Aleksandar Čerevicki, ponosni Sremac s Grbe i strasni štrandaroš ceo život baštini hedonizam kakav je redak u nas

On bi mogao biti jedan od onih iz pesme "Kad su Sremci krenuli..." ali ne one iz partizanskog doba, već iz mirnodopskog vremena, u kojem je junak ove priče, između ostalog, postao košarkaš, svirac, strasni štrandaroš koliko i pasionirani igrač nožnog tenisa, obožavalac "Mančester junajteda", nemoguć u kući kad je Liga šampiona, uspešan poslovni čovek, uvoznik jednog nadasve neobičnog proizvoda koji oduševljava domaće i regionalne poljoprivrednike, plus muž, otac i ponosni deda troje unučadi. Kaže da to tako biva kad sve počne tako što učiš, imaš izlaz do 21, poštuješ starije, komšije, profesore, nastavnike, družiš se, devojku pratiš kući, zivkaš telefonom, lepiš njenima tapete, pomažeš u vinogradu… 

Ovo je priča o Aleksandru Čerevickom, ponosnom Sremcu – pomalo i crnogorskom Sremcu, jer u njemu je i prstohvat crnogorske krvi – s majčine strane, koja je od Popovića iz plemena Bjelopavlića. Čeroja, kako ga zovu svi koji ga znaju, rođen je u centru Novog Sada, pored Muzičke škole. Stasavao je na Grbavici, u vreme kada se na njoj nalazila Željeznička stanica, a iza nje močvara, dok su okolo bile peščane dine... Kad bi košava zaduvala, a pesak poleteo, priče se same pripovedale... Jedna takva, koja počinje tek malo pre nego što će se zaigrati u toj peščanoj izmaglici, stiže upravo iz sećanja sagovornika našeg portala...

Ptičurina spaja rastavljenu regiju

Za priču koju je ispričao za Moj Novi Sad povod je bila "strašna ptičurina", koju je uvezao iz Francuske, "ptica" koja poljoprivrednicima pomaže da zaštite svoj rad od "koleginica" joj štetočina. Do sada je narečena spasila mnoge useve, voćnjake, vinograde i ribnjake, ali i cevi za navodnjavanje "kap po kap", silose i silo-beg vreće, u međuvremenu i neke pčelare, a na koncu pomogla je i pojedinim fudbalskim klubovima da sačuvaju svoje travnjake. 

– Za SCARYBIRD sam čuo od poslovnog partnera iz Slovenije. On je imao firmu, u kojoj su se prodavali proizvodi koji pomažu kvalitetu života, doduše, u njoj je bilo više kućnih pomagala, nego proizvoda za poljoprivredu, ali nakon što sam se malo raspitao o tom proizvodu, rešio sam da probam da se pozabavim njime – kaže na početku razgovora Čerevicki. 
 

– Napravio sam elaborat o tome kako zamišljam prodaju i posalo ga u Francusku, odakle je proizvod originalno. Vrlo brzo sam od gazde dobio poruku da dođem u Lion, a u međuvremenu sam postao zastupnik ovog francuskog proizvoda – ne samo za Srbiju, gde je ptičurina postala totalni hit među poljoprivrednicima, od Palića do Vranja, već i za sve eksjugoslovenske i bivše komunističke zemlje – Češku, Slovačku, Mađarsku Rumuniju i Bugarsku, dakle za Srednju, Južnu i Istočnu Evropu – otkriva sagovornik, o čijim se urnebesno duhovitim prezentacijama priča u poslovnom svetu. Dodaje da ptičurina uskoro poleće ka tržištu Turske, bivšeg SSSR-a i Bliskog Istoka.

Rođen u centru, odrastao "na kraju grada"

No pre ovog poslovnog poduhvata, sagovornik našeg portala bio je još mnogo toga... Rođen je – bukvalno – u samom centru Novog Sada, ne u porodilištu, već u stanu u Njegoševoj 16, odmah preko puta Muzičke škole. Njegov deda Teodor Čerevicki Lala bio je poznati profesor matematike u gimnaziji koja se danas zove "Jovan Jovanović Zmaj". Bilo je to vreme kada je bila čast da babica dođe iz porodilišta u stan uglednog profesora da bi porodila njegovu snaju. 

