu ima kukolja, pa i u samoupravljanju?

− Prve posleratne generacije, koje su imale primarno iskustvo Drugog svetskog rata, zaista su osećale tu vrstu potrebe da i bez naročite prinude naprave bolje društvo. Dobar deo tog osećaja zajedništva proistekao je iz dramatične krize i traume zvane rat. Onda dolaze neki ljudi, kao što su dolazili u Kraljevinu Jugoslaviju, a to je slučaj i danas, koji u tome vide priliku da se obogate, da ostvare nekakvu društvenu moć, mogućnost da kontrolišu druge, i onda se lagano taj sistem počinje kruniti. Istočnoevropska društva, koja su tada bila puno siromašnija od našeg, relativno brzo su završila svoju tranziciju bez ratova. Ni kod nas nije moralo sve da bude ovako, ali je doneseno nekoliko ključnih pogrešnih odluka. Da je bilo drugačije na Osmoj sednici, da se nisu svi ujedinili protiv Ante Markovića, da smo možda skrenuli levo kod Albukerkija…

Sistem jednog političkog monizma, umesto pluralizma je ovde, na neki način, jedino istorijsko i političko iskustvo koje imamo…

Možda smo kao narod skloni podeljenosti?

− Nacije i narodi su izmišljotine iz 19. veka i nema nekog kolektivnog nacionalnog mentaliteta. Postoji ljudska priroda koja je univerzalna. Imamo spoj ljudske prirode koja u sebi ima dobrih i loših strana i loših društvenih institucija koje pothranjuju ono loše u ljudskoj prirodi i zato smo tu gde jesmo. Društvene institucije i pogrešne odluke od svakog ljudskog bića mogu napraviti i krvnika, i humanitarnog radnika.

Građanski protesti i revolucije se (ne)primaju ovde?

− Imamo iskustvo 9. marta, zatim tromesečnih protesta 1996. i 1997. po cičoj zimi, tu je i 5. oktobar, a i ogromna istorija prevrata. Revolucije nisu posledica masovnog revolta građana na ulici. One su najčešće rezultat sloma u strukturama države, čime vlast izgubi legitimitet u očima ogromnog broja građana. To je slučaj sa Francuskom, Oktobarskom i Kineskom revolucijom, za koje možemo reći da su bile uspešne. Zaboravljamo da je Jogurt revolucija 1989. godine bila antibirokratska i revolucija u ime nacionalizma.  

Svi bi vlast, a menjanje sistema je sporedna stvar?

− Suština svake promene vlasti jeste da neko drugi dođe na vlast, a menjanje sistema je užasno komplikovano. Čini mi se da nam za neku vrstu promena nedostaje dobra organizacija alternative, odnosno opozicije. Kad pogledamo političke stavove opozicije o ratnim zločinima, Kosovu, mestu Srbije u svetu, ratu u Ukrajini… neke stvari se tu zaista ne razlikuje od vladajuće garniture i ne vidim želju za suštinskim promenama ovog društva. Petog oktobra je postojala svest građana da sve mora drugačije, a ključna reč je bila reforma. Ta svest trenutno ne postoji, osim na jednoj emotivnoj ravni da ništa ne valja i da sve treba da se menja.

Da zaboravimo reforme?

− Ako bih bio patetičan, rekao bih da od 2003. godine, na neki način, imamo kontrarevoluciju. Te strukture, koje su počele da se buše posle 5. oktobra, pregrupisale su se, reorganizovale i ponovo zasele. Sada ovo zvuči kao neka teorija zavere, ali siguran sam da postoji grupacija od nekoliko stotina individua iz tog perioda, koji se možda međusobno poznaju, a možda ne, i u tim promenama vide pretnju za sebe.

Imamo spoj ljudske prirode koja u sebi ima dobrih i loših strana i loših društvenih institucija koje pothranjuju ono loše u ljudskoj prirodi i zato smo tu gde jesmo…

I da nastavimo da budemo bahati i agresivni?

− To je radikalski manir. Ljudi zaboravljaju Šešelja i iznošenje iz skupštine, mahanje pištoljem, etiketiranje ljudi kao izdajnika, a Aleksandar Vučić je potekao iz te stranke. Pogledajte Trampa, isto agresivan, bahat, osion… ko je protiv mene, taj je protiv države. Sličnih figura ima svuda. To je jedan modus politike ili političke (ne)kulture koji postoji, kod nas je dominantan, a emituje ga vladajuća stranka.

Opasno je biti različit?

