NOVOSAĐANI: Jovana je profesorka u Karlovačkoj i spisateljica za decu i odrasle

Autorka je prve edicije o istoriji i kulturi za decu – njene slikovnice o Nemanjićima, srpskim kraljicama, Pupinu, Vuku i Dositeju omiljene su najmlađim generacijama. Ništa manje kreativna nije ni u pričama za odrasle, a kao profesorka izuzetno je posvećena u radu sa đacima.

Jovana Reba je rođena u Novom Sadu 1975. godine. Nakon završene "Jovine gimnazije", opredelila se za studije književnosti, gde je posle i magistrirala i doktorirala, a jedno vreme je i radila na Filozofskom fakultetu kao asistent. Potom je bila zaposlena u Pokrajinskom sekretarijatu za sport i omladinu kao saradnica za omladinu. Od 2014. godine radi kao profesorka književnosti u Karlovačkoj gimnaziji. Ove godine je u okviru "Kaleidoskopa kulture" bila kustoskinja dve izložbe o Aleksandru Tišmi. Supruga je i majka dvoje dece, Bogdana i Asje.

– Oduvek sam volela da čitam i to su bile ogromne količine knjiga. Zato je književnost bila moj jedini logičan izbor. Moja generacija, koja je tada studirala, odrastala je u najgore moguće vreme, devedesetih, i knjige su nam bile spas, uz njih je lakše bilo izdržati sve što smo prošli – kaže Jovana za portal Moj Novi Sad.

Kroz radioničarski rad sa mladima, u projektima u kojima je učestvovala zajedno sa svojim tadašnjim kolegom Vladimirom Kozbašićem Pećinkom, shvatila je koliko joj se to dopada. Između ostalih, imala je prilike da sarađuje sa dr Jelkom Rajević (ginekolog-onkolog), koja je tada radila edukacije za mlade, a istovremeno je sarađivala sa Britancima, koji su imali razvijenu politiku za mlade, te se zainteresovala za seksualno vaspitanje. Učestvovala je u velikom projektu "Zdravstveno vaspitanje o seksualnom obrazovanju", čiji je koordinator bila dr Aleksandra Kapamadžija, a podrazumevao je i edukaciju kadra koji će raditi po školama.

– U jednom od projekata sa Britancima, gde sam gostovala u školi za decu sa invaliditetom, sedeći u tom razredu obuzeo me je zapanjujući talas sreće. To je bilo nešto neverovatno, kao da me je obasjalo nešto iznutra. Tad sam pomislila: "Ja hoću da radim u školi!". To je bila toliko snažna misao, koja me više nije puštala sve dok se nisam zaposlila u Karlovačkoj gimnaziji i mogu da kažem da se nikad nisam pokajala – priseća se naša sagovornica.

Posebno ju je radovalo što je iskustvo koje je stekla u Vladi Vojvodine mogla da primeni u praksi. Kao učesnica projekta o seksualnom obrazovanju mladih, čim se zaposlila u gimnaziji počela je da drži edukacije učenicima na ovu temu. Na žalost, projekat je u međuvremenu ugašen, ali je ova entuzijastična Novosađanka nastavila da ga radi volonterski.

– Seksualno obrazovanje podrazumeva mnogo više od priče o seksu: komunikacijske veštine, mentalno zdravlje, rizično ponašanje, kontracepciju, polno prenosive bolesti, nasilje, ucene zbog video snimaka i sve ono što predstavlja život jednog tinejdžera. Veoma je važno to poverenje koje stvaramo u grupi i već na drugoj radionici deca počinju da se otvaraju i izgovaraju stvari o sebi i svojoj porodici. Nekada to budu stravične priče, koje oni nemaju sa kim da podele. Vrlo često kažu nešto što su doživeli, a potisnuli i tek na radionici osveste da su možda bili izmanipulisani na određen način – objašnjava Reba, koja veruje u to da je mladima potrebno ponuditi znaje i izbor, što je mnogo bolje od saznavanja o datim temama putem Gugla ili influensera.