– To je i učinila u krevetu moje tetke Ljubice Čerevicki, posle Šoklovački, poznatog muzičkog pedagoga, čiji su horovi godinama bili visoko plasirani na raznim smotrama. Njena ćerka Teodora Pfajfer, popularna Doda, nakon iznenadne majčine smrti 1992. godine osniva pevačko društvo "Ljube", s kojim je, kod nas i u inostranstvu, ostvarila značajne nastupe i uspehe. U centru smo živeli negde do 1962. godine, kada se selimo "na kraj grada" – u novo novosadsko naselje Grbavica, tačno preko puta stadina FK "Vojvodina", u Vojvođansku ulicu. Na kraju ulice su dve, tzv. "skopske kule", a iza njih se nalazila Željeznička stanica, iza koje su bile močvara i peščane dine...  Koliko smo samo batina dobili nakon što smo se tamo igrali, a potom vratili mokri, blatnjavi i prljavi. Inače, u osnovnoj školi fizičko smo imali u Sokolskom domu, tadašnjem "Partizanu", odakle bismo pobegli iz reda u kojem nas nastavnik vodio na fizičko, samo da bismo došli do "Carigrada" – na brzinsku bozu i slatku bombu – baklavu u sutlijašu. Kakva je to gozba bila – priseća se ovaj Novosađanin i nastavlja: 

– U to vreme, FK "Vojvodina" bila je šampion bivše Jugoslavije, a naš golman Ilija Pantelić i vezista Dobrivoje Trivić bili su članovi reprezentacije SFRJ, koja je igrala finale Evropskog prvenstva 1968. godine. Na njihovim treninzima bilo je više gledalaca nego na današnjim utakmicama, pogotovo iza čika Pantinog gola, gde smo svi sakupljali lopte. Igrači "Vojvodine" su stanovali u blizini stadiona tako da smo svakodnevno gledali kako ulicom prolaze Pantelić, Sentin, Vučinić, Stanić, Đorđić... Ta se praksa nastavila i kasnije, jer su tu negde posle živeli Svilar, Novoselac, Radosavljević, Mićović, Novaković… Sedeli su sa nama, na čuvenim "rupama" ispod prve "skopske kule", a "rupe" su bile betonske prečage na fasadi, sa tri rupe u sredini, bizaran i bespotreban arhitektonski ukras na zgradi. Inače, imali smo i mi plejadu igrača s Grbe: Dragojević, Pejović, Todorović, Krivokapić, Brkić… 

Deca koja su dotrčala do lekara, sportista, muzičara

Kuriozitet kvarta u kojem je tada kao školarac živeo, uostalom kao i u većini kvartova u to vreme, bio je da su se sva deca uvek igrala oko zgrada, u njegovom slučaju, u parkiću prema tadašnjoj "Elektrovojvodini", iza zgrada u negdašnjoj ulici Dimitrija Tucovića. Fudbalica se, kaže Čerevicki, kako su mu tepali jer je to bio mali fudbal na majušnom terenu, igrala na malom travnjaku uz Bulevar… Pamti, dodaje, i probijanje Bulevara 23. oktobra, danas Bulevara oslobođenja. U školu je često išao peške, a prečica je vodila preko Ulice Braće Ribnikar, pored kasarne i porodilišta u Branimira Ćosića do Gagarinove, gde je bila škola. Na tom putu, nezaobilazna je bila kafana "Domino", koju je držao čuveni Lajčika Kantor, gde su pod staknenim zvonom mirisale vrele pogačice s čvarcima. Čerevicki kaže da su tada bili mladi i naivni, jer nisu znali za druge specijalitete dotične kafane, "koje su u tom trenutku krkačili matori" – škembiće, pasulj i ostalo.

