Slađana Velendečić, kustos-pedagog: Muzej više nije elitističko mesto, već je pristupačan za sve

Ona, zajedno sa svojim timom, osmišljava muzejske programe i nalazi načine da ih približi različitim generacijama. Ujedno je i turistički vodič, koji strancima predstavlja naš grad, ali i Novosađanima daleke destinacije, na vrlo jedinstven i autentičan način. Njena ubedljivost, osmeh i harizma doprinose da svaki eksponat ili mesto o kojem govori doživimo na jedan sasvim drugačiji, lepši način.

Slađana Velendečić rođena je 1973. godine u Novom Sadu, gde je završila osnovnu školu "Sonja Marinković", a potom i srednju Elektrotehničku školu. Upisala je Fakultet tehničkih nauka, ali je već nakon prve godine shvatila da je njen poziv nešto sasvim drugo, te upisuje i završava pedagogiju na Filozofskom fakultetu. Svih narednih godina ostala je u toj priči, jer se bavi edukacijom na razne načine. Ubrzo je dobila posao u Muzeju Vojvodine, na Odeljenju za odnose sa javnošću i pedagoški rad, kojim se i danas bavi sa velikom strašću. Uz to, svoj profesionalni život prošarala je i putovanjima, otkako je postala licencirani turistički vodič.

Sa sagovornicom portala Moj Novi Sad razgovarali smo o savremenom muzeju i današnjoj publici, Novom Sadu iz različitih uglova, ali i našim sugrađanima kao putnicima. Muzejska ponuda, specifičnosti našeg grada i njegovih stanovnika, kao i neke lične male borbe, samo su neke od tema na koje od Slađane zaista ima šta da se čuje...

Otkuda Vi u muzeju?

– Nisam verovala da ću dobiti taj posao, jer nisam imala takav "pedigre", ali smo u sklopu studija imali praksu u više ustanova, između ostalog i u muzeju, gde sam i poželela da ostanem. Namestilo se tako da sam se tu zaposlila odmah posle studija, bila je tada smena generacija i već 22 godine sam tu. Neprekidno sam u interakciji sa ljudima, a moj dan je baš onakav kakav sam mogla poželeti da bude.

Šta tačno podrazumeva Vaš posao?

– Ovo je kompleksan, velik i bogat muzej koji prati istoriju Vojvodine od praistorije do sredine 20. veka, ali ja volim da kažem da naša stalna postavka prati istoriju civilizacije. Na ovom odeljenju nas ima pet – dva istoričara i tri pedagoga, a postoje dve vrste posla koje obavljamo. Odnosi sa javnošću su tehnički posao, pisanje dopisa, najave za sajt... Drugi deo, koji se tiče edukacije, je čista kreacija. Potpuno smo slobodne da, spram strategije koju ima muzej, same kreiramo edukativne programe. Mi biramo temu i formu, uzrast, a materijala već imamo puno. Mislim da je u čitavoj bivšoj Jugoslaviji pedagoška služba Muzeja Vojvodine najstarija, a mnogi muzeji je ni danas nemaju.

Kažu da Vama odlično uspeva da približite muzejski sadržaj različitim miljeima ljudi?

– Još na fakultetu me je najviše zanimala metodika, odnosno kako nešto zapakovati, a da to bude ugodno i probudi radoznalost. Sve više faktora mora da bude uključeno da bi muzejski sadržaji bili atraktivni publici. Muzej nije škola, ovde je sve na dobrovoljnoj osnovi, a naša ideja je da budemo, pre svega, institucija koja inspiriše. Cilj nam je da publiku zainteresujemo, inspirišemo i da ostavimo jak utisak, u koji će biti upletene i emocije, da požele da se pozabave tom tematikom još više. Koji god predmet da uzmem, o njemu mogu ispričati čitavu priču.

Muzej nije škola, ovde je sve na dobrovoljnoj osnovi, a naša ideja je da budemo, pre svega, institucija koja inspiriše

Kakvi su Novosađani kao posetioci muzeja? Koje generacije najčešće dolaze?

