Dimitrije Banjac, "Državni posao": Ovo što mi radimo nikad niko u Srbiji neće ponoviti!

Dimitrije Banjac, "Državni posao": Ovo što mi radimo nikad niko u Srbiji neće ponoviti!

Da bi postao jedan od najvoljenijih komičara na ovim prostorima, 41-godišnji inženjer petrohemije zapostavio je državni posao u struci, san većine svojih sunarodnika. Ipak, kako nam objašnjava, put od novosadske Rafinerije do srca televizijskih gledalaca nije bio ni malo lak. Ovo je njegova priča.


Dimitrije
Banjac, za ekipu s Limana i malo šire isključivo Dime, rođen je 6. jula 1976. godine u Novom Sadu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, te stekao akademsko obrazovanje.

Prve nastupe u javnosti ostvario je u prvoj polovini devedesetih godina, kada je, uz Miloša Vojnovića Šimu, urednika kultnog novosadskog fanzina "Tri drugara", bio frontmen parodičnog hardkor-pank seksteta Triton gospodar mora, koji se rasformirao nakon četiri održana koncerta.

Dimetov urođeni smisao za humor i imitaciju, nadasve veseo duh,  te ogromno znanje o jugoslovenskoj popularnoj kulturi i sportu među prvima van granica opštine Liman otkrili su čitaoci novosadskog magazina CKM, da bi te njegove talente i osobine preko televizijskih projekata na RTV-u, Prvoj TV i blaženopočivšoj TV B92 potom upoznali i gledaoci širom zemlje.

Kao što je poznato, vredni momci iz "Državnog posla" već godinama unazad uspešno nastupaju širom zemlje i sveta i na "daskama koje (bolji) život znače", a u razgovoru koji smo vodili netom pred njihov polazak na kanadsku turneju, Novosađanin koji se proslavio u ulozi Đorđa Čvarkova otkriva nam da njemu i njegovim kolega ni ideja o celovečernjem igranom filmu nije strana...



Budući da je pitanje porekla polazna tačka brojnih skečeva u “Državnom poslu”, zanima me odakle korene vuku tvoji Banjci? Takođe, šta je s precima s majčine strane?

- Banjci su Bosanci iz okoline Ključa, selo Ribnik Gornji. Mamina majka nosila je devojačko prezime Jelača, a deda je Knežević – bio je takođe krajiškog porekla, borac neke ličke divizije ili brigade – a živeli su na Limanu i gravitirali ka Mošorinu. Keva je radila u Izvršnom veću, a ćale u Socijalnom, pa smo dobar deo detinjstva proveli kod babe i dede po majci – moj rođeni brat, sestra od tetke i ja.
Deda je bio neki direktor u “Pobedi”, a kad je otišao u penziju pasija mu je bila građenje kuća. To nisu bile vikendice kao ove današnje – kad odeš, na primer, u neko “vikend-naselje”, a ono sve vila do vile – ali su bile solidno sklepane i on je to sve razdelio, podelio. Potom je došao na ideju da podigne kuću na moru, u okolini Zadra, gde su se preselili on i baba. Tako sam, kao dete, svakog leta po tri meseca provodio u tim krajevima i upoznavao ih – ispeče se pile, sednemo u “škodu” i onda obilazimo slapove Zrmanje, Islam Grčki... – što mi je kasnije bilo od pomoći kod pisanja scenarija za “Državni posao”.


 


Jesi li se u osnovnoj školi isticao u nekom predmetu? Ili možda u sportu?