Mnoga od te dece kasnije su, priča dalje sagovornik, postala ugledni stanovnici Novog Sada. Među njima su, između ostalih, i: doktori Ksenija Holpert, Vladica Tomašević, Maja Petrić, Snežana Jovanović, Darjana Jovanović, slikari Bane Petrić, Bora Šupa, profesor Boba Tornjanski, nekadašnji gradonačelnik Novog Sada Jovan Dejanović, tamburaši Dule Vejin i Lolan Popović, muzički pedagog Sale Kovačević, Milana "Beba" Simin, čuvena nastavnica muzike čiji je orkestar harmonika iz "Sonje" stalno pobeđivao,a  tu je i njen sin Vladan, potom košarkaši Mijodrag Gušić, Ljubomir Nota Novaković, Dragan Prentović, DJ Bora Fleka Vučurević i brat mu Čerčil, hokejaš Barbuzan, novinarka Jasna Sokele, direktor "Rafinerije" Đorđe Mihajlović, Ljuba Tiganj,  Đuka, golman malog fudbala Zlatan Muja Mujezinović… Na pomenutim "rupama" svakodnevno su sedeli Leki, Bane Cener, Momčilo Mrgud Milović i brat mu Grga, Voja "Forpas" Dubljević, snagator Miša Mercedes, Bocika, Šerif, Nenad Lakce Laković, Boca Bošnjaković, Kića Kirćanski, Vlada Dobrodolski, pa onda Beograd, Đorđe Šakal Motok, Ivica Karela Karađenov, Magila, Huncut… Tu u ulici su braća Dorići, Nikolići, Ćurići, Štelceri, Raletići i drugi. Mnogi od njih nisu više među živima, ali njihova imena i vreme kada su bili derani još uvek  živi u sećanjima onih koji ih pamte po mnogim anegdotama.

– U jednoj od njih junak je bio Andrija Leki, koga viđam i danas po gradu kako vozi svoj bajs. Naime, tokom snimanja filma "Sutjeska", vojska je bila angažovana da statira. U tom trenutku, vojnik je i Leki, pa je statirao i on. Kad je film bio gotov, sve su škole išle organizovano u Dom JNA da ga vide. U jednoj sceni, u štabu sedi Tito, koga igra – u tom trenutku najveća svetska filmska zvezda – Ričard Barton, a u sledećem trenutku ulazi Leki i donosi naramak drva za potpalu. U sali ludilo! Ovacije za Lekija, takve da Barton pada u zaborav – priča naš sagovornik.

"Tadašnji Novi Sad je odisao gospodštinom. Bio je najčisti grad u Jugi, ljudi su bili omiljeni svuda… Mnogo toga Novi Sad danas više nije!"

Mitrovica, Ruma, ali i Čajkovski

U nastavku razgovora, priča kreće o prezimenu Čerevicki. Na pitanje, da li ono ima neke veze s autorom muzike za čuvene balete "Labudovo jezero" i "Krcko Oraščić",  Petrom Iljičem Čajkovskim, koji je komponovao i operu "Čerevički", novosadski Čerevicki kaže:

– Naši su Sremci. Ćale mi je pokazao grob njegovog dede u Sremskoj Mitrovici. Čuo sam za priču da je nekad davno jedna žena iz Čerevića sa tri sina prešla skelom u Futog. Tada su se/smo se prezivali Nikolić, špic name Kokini. Od "baba čerevićka" i sinovi "čerevićki" postadosmo Čerevicki. Jedan od sinova je ostao sa majkom u Rumenki, drugi je prešao nazad u Srem – u Ledince, a treći u Rumu. I to su naši preci. Slavimo Svetog Nikolu. Naš stari kum, pokojni profesor dr Božidar Kovaček, predsednik Matice srpske, jednom mi je rekao da je, čitajući neku poljsku knjigu, naišao na podatak da se spominje Grof Čerevićki. Tu je i čuveni Čajkovski sa svojom operom "Cherevichki (The Slippers)". Moj brat misli da se ne odnosi na nas, a ja ipak mislim da se odnosi – kaže šeretski Čerevicki. 

Pred Titom

Muzika je, inače, u životu našeg sagovornika oduvek imala važno mesto. Ona ga je dovela i pred Tita!