– Puno toga zavisi od ponude. Najbrojnija nam je školska publika, koja dolazi organizovano, i na tu publiku i računamo da će, u perspektivi, biti i "prava" publika. Ujedno, oni su nam i najizazovniji, a videćemo za 10, 20 godina šta smo uradili. Imamo i odrasle ljude koji dođu, pa se prisete da su dolazili u detinjstvu. Svake nedelje organizujemo radionice za decu od pet do 10 godina, tako da ih od malih nogu privlačimo u muzej.

Trenutno je aktuelna izložba "Tamo gde seoba završava – od rimske Panonije do današnje Vojvodine", gde su izloženi rimski šlemovi, koji su privukli veliku pažnju javnosti. Na koje načine ste nju predstavili?

– Imamo izložbu sa samo tri predmeta, koji su stvarno izvanredni. Mi smo jedino mesto na svetu na kojem možete videti tri pozlaćena šlema iz četvrtog veka i već je to dovoljan razlog da dođete. Ali, mi tu priču o šlemovima pričamo na 100 načina. Imamo mali lutkarski teatar, gde mlađoj deci pričamo kako je baba našla šlemove u svojoj bašti. Za nešto starije, imamo telefonsku aplikaciju, gde na njima prijemčiv način mogu da čuju priču o otkriću šlemova i da naprave selfi sa šlemom. Za tinejdžere imamo i strip koji je interaktivan. Često je program za decu zanimljiv i odraslima, a dok smo pisale scenario za našu predstavu "Otkud šlem u babinoj bašti", koja se prikazuje subotom, ubacile smo i neke forice namenjene roditeljima. Ova izložba će trajati do 20. maja.

Koja je razlika između muzeja nekad i sad?

– Poslednjih godina je sve veći akcenat na interpretaciji i na usmerenosti ka publici. Prosečan muzejski posetilac najčešće dolazi bez ikakvog predznanja o nekoj temi, što je savremena muzeologija prepoznala kao problem. Muzej se više ne posmatra kao neko elitističko mesto, kakvo je bio u prošlosti, već je otvoren i sadržajem pristupačan za sve. Puno se radi na tome, jednu izložbu sada prati još milion programa i taj talas su naši muzeji stvarno lepo "uzjahali".

Koliko to ima efekta u odnosu na broj i zainteresovanost posetilaca? Primeti li se neki pomak?

– Kako da ne, ta činjenica je očigledna. Ako pogledate društvene mreže muzeja i fotografije sa događaja, možete videti da su jako lepo posećeni. Ti programi su i ključni da se stvori ta jedna kritična masa koja će pratiti šta se dešava i redovno dolaziti.

Ako pogledate društvene mreže muzeja i fotografije sa događaja, možete videti da su jako lepo posećeni

Šta je posetiocima muzeja bilo posebno atraktivno u nekom prethodnom periodu?

– Svaka tema koju prepoznajemo iz svakodnevnog života može da privuče publiku. Šlemovi ili salon i portreti Save Šumanovića su atrakcija sami po sebi, tu i ne morate nešto puno da pričate, ali od drugih tema je publici zanimljivo sve što im je poznato iz iskustva. Recimo, jako mnogo posetilaca je bilo na izložbi o cipelama "Ja nosim vas, vi nosite mene", jer svako od nas ima odnos prema cipelama. Takođe, posećene su bile i izložbe o čokoladi, modi ili godišnjim odmorima. Publika uvek dođe na nešto što prepozna.

Sigurno bude i nekih muzejskih anegdota?

– Bude svega. Pre neki dan je jedna devojka došla da se fotografiše za Instagram, pa je počela da se skida, te smo morali da je opomenemo. Kaže, lepo joj je bilo stepenište.

Paralelno sa ovim, bavite se još jednim poslom. Kako je došlo do toga da postanete i turistički vodič?

– Kolega me je slučajno čuo dok sam pričala na jednoj izložbi i bukvalno me nagovorio da položim za licencu za turističkog vodiča. To je segment koji se vrlo prepliće sa mojim primarnim poslom, jer ima istu ulogu. Najpre sam počela da radim kao vodič po Novom Sadu, što me je podstaklo da svoj grad počnem da posmatram na jedan potpuno drugi način. Kada je trebalo da omađijam turiste kako se nalaze na najlepšem mestu na svetu, mislim da sam omađijala i sebe. Posle sam kalila zanat i vodila i ture svuda po svetu, čak po Japanu i Koreji.