Kako tvrdi, kroz celu tu kompleksnu priču, seksualno obrazovanje se svodi na učenje o sebi, razvijanje ljubavi i samopoštovanja i određivanje sopstvenih granica. Smatra da bi bilo dobro da taj projekat po svim školama trebalo da zaživi opet.

– Radim u rasadniku mladih umova, prepametna su nam deca i ona to zaista čuju na odličan način. Zaista uživam radeći sa njima. Sticajem okolnosti, predajem takav predmet da se kroz pismene zadatke često otvore i tu svašta uvidim, a ukoliko pomislim da treba, razgovaram o tome sa njima, podstaknem ih da se obrate školskom psihologu. Mi profesori uvek znamo ako dete nije srećno i ne smemo da okrećemo glavu – opisuje svoj odnos prema poslu u školi.

Ideja za pisanje dečijih knjiga o istorijskim junacima nastala je kada je njen sin imao četiri godine i nije mogla da nađe literaturu na tu temu za najraniji uzrast.

– Pomislila sam da bih ja mogla da napišem takve knjige, pa sam 2013. godine napisala četiri knjige o Nemanjićima, a ilustracije je uradio Aleksandar Rot. Pokazalo se kao nešto što je imalo velikog značaja, jer su deca to prekrasno prihvatila. Verujem da je to zato što sam sve vreme dok sam ih pisala konsultovala mog sina i prihvatila njegove sugestije. Iako ne delim knjige na one za dečake i devojčice, nakon toga sam napravila ediciju o spskim vladarkama: kraljici Mariji, kneginji Ljubici i kneginji Milici, ali sam u njih utkala celokupnu srpsku istoriju tog perioda – navodi profesorka književnosti.

Nakon toga, nastale su i slikovnice o Mihajlu Pupinu, Vuku Karadžiću i Dositeju Obradoviću. Cilj svih tih knjiga je da zabave i poduče decu, pa u neke od njih dodaje i elemente fantastike. Odlomci iz njenih knjiga nalaze se i u čitankama za četvrti i peti razred, dok neki nastavnici fizike koriste njenu knjigu o Pupinu na svojim časovima.

Takođe, autorka je i knjige "Jovan i Agneš", koju je napisala zajedno sa dr Lidijom Turo, a u pitanju je jedina knjiga za deca koja je dvojezična, na srpskom i mađarskom, za koju veruje da je jako važna na području Vojvodine, jer govori o prijateljstvu i međusobnoj toleranciji dve nacije koje vekovima dele isti prostor.

Poslednja knjiga za decu koju je izdala je "Fruška bajka", a govori o kulturi, istoriji u ekologiji Fruške gore i grada Vrdnika. Trenutno su u toku promocije te knjige po svim ograncima Gradske biblioteke.

– Onda sam jednog dana konačno stigla do svog sna, a to je da budem pisac za odrasle. Priče sam dugo pisala u svojoj glavi, a jedne večeri, nakon što sam pogledala jedan film, napisala sam prvu od njih. Otad nisam prestala da ih pišem. Istovremeno je Jefimija Medić, moja bliska prijateljica, takođe pisala priče i dogovorile smo se da zajedno objavimo zbirku. Tako su objavljene "Pričkice", izdate 2021. godine, čiju promociju smo održale u "Bulevar Books-u" – napominje ova Novosađanka.

Ove godine, uigrani ženski tandem objavio je još jednu zbirku, "Za sada bez srećnog kraja", ovog puta sa nešto dužim pričama, u izdanju "Bulevar Books-a". U obe knjige, autorke su bile inspirisane istinitim pričama, što svojim, što tuđim, a obuhvaćene su mnoge životne teme u kojima čitaoci mogu lako da se prepoznaju.

Pored svega navedenog, naša sugrađanka uči da svira klavir, bavi se jogom i puno vremena provodi na Štrandu, koji joj je najdraže mesto u Novom Sadu.