– Kod već pomenute tetke Ljube upijao sam osnovno muzičko znanje, učeći da sviram harmoniku. Ljubav prema muzici rasla je iz dana u dan. Posle sam prosvirao i gitaru, jer je to bio lakši način prilaženja devojkama. Uz harmoniku, išao je i klavir, kasnije i bas, ali je ozbiljnije bavljenje muzikom počelo tek u KUD-u "Svetozar Marković", koji je u to vreme, uz "Kolo", "Abrašević", "Krsmanović", "Lado" i "Sonju", bio jedan od vodećih jugoslovenskih KUD-ova. Tamo sam svirao gitaru i bas. U vreme studija osnovali smo cover bend "Caffe Express", u čijem su sastavu bili kasnije poznati muzičari: gitarista Sreten Kovačević i bubnjar Laslo Pihler Cila ("Pekinška patka"), a na početku i čuveni Čonta, pa basista Aleksandar Kravić Caki, gitarista Boba Ivković, kasnije i pevač Sale Krstić i Zare bubnjar. Nastupalo se na igrankama i raznim "ijadama", uglavnom po jadranskoj obali. U Radio Novom Sadu postoji snimak instrumentalne numere "Cafe Experss" koji su na svojim nastupima koristile članice plesne grupe "Magma". Bilo je tu nastupa i na radnim akcijama, raznim priredbama i kolaž programima u KCNS, gde smo kao dvojac, sa dve gitare, nastupali Sale Krstić i ja. Tokom služenja vojnog roka, 82/83. godine u Beogradu, organizovao sam u nekoliko beogradskih škola niz priredbi u kojima su učestvovali horovi i orkestri, a sve je rezultiralo pobedom na Svearmijskom takmičenju u kulturno-zabavnim aktivnostima. Svirao sam i u nekoliko poznatih orkestara s dugoročnim hotelskim aranžmanima i na kraju završio kod najboljih – u orkestru "Bački medaljoni" – reči su sagovornika našeg portala, koji s ponosom ističe da je krajem 1979. godine svirao ispred Tita.

– Bilo je to u Karađorđevu, na posebnoj gala večeri, u kojoj su učestvovali svi koji su nešto vredeli na polju muzike, glume i književnosti Novog Sada. Sa Titom je tada bio i predsednik SIV-a Veselin Đuranović. Tito je potom otišao na Brdo kod Kranja, odatle u bolnicu, gde je i preminuo 4. maja 1980. godine. Sećam se dobro i tog dana, nas nekolicina štrandaroških manijaka: Vlada, Mile, Lale, Zolika... negde oko podneva 4. maja upali smo na Štrand preko ograde da bismo igrali fudbal na travnjaku. U nekom trenutku isterao nas je čuvar rekavši da je umro drug Tito. Ljubav prema fudbalu ostala je do dan danas. Strasni sam gledalac Lige šampiona, u mojoj kući je ludilo dok ona traje, a posebno sam vezan za "Mančester junajted", koga pratim još od šezdesetih godina dok su za njega igrali Best, Čarlton, Lou... Sada im baš nešto i ne ide. Što se mog sportskog života danas tiče, moram biti samokritičan, bilo bi dobro da malo pojačam rekreaciju.

– Sredinom sedamdesetih godina, u dnevnoj sobi mojih roditelja na Grbavici, naša mala družina, u kojoj smo bili Đole, Bobe, Best, Pepsika i ja, "na šerpama i loncima" od instrumenata svirali smo Đoletove pesme, koje će tek kasnije postati poznati hitovi – jedna je od vinjeta iz sećanja Aleksandra Čerevickog.

Desetak godina kasnije, kaže Čerevicki, prestao je s muzikom zbog porodičnih i poslovnih obaveza, ali i činjenice da nikada, osim ako je to neki dobar džez klub, nije voleo na sceni da gleda matore muzičare, a i došlo je neko drugo vreme, kada se muzika gleda i kada više nije važno da dobro sviraš, nego da napucano izgledaš. 