Hajde da omađijamo i naše čitaoce! Kakav je naš Novi Sad iz Vašeg ugla?

– Ja bih počistila ulice i ne bih ga gradila tako kako se u ovom momentu gradi, malo bih ga više čuvala, ali kada govorimo o samom gradu, imamo grad koji je na reci, jednu staru, lepu uređenu plažu, koliko god hoćete divljih plažica, savršeni Kamenički park do kojeg se iz centra stiže za 15 minuta. Postoji Tvrđava koja jeste posebna – možda ima bolje očuvanih i lepših, ali nema nijedne tvrđave na svetu gde se možete popeti i, šetajući kroz nju, sresti umetnike iz 80 ateljea i ući sa njima u komunikaciju. Imamo univerzitet, a zatim i Ribarac i Šodroš, gde se opet za 15 minuta, iz ludila i gužve izmeštate u jedan potpuno paralelni svet, za koji se nadam da će ostati takav, jer u pravom smislu "puni baterije". Ako hoćete da pešačite još malo dalje, tu je Fruška gora, koja je blagoslov. Biciklom možemo prevozati ceo grad za sat vremena. Kad ga ogolite od dnevno-političkih problema, koji su promenjiva kategorija, ostaje nam prava blagodet. Takođe, ako niste lenji, imate najmanje dva programa dnevno nekih dešavanja, po muzejima, galerijama, kulturnim stanicama. Mislim da bih mogla da živim bilo gde u svetu, ali kako godine prolaze, mislim da to ni ne želim. To sam ja, gde god da sam, a ako gledaš lepo, svugde nađeš lepe stvari.

Kako reaguju stranci na naš grad? Šta im se posebno dopada?

– Hoće da se presele ovde (smeh). Moje iskustvo sa ljudima sa kojima sam bila u kontaktu je da su oduševljeni. Vodila sam i strane novinare koji dolaze na Exit, koji su uglavnom mladi, nisu mogli da veruju kako je ovde. Najveći utisak na njih ostavlja atmosfera, odnosno gužva u gradu, pogotovo kad je sunčano vreme. Grad im deluje živ, da sve pršti od života, jer u mnogim zemljama ne postoji taj koncept da se šeta po gradu. Takođe im se doima što prepoznaju lokalno stanovništvo, nisu okruženi isključivo turistima, kao na nekim drugim destinacijama. Naravno, i puni kafići su im egzotični i redovno me pitaju kada mi radimo, ali im onda objasnim da su ranije generacije iskusile one trenutke kada preko noći možeš da izgubiš sve, te da kod nas postoji ta mala doza fatalizma, gde ćemo pre otići na kafu nego jesti.

Da li se sa turistima desila i neka smešna situacija?

– Jednom me je jedan turista iz Amerike pitao zašto u gradu imamo spomenik Alfredu Hičkoku, na šta sam ja u čudu rekla da ga nemamo. On je, ipak, bio uporan da imamo i da ga je on video svojim očima odmah ispred mosta Duga. Eto, nekima je Janika Balaž asocijacija na slavnog režisera.

Prepoznaju Vas po gradu, što posetioci muzeja, što putnici?

– U jednom trenutku sam shvatila da ljudi veruju u sve što im kažem, što je istovremeno i lepo i strašno. Očigledno je da sugestivno delujem na ljude, a vodim se najviše intuicijom. Šta god da im predstavljam, ja selektujem ono što na mene deluje i mislim da osete da i sama verujem u ono o čemu im pričam, ta energija se prenosi. Dešavalo se na putovanjima da, kad sednemo na pauzu u kafić, svi naruče ono što sam ja naručila (smeh). Tu svoju moć koristim da ljude podučim lepim stvarima. Divno je kad sretnem ljude koji me prepoznaju i kažu da sam ja zaslužna za neku njihovu uspomenu.

