Zašto magarci stoje na promaji?

Danil Harms je živeo u Sovjetskom Savezu. Vreme njegovog najintenzivnijeg

stvaranja odgovara vremenu staljinističke diktature. Za vreme te diktature, hapšeni

su, internirani u logore, mučeni i streljani svi oni koji se nisu slagali sa vladajućom

partijom. Hapšeni su i zabranjivani pisci, reditelji, kompozitori, slikari, glumci.

Umetnost je bila dozvoljena samo ako je bila lojalna ili ako je, poput Harmsove,

našla čudesni apsurdni okvir da u njemu sakrije svoj angažman. Posebno se cenio

doprinos umetnika izgradnji kulta ličnosti prvog čoveka države i vođe najveće (a i

jedine) partije. Takav odnos snaga proizveo je čitave generacije umetnika poltrona,

pevača oda i glorifikatora vođe i njegove politike.

Oni drugi, skloni da kritički posmatraju svet oko sebe nestajali su, da se više nikad ne vrate, kao u jednoj Harmsovoj priči. Neke su, kao u drugoj priči, posetili glasnici oni više nikada nisu

želeli da pišu, glume ili režiraju. A jednom je, Danil Harms, iskoračio iz apsurda i

ukoračio pravo u zatvor, pa u smrt.

Ne nalazeći nikakvih dodirnih tačaka između vremena u kome je stvarao dotični

Harms i vremena u kome i sam pokušava da stvara, reditelj ove predstave odustaje

od daljeg pisanja ovog teksta.

Kokan Mladenović