Štrandarošarenje kakvog više nema

Ako je prošlo vreme nastupa, vreme Štranda i štrandaroških zanimacija, srećom nije. Za njih čovek ne može biti star... 

– Još kao klinci, s roditeljima smo, komšijama i njihovim velikim društvom, išli  na Štrand. Pamtim stari ulaz, drvene kabine s onim ogromnim ključem, plutajući Globus, splav sa skakaonicom, mogućnost obedovanja u restoranu… To više ne postoji. Sramotno je u šta se pretvorio omiljeni kutak Novosađana. Muzika trešti iz gomile lokala, koji su zauzeli centralni travnjak, kabine uz stazu su date zakupcima tih objekata, među kabinama ima svega i svačega… Nema više toga da bake pre podne dovode unuke koji su tamo ceo dan u miru i tišini, da im baka podgreva ručkić na plinskom rešou... Deca su bila bezbrižna, kao i mi. A danas… Toga danas više nema! Ako si gladan, nudi ti se jedino fastfud, krofne, mekike i savremene gluposti, od ovakvih i onakvih palačinki i ponegde nečeg ispečenog… Nigde ništa kuvano! Predivni restoran, delo čuvenog arhitekte Save Subotina, godinama stoji zapušten, samo što se ne raspadne, a mi za ručak izlazimo do igrališta Kabela u "Klub Sonja", pa se  opet vraćamo na Štrand… To je nedopustivo – smatra ovaj strasni ljubitelj čuvene novosadske plaže, koji napominje da udruženje "Štrandaroši" svojim delovanjem pokušava da utiče na rukovodstvo Štranda, ali to nije to!

– Šta tek reći za Ribarsko ostrvo, drugu novosadsku oazu mira? Preizgrađeno, uglavnom bespravno. Dovedeni su splavovi s programom ispod svih normi, uz savremene kreštalice, arlaukanja “poznatih” sa estrade… To nije novosadski – smatra Čerevicki. 

Nožni tenis i ostale priče

Ali, novosadski je nožni tenis. Kao veliki štrandaroš, Aleksandar je oduševljen ovim sprotom. U paru sa Miletom Lavrnićem još daleke 1984. godine osvojio je prvi ikada održani turnir, a potom još četiri sa Milanom Đurišićem, te jednom drugo i jednom treće mesto. 

– U velike igrače nožnog tenisa, od kojih sam mnogo naučio, ubrajam Laću Stojanovića, braću Vladu i Mileta Lavrnića, Laleta Bukinca, čika Duleta Đurišića, Zoliku Kasaša... Tu je, oko nekoliko terena uvek bilo još 20-30 štrandaroša: Čika Jovica, Belja, Riki, Vasa Luče, Mister, Boca, Luks, Žiža, Pufika, Srđa, Čeda, Boja, Jane... Miljan, Radeka, Beki, Gane, Čaura, Sima, Lija, Čonta... Mnogi od njih više nisu živi. Tu su i mlađi Mile, Šaban, Paki, Bogi, Gale, Gaja, braća Rašijovan... – nabraja Čerevicki, koji otkriva da je on autor i jednog –  izvorno novosadskog – sporta: tenisa glavom, u kojem je, u paru sa Miodragom Petrikom, krajem osamdesetih, osvojio prvi turnir, a posle još jedan na pragu devedesetih, sa Branimirom Petrićem Čaurom, posle čega se  povukao sa svih takmičenja. 

Ponosno ističe još da su dva momka sa Štranda – Nikola Mitro i Bogdan Marojević, inače višestruki pobednici turnira u TG, ujedno i višestruki svetski prvaci u novom sportu TEQBALL, koji bi mogoa biti viđen na nekim od predstojećih olimpijskih igara. Njih dvojica su tri puta osvojili titule prvaka sveta. Osećaj igre i dugogodišnje partnerstvo sa Štranda sigurno im je, veruje Čerevicki, dalo prednost u odnosu na ostale.

Priča o sportu tu, međutim, ne završava, a i počela je mnogo pre svega prethodno o sportu rečenog, još tokom šezdesetih godina prošlog veka...

