“Da li je rokenrol umetnost, danas je još samo dilema gluvih”.

Lepo je to pre više decenija konstatovao novinar Branko Vukojević. Čvrst kao stena, uvek se kotrlja bez obzira na okolnosti i prepreke. Razvio se rokenrol i napredovao, dopreo do naših umova i duša, pokrenuo nas i nadahnuo, a zna ponekad i da spase jer život bez njega bio bi greška.

U tom muzičkom svetu, Novi Sad je uvek znao da iznedri ime koje zasvetli kreativnošću i odlučnošću da stvara umetnost. Moram pitati Igora (MPI) je mlad bend, iako članovi odavno nisu tinejdžeri. MPI su Igor Burić (gitara i vokal), Nebojša Arsić (gitara), Dušan Nakić (bubnjevi), Zoran Injac (bas i vokal), Dina Đilas (klavijature i vokal). 

Iza sebe imaju prvi album “Elementarna logika”, a jesen donosi i drugo izdanje od 10 pesama. Njihova muzika je Gen Z Rock – Revival of the 30 years old music practice.

− Danas se sve stapa, preklapa i žanrovi nisu čisti. Tako je i kod nas. Imamo dosta retro roka, a može i elektronika da prođe dok nam vokali nisu tipični za pank. I onda smo došli do kovanice Gen Z rok, iako nam godišta ukazuju da smo stariji i od X generacije (smeh). Žanr nam se ne može odrediti jednoznačno, pa smo zato izmislili neki lebel. Ujedno je to intrigiranje publike i javnosti. Ako uspe biće dobro, ako ne, onda je indifirentno. Najdragocenije su reakcije ljudi, kače se za ime benda. Neobično je, zapamti se. Zoran i ja smo pre 30 godina svirajući u njegovoj sobi i snimajući na kasetofon, pravili omote nepostojećeg benda (smeh). Tad nije bilo mobilnih telefona i on je zapisao “moram pitati Igora” za ime benda. Naziv se zakačio i ostao i sada, kada smo se tokom pandemije okupili da se zezamo i džemujemo, ali su krenule i pesme da izlaze. Svima je bilo smešno i ostade ime benda. Posle sam smislio mudru filozofiju, kako svi živimo pod tiranijom moranja i uvek se neko nešto pita za nešto, a mi teramo da ne moraš ništa (smeh) – rekao je Igor na početku razgovora.

“Elementarnu logiku” im je radio Miloš Romić dok je Lav Kovač producent novog albuma, a i svirao je klavijature na nekim pesmama, što ističu da im je ogromno zadovoljstvo, privilegija i čast. Nedavno su na koncertu prvi put odsvirali uživo ceo drugi album i reakcije publike bile su odlične.

− Očekujemo prvu ruku drugog albuma. U pregovorima smo sa izdavačima i novi materijal je stepenica više po kvalitetu i sadržajnosti našeg rada. Objavićemo i neki lajv snimak kad ga izmiksamo za potrebe Jutjuba jer je materijal s poslednjeg koncerta kvalitetan. To nam je u drugom planu jer želimo da izbacimo relevantan studijski snimak i ispoštujemo sopstvene korake. Mi jesmo old school u nekoj percepciji i težimo da ne budemo samo na mrežama već i dobijemo neku ploču kao rezultat našeg rada. Krenuli od sirovog alternativog roka kojeg ima i sada u novim pesmama, ali smo vremenom dodavali finese i pokazalo se da su klavijature neophodne. Dragoceno je što svako nešto donosi u bend. Dominantno pevam ja, ali većina nas voli da uzme drugi instrument ili pusti glas. Ne zbog zbunjivanja publike već zarad intrigiranja našeg muzičkog izraza, da nije monolitan i dosadan. Ako nama nije zabavno i nebulozno da to radimo u godinama koje imamo, onda neće biti nikome. To se i pokazalo kao tačno. Najbolje reakcije su na pesme koje smo mislili da samo mi volimo – objasnio je pevač MPI.

U pripremi su i novi spotovi, a prvi je uz scenario benda režirao Filip Markovinović. Glumica Dina Dedović Tomić im je zaštitno lice jer se oni ne fotkaju sa instrumentima za spotove. Posvećeni su konceptu, pa ne čudi što imaju pesmu na stihove Milene Marković “Strašna tuga”.