U jednom trenutku sam shvatila da ljudi veruju u sve što im kažem, što je istovremeno i lepo i strašno

Vaše putopisne večeri u okviru programa "Putologija" bile su izuzetno posećene. Koji ste to začin ubacili da toliko zaintrigirate posetioce?

– Počele su u Muzeju, gde sam u nekih sat i po vremena predstavljala određenu zemlju ili grad, a posle su se one realizovale u "Radio kafeu" i trajale sve do početka korone. U toku su pregovori da se uskoro nastave. Stvarno je bila super poseta uvek i neretko su posetioci ostajali i posle, da razgovaraju sa mnom i još nešto me pitaju. Ne znam koji je to moj začin, ali verujem da i tu osete moje oduševljenje i iskrenost.

Kakvi su Novosađani kao putnici?

– Jako mi je žao što mi nismo putnička nacija. Strast i želja prema putovanju se uči. Ne morate ići u Indiju, možete ići i u Bečej, a da dobijete isti osećaj, gde ste videli nešto novo, upoznali nekog na ulici i što vas je obogatilo. Ljudi koji ne putuju misle da ne može biti drugačije nego što jeste, a to je jako strašno, jer ovo nije jedina realnost koja je moguća, bila ona lepa ili ne. Tolerancija, prihvatanje različitosti i duhovni rast nemogući su bez putovanja. Iz knjiga se to ne može usvojiti. Danas ima puno jeftinih putovanja, turizam se ponovo budi, evo ima ponuda za Toskanu od 130 evra ili Beč za 50 evra. Ima ljudi koji su odvažni, putuju biciklom, spavaju u šatoru. Ima hostela i surfinga, postoji mnogo mogućnosti za razne razmene kroz školovanje. Stvar je prioriteta, nije uvek do novca.

Koji su Vaši omiljeni delovi grada, gde najradije provodite vreme?

– Pošto sam na poslu neprekidno okružena ljudima, kada hoću da nađem vreme samo za sebe, biram mesta gde nije gužva ni buka, kao što su divlje plažice na Keju, gde je fantastična hladovina i tokom najvrelijih dana. Reka me opušta i smiruje. Obožavam i Frušku goru, a imam tu sreću da su mi tamo roditelji. Kada hodam kroz grad, volim da biram dalji put. Volim Radničku ulicu, kad pogledam kroz te drvorede ja se sva naježim. Kroz Dunavsku, Zmaj Jovinu i Riblju pijacu prođem dva puta dnevno minimum.

Šta biste voleli da se u gradu promeni?

– Trenutno maštam o tome da Kineska četvrt, koja je tako nasilno promenila ime u Distrikt, bude kao takva mesta u Evropi koja ja stalno tražim kad putujem u neki veliki grad. Volela bih da to na kraju bude jedan super koncept i mesto gde će biti koncentisana alternativna, kreativna umetnička scena Novog Sada i mislim da ovaj grad to zaslužuje, jer ima puno kreativnih, vrednih i pametnih ljudi. U većim evropskim gradovima su takva mesta centri super energije, a prepoznati su i od tog malo masovnijeg turizma. Takođe, mislim da gradu treba još drveća. Kad pomislim da je neko u stanju da iseče drvo, odmah se iznerviram.

Čime se bavite u slobodno vreme?

– Iako nisam sportski tip, pre dve godine počela sam da treniram trčanje u jednoj školi i to je otkriće koje je pomerilo moje granice. Mislim da je to idealan sport za zrele godine, jer više mentalni nego fizički, sve ide iz glave, a odlično je i za preispitivanje. U životu nisam trenirala ovoliko kao sad, šest puta nedeljno. Jako mi prija i okružena sam divnim ljudima svih generacija. Vrlo često je u hobiju spas.

Koja bi bila Vaša poruka Novosađanima za kraj?

– Dobro poslušajte čime želite da se bavite u životu i vodite se time. Čak i da želite to da promenite, jednim hrabrim korakom se može promeniti ceo život. Takođe, mislim da svako treba da ima svoj mali krug velikih ljudi, što meni čine moj suprug i pravi prijatelji i ja ih čuvam po cenu bilo čega. Nije dobro što smo se kao ljudi toliko otuđili, zato ja uvek mogu da izdvojim vreme za kafu sa nekim dragim.