– Kao i svim klincima iz šezdesetih fudbal je i meni bio u prvom planu, pogotovo jer sam odrastao na Grbavici, preko puta stadiona FK "Vojvodina", šampiona SFRJ. Međutim, kada su naši košarkaši 1970. postali svetski prvaci, usledio je masovni prelazak na basket. U juniorima KK "Vojvodina" za četiri godine sam dogurao do izbora u sastav juniorske reprezentacije AP Vojvodine. Moja srednja Građevinsko-tehnička škola igrala je sva četiri finala – tada – mnogobrojnog međuškolskog takmičenja. Pobedili smo dva puta. Jaka bolest me je odvojila od košarke odmah po ulasku u prvi tim, kada sam već na polusezoni početkom 1975. dobio žuticu i zabranu treniranja na tom nivou. Igrao sam posle još malo u jednom novosadskom klubu.

Od "Vi" do počivajte u miru

Sve te ljudske i sportske veze Čerevickom su bile važne i kasnije, kada se zaposlio u IV AP Vojvodine, gde je na koncu radio kao direktor Službe za opšte i zajedničke poslove i učestvovao u izradi osnivačkog akta prekogranične saradnje Regija DKMT – Euroregije "Dunav-Kriš-Moriš-Tisa", koja je imala nameru da podstakne ekonomsku, kulturnu i razne druge saradnje susednih prekograničnih oblasti. No pre toga, Čerevicki je bio šef kabineta predsednika pokrajinske vlade, u vreme kada je njen prvi čovek bio Boško Perošević. 

– U njegov kabinet stigao sam iz kabineta potpredsednika te Vlade, vrsnog intelektualca, profesora dr Stojana Berbera. Na novom radnom mestu, prilikom prvog razgovora sa Peroševićem, ispostavilo se da smo gotovo celog života bili tu negde blizu, a da se nismo znali. On je bio iz Odžaka, odakle je i porodica moje mame. On je išao u Mašinsku, a ja u Građevinsku školu– delili su nas samo sportski tereni. Često smo se tokom srednje okupljali u "Marini", on sa svojima, ja sa mojima. Živeli smo na 300 metara udaljenosti i na koncu – rođeni smo istog dana, iste godine, samo sam ja stariji par sati. Boško Perošević bio je, pre svega, pametan čovek. Malo je poznato da je u mladosti dobio nagradu za pronalazaštvo, patentirao je nekoliko inovacija. Bio je čovek koji je tačno znao gde mu je mesto. Obraćao sam mu se sa "Vi" od prvog susreta do poslednjeg  – "Počivajte u miru, poštovani predsedniče". Politikom se, inače, nikada nisam bavio, time su se bavili moji nadređeni. Nisam bio član nijedne stranke, bio sam angažovan kao izraziti profesionalac pokrajinske administracije – kaže Čerevicki. 

Zdrav šablon za smislen život

Naš sagovornik na kraju razgovora kaže da uskoro planira da i zvanično završi poslovne obaveze, ali ipak ne planira strogu penziju, jer se u međuvremenu aktivirao u Novosadskom klubu. Namera mu je iznad svega da se potpuno posveti unucima i deci, i naravno supruzi, jer ona, kaže, zaslužuje svu pažnju ovoga sveta.

– U naše vreme postojao je neki šablon i kodeks koji je izgledao ovako: učiš, imaš izlaz do 21 sat, poštuješ starije, komšije, profesore, nastavnike, družiš se... Devojku pratiš kući, zivkaš telefonom, lepiš njenima tapete, pomažeš u vinogradu… A danas – internet, mobilni, taksi, brzina, pare, rijaliti, zablude, kriza, zavist… Komšije i porodica se ne javljaju, osim ako im nešto treba, a kamoli druže… Posledice će se tek pokazati. Imao sam sreću da upoznam svoju suprugu, s kojom sam još od 1977. Svadba nam je bila 1983. Stigla su onda deca – dve ćerke, evo sada i unuci… Oni su recept da se smisleno živi – zaključuje Aleksandar Čerevicki.