− Koncept je blizak novosadskoj sceni u kontekstu neoavangarde. Nismo mi tikva bez korena. Nikola Džafo nam dao svoje maske za prvi spot. Konceptualno gledano jako je važno da povezujemo ljude na lokalnoj sceni, što doprinosi i da se naša publika proširi. Verujem da je važno objediniti sve te elemente, zvuk, vizual, dizajn, nastup… da ne bude ad hok. Ispod neke granice ne idemo, to smo radili kad smo bili klinci, sad više nije interesantno (smeh). Poezija je jako važan element u muzici i kad smo dobili dozvolu Milene Marković bili smo presrećni kao mali majmuni. Spontano smo na jednoj probi uzeli njenu knjigu da bi markirali vokal i posle shvatili, što bi to menjali. Ona je ispala legenda što nam je dozvolila. Na novosadskoj sceni ima milion glasova, Siniša Tucić, Maja Solar, Duško Domanović i biće nam čast ako neku njihovu pesmu obradimo, ali mora biti doza spontanosti, da koncept ne proklizava. Pesme su jako lične, bitne su nam teme o kojima pevamo. Važno je da zvuče dobro i da se mi zezamo – čuli smo od našeg sagovornika.

Da znaju šta rade i da sve to ima smisla, svedoče i eminentna imena iz sveta muzike koja za njihov rad imaju samo hvalospeve. Jedino je bubnjar samo muzičar, a svi ostali imaju druga zanimanja ali, kako kažu, s godinama su postali predani, vredni i zreli pa, kad se nečeg prihvate, tome se i posvete. I naziv novog albuma “Nem tudják az emberek, hogy van Kiki” (Ne znaju ljudi da ima Kiki) ukazuje da od ove priče ne odustaju.

− Namerno sam izgovorio na mađarskom jer zvuči još bolje, ali ne znam hoće li i na albumu tako pisati. Nama u Vojvodini je to blizak jezik. Taj otklon od izgovora na srpskom je dovoljno, što se u pozorištu kaže začudan, i proizvodi neki efekat koji je pomalo zbunjujući. Mađarski jezik ima neverovatnu melodičnost i nerazumljivost za one koji ga ne govore. Tokom probe sam od Baleta dobio poruku u kojoj me naziva Kiki, niko ne zna zašto (smeh). I mi tekst poruke ubacujemo u refren pesme. Sve su nam pesme na albumu dosta mračne i teške i onda Zoran izgovara “Ne znaju ljudi da ima Kiki”. I ta pesma zaista ima neverovatan duh i pozitivan pogled na svet. Muzički je jako živa, na način koji je čak atipičan za nas, a Lav ju je odmah okarakterisao kao marokanski bluz. To je to što nas pokreće. Kad mi je Tišma prišao posle koncerta i rekao da je to nešto najbolje što je u poslednje vreme čuo u Novom Sadu je – vauuuu – više od komplimenta. Odrastao sam na Luni i La stradi – istakao je Igor.

Od septembra, kad “Kiki” izađe u javnost, mogli bi da se posvete svirkama, da zaređaju nastupe i po drugim gradovima, da ih ljudi čuju jer kruži priča da su uživo još bolji. Porede ih sa mnogo bendova, od Artan Lili i Repetitora preko Dobrog Isaka do Sonic Youth i Obojenog programa.

− Bend koji postoji tek tri godine i ima dva albuma je proizvod dobrog uklapanja i naše istorije sviranja. Dina je stigla poslednja, ali se odmah uklopila. Shvatili smo da su naša dva glasa ceo život čekala da se spoje u nekoj muzici. Čak su i producenti rekli da su brat i sestra među glasovima. Neverovatno poklapanje. Često nas stavljaju u kontekst raznih bendova. Ne bežimo mi od tih referenci jer svaki umetnik daje ono što je dobio. Ako sam ja odrastao na tim bendovima sa kojima nas porede, kako da pobegnem od toga, a i što bi. Prirodno je da se meša sa mojim senzibilitetom i drago mi je zbog toga. Gravitiramo od bluza i hard roka preko panka i psihodelije do alternative i metala. Sve je to opseg naših interesovanja. Gomila je tu uticaja i u svakom našem tonu mora da se čuje čime je on nadojen – zaključio je Igor Burić.