Kasarna u Futoškoj ulici na broju 54 je izgrađena 1895. godine, a dograđena 1947. Projektant objekta podignutog u stilu istoricizma je ostao nepoznat, dok je za dogradnju odgovoran Đorđe Tabaković.

Prema Sauterovoj mapi grada iz 1885. godine starija zgrada kasarne Honvedskog pešadijskog puka se nalazila u Futoškoj ulici, ali na njenoj levoj strani, nekoliko kuća dalje od Sinagoge. Staro zdanje je bilo izgrađeno na ugaonoj parceli, gde će posle njegovog rušenja biti podignuta upečatljiva, neobična, i još uvek, zbog i danas nepoznatih podataka, tajanstvena palata današnjeg “Katastra”.

Nova Honvedska kasarna se nalazi sa desne strane Futoške ulice, nešto dalje od Elektrotehničke škole, na mestu gde počinje proširenje ove stare komunikacije u izduženi trougaoni skver.

Tokom proteklih sto godina, u ovoj kasarni bile su smeštene četiri vojske: Austrougarske carevine, Kraljevine Jugoslavije, okupaciona Mađarska, te komunističke Jugoslavije – Jugoslovenska narodna armija i tada je po vrhovnom komandantu nazvana “Kasarna maršal Tito”.

U vreme ratova tokom devedesetih godina dvadesetog veka, velike spavaonice i prostrani hodnici jedno vreme bili su tihi i sumorno prazni, a još mučnija atmosfera zavladala je kada su počele da pristižu izbeglice jugoslovenskog vojnog kadra i ovde sa porodicama bile smeštene neuslovno i za nevolju.

Pešadijska kasarna je izgrađena 1894/95. godine na bivšem zemljištu futoškog grofa Rudolfa Koteka. Zemljište je bilo od strane Magistrata eksproprisano njegovom nasledniku Rihardu Koteku. Izgleda da vlastima eksproprijacija nije potpuno uspela, pošto je vlasnik uz stručnu pomoć advokata Đorđa Radovanovića, kao utešno zadovoljenje na račun oduzete imovine, dobio jedan voćnjak. Vojno ministarstvo poteglo je pitanje zidanja kasarne još 1872. godine, a posle toga je izdata i izričita naredba da se mora početi sa njenom gradnjom.

Na neki način gradskim vlastima je uspelo da prolongiraju početak, u onom momentu nepoželjnog posla. Tek 1893. Gradski odbor obaveštava Magistrat da je putem kredita obezbeđeno 430.000 forinti za zidanje kasarne Honvedskog pešadijskog puka. Da ni ova svota nije bila dovoljna i da je svaka forinta bila od koristi vidi se po tome što je i listu Srpske narodne slobodoumne stranke „Branik” naređeno da u korist ovog posla izdvoji deo prihoda od oglasa. U februaru sledeće godine na sednici Upravnog odbora doneta je odluka da se raspiše licitacija za izbor izvođača radova, a aprila meseca izdato je saopštenje da je za gradnju Honvedske kasarne prihvaćena ponuda Imrea Kicvegera, preduzimača iz Novog Sada. Posle okončanja zamornih administrativnih poslova, koji su i onda bili složeni i dugotrajni, sredinom 1894. godine je počela izgradnja objekta ukupne površine 1960 m2.

Uprkos mnogim poznatim činjenicama o istorijatu ove gradnje, ime arhitekte ostalo je, nažalost, nepoznato. Moguće je da se radi o tipskom projektu, što je bila uobičajena praksa kod gradnje vojnih objekata. Kicveger je za manje od dve godine završio ovaj veliki posao, ali naručioci nisu bili potpuno zadovoljni kvalitetom radova, pa je ovaj bio primoran da 1897. godine podnese Magistratu “iskaz o izvedenim radovima” tokom čitave gradnje Honvedske kasarne. Izgleda da zbog nastalih problema, koji danas nisu konkretnije poznati, graditelju nije isplaćena zarada sve do 1900. godine kada gradski fiškal obaveštava Magistrat da Kicveger traži isplatu honorara za gradnju kasarne u iznosu od 12.585 kruna.

U zaleđu Honvedske kasarne izgrađeni su i pomoćni objekti – kuhinja, barake i zgrada površine 850 m2, koja je 1947. nadograđena po projektu arhitekte  Đorđa Tabakovića. Ovim radovima dobijeno je novih 20 prostorija za potrebe Vojne škole.

Kasarna je spratna, ugaona zgrada sa osnovom pravilnog ćiriličnog slova P, širokim uličnim frontom i kratkim dvorišnim krilima. Prostrano dvorište je vredan ambijent kome posebno doprinosi hladovina ogromne krošnje stogodišnjeg platana. Na dve slobodne i vidljive ulične fasade dominantne su horizontale polukružno konstruisanih prozora i tri rizalita od kojih se posebno ističe onaj u središtu glavne fasade sa velikim polukružnim ulazom flankiranim parovima stubova koji nose skladno oblikovan zidani balkon. Nivo prizemlja podignut je za nekoliko stepenika. Iza ulazne kapije su prostrani vestibil i dvokrako reprezentativno stepenište sa masivnom ogradom od balustera klesanih u kamenu. Ka dvorišnoj fasadi nekada otvoreni tremovi, na dve etaže, sada su zastakljeni i time je dobijena 21 vertikala, velikih, plitko segmentno konstruisanih prozora.

Uzori za arhitektonski koncept ove kasarne, primena arhitektonskih i dekorativnih detalja kao da su nađeni na palatama pozne renesanse. I oplata fasadnih površina opekom i način njenog sloga pod prozorskim otvorima, u funkciji su imitacije prefinjene kamene poznorenesansne rustike. Naravno, ove stilske finese naručioci i projektant su neposredno prihvatali preko već izvedenih dela bečkih školovanih arhitekata, koji su u poslednjim decenijama devetnaestog veka često tražili uzore u rešenjima nastalim tokom šesnaestog i sedamnaestog veka. Realizacija takvog stilskog senzibiliteta prisutna je i na ovom vojnom objektu.

Preuzeto iz knjige: Novi Sad od kuće do kuće, autora Donke Stančić u izdanju Studija Bečkerek