− U ovakvim, autoritativnim društvima, misliti drugačije je zaista izazov ili problem. Svuda ćete čuti, ne talasaj, ćuti, misli na svoju porodicu. Sve su to racionalni stavovi, a ne neki kukavičluk, jer su prosto društvene okolnosti takve da ne dozvoljavaju društvenu kritiku ili iskakanja iz jedne dominantne matrice kulturne hegemonije. Ćuruvija je ubijen na ulici. Stambolić je poželeo da bude neka alternativa, pa ga je DB otela i ubila. Milošević je možda umro, ali duh njegove vladavine zaista i dalje živi.

Tako je laž postala dominantnija od istine?

− U kognitivnoj psihologiji postoji nešto što se zove pristrasnost potvrđivanja. Zapravo ne procenjujemo stvarnost prema činjenicama, već verujemo u ono što odgovara našim već postojećim predubeđenjima. Dakle, ljudi konzumiraju medije i informacije na jedan gotovo ritualan način. Neću pročitati kolumnu Teofila Pančića da bih nešto naučio, nego da bih potvrdio ono u šta već verujem i osećao se bolje u svojoj koži.

Ako verujemo da je srpski narod najstariji narod na kugli zemaljskoj, jer nam to prija i odgovara, nećemo proveravati da li je to zaista tačno…

Je l’ moguće da nismo ništa naučili iz sopstvenog iskustva?

− Upali smo u centrifugu i ne znam kako iz nje da izađemo. Oni konstantno zveckaju oružjem i onda grudva snega postane lavina koju više ne možete da kontrolišete. Ako već, na stranicama tabloida, pumpate rat sa okolnim državama, šta očekivati. Jedino što može to da spreči, na neki način, jeste činjenica da smo se već jednom opekli. Ali, naravno, sukobi nisu isključeni.

Postoji li uopšte vojvođansko pitanje?

− Tu postoje tri strane. Jedna je možda nostalgija za autonomijom Vojvodine iz 1974. godine. Druga počiva na jednom kulturno-šovinističkom stavu da smo ovde finiji, kulturniji, tolerantniji, bolji, a da je ispod Save i Dunava sve mrak i propast. Da nas Srbija konstantno pljačka i uništava je jedna nacionalistička mantra. Drugo su činjenice da je Vojvodina zaista osiromašena, ali se to koristi za neku vrstu regionalističke matrice. Treću stranu smatram pozitivnom, u jednoj vrsti insistiranja na Vojvodini, čime se pruža otpor dominantnoj, velikosrpskoj nacionalističkoj priči. E, ti Vojvođani su mi u neku ruku bliski i izjašnjavanje na popisu kao Vojvođanin jeste jedna vrsta političke subverzije. U tom jednom smislu je Vojvodina dragocena kao ideja, a čini mi se potpuno izgubljena poslednjih godina.

Mešetarstvo i dnevnopolitička podmetačina?

− U tome vidim, pre svega, jedan politički čin a ne neku vrstu zamešateljstva. Jednu vrstu pokušaja povratka teme autonomije Vojvodine u „mainstream“. Ne znam, ne mogu da provalim, možda sam naivan. Ako bude puno Vojvođana, sa snažnim vojvođanskim entitetom, onda je možda nešto moguće uraditi. U realističnom smislu, to je verovatno izgubljena bitka bez obzira na to što se neki ljudi nesumnjivo osećaju kao Vojvođani.

Imamo li snage i volje da nam bude bolje?

− Trebaju nam tu krupni rezovi, a pitanje je da li smo spremni za njih. Potrebna je jedna vrsta nove energije, novog zamajca i osvešćivanja o tome šta želimo i kuda idemo. Pre svega, jedno uviđanje da su dosadašnji načini mišljenja, ponašanja, političkog života, bili duboko pogrešni. Iako zvuči izlizano, potrebno je suočavanje sa onim šta je Srbija radila tokom devedesetih godina, jer iz toga potiče dosta naših problema. Nužno je otrežnjenje, da uvidimo da su izvinjenje, pomirenje, demokratija i vladavina prava put kojim treba ići, a onda nas čeka rad na tome.

Hoće li biti ljudi da iznesu promene?

− Neke vrste opreznosti oko kadrova mora biti, a pitanje je da li imamo ljudskog kapitala. Da ne budem samo ciničan i pesimista, reći ću da su se možda ti ljudi zaista pritajili i uplašili. Ukoliko društveni i kulturni milje bude takav, onda se možda taj usnuli duh promene i probudi, jer se predugo vrtimo u krug. Vostani Serbije.

Dejan Ignjić