- Osnova škola mi nije išla baš najbolje, nisam se mnogo isticao, čak ni na časovima fizičkog, ali se sećam da me je nastavnik srpskog jezika Aleksandar Šaponjac jednom prilikom vodio u Kragujevac. Sa njim smo kasnije išli i u Češku na skijanje, to je bilo ludilo, skrnavili smo najstrašnije. Ceo taj grad bio je ispisan grafitima “Oi!”, “Skinheads Liman” i slično, a na nekom velikom spomeniku iz drugog svetskog rata novosadska mladež je partizanima docrtavala šubare i ostale stvari koje su u to vreme kod nas bile u trendu (smeh). Osrali su ceo spomenik, što, naravno, nije za pohvalu, ali to je bila škola “Jovan Popović” – katalizator neke vrste ludila u tom našem kraju, možda čak i u čitavom gradu. Sećam se starije ekipe iz mog vremena – Klike, Cine, Robike, Borka Stefanovića, lidera “Levice Srbije”, Relje, Gaje, Borka Ristića... Da su oni skrenuli u neki kriminal – kao što je skrenuo neko, recimo, na Detelinari – oni bi bili najgori. Ali nisu, jer su oni bili talas tog nekog novog primitivizma, ako mogu tako da ga nazovem. Oni su toliko bili išarali školu grafitima, da su im na kraju rekli, “Jeb'te se, evo vam ceo zid, išarajte ga!” (smeh).


Vladari Dunava i hardkora: Dimitrije (prvi s leva) kao član benda Triton gospodar mora, Novi Sad, 1993. godina


U jednom intervjuu izjavio si da je sve otišlo k vragu kad je, u prvoj polovini devedestih, na OŠ “Jovan Popović” osvanuo grafit “Poselo 202”.

- Čudno je to, često o tome pričam s Mlađom (Mladen Urdarević, radijski voditelj i koscenarista “Državnog posla” – prim. red.), koji je godinu dana mlađi od mene. Kod nas u školi si imao Flereta, koji se slikao za naslovnu stranu omota prvog albuma Ritma Nereda (“Nikog nema” – prim. red.), benda čiji je bubnjar Pidži takođe išao u “Jovan Popović”, u mom razredu si imao Srđana Timotića, bio je tu i Marko Bumbić, a oni su svi bili predvodnici tog nekog pank talasa, skinhedi, kao i generacija 1973, 1974. par godina pre njih. Mi jesmo u to vreme zaista bili pank grad. U Novom Sadu si mogao da vidiš majice londonskih bendova, štampanih u Engleskoj u samo petnaest primeraka. A onda, jednog dana, kad sam već završio osnovnu a Mlađa išao u osmi razred – bup! – osvanuo je grafit “Poselo 202”, a prekrečen je grafit “Dva minuta mržnje”. Tako da su se, u stvari, pogubile te generacije posle moje, tada je postala dominantna ta dizelaška, huliganska kultura, slušanje narodnjaka… A mi smo imali prodavnicu “Maksimum rokenrol”, bugarske kasete i Voju Žugića, koji su nas čuvali od tog ludila (smeh).



Jesi li kao klinac imao neki hobi?

- Sakupljao sam stripove, a i sad to “teram”, iako sam u međuvremenu nešto bacio, nešto prodao, jer to su stvarno bile nenormalne količine. Bio sam lud za stripom, a najviše sam čitao Alana Forda i Zagora, što volim i dan-danas. U kolekciji mi fale samo četiri sveske Alana Forda, dok je Zagora praktično nemoguće skupiti, jer su stara, “Dnevnikova” izdanja tog stripa danas preskupa, a pojavili su se i lažnjaci. Početkom devedesetih, rat je već bio počeo, cena stripova se pisala u četiri reda, koštali su nekih sedam milijardi i to niko nije kupovao, ostala je velika remitenda i “Dnevnik” je to negde štekovao. Odmah po završetku rata, došli su Slovenci i otkupili celokupan “Dnevnikov” štek, tako da ti danas, ako hoćeš da imaš poslednje Zagorove stripove – koji su izašli relativno kasno, neke 1992, 1993. godine – ne možeš da ih kupiš u Srbiji, već fino nazoveš u Sloveniju, platiš nekih 30-40 evra, oni ti pošalju i to je to.

"U kolekciji stripova fale mi samo četiri sveske Alana Forda, dok je Zagora praktično nemoguće skupiti"


Kad već pominješ Alana Forda, zajedno s Mlađom radio si na prevodu srpskog izdanja tog stripa. Misliš li da ste svojim radom donekle uspeli da dostignete vrcavost duha legendarnog Nenada Brixija, koji je pre vas na hrvatski jezik maestralno prevodio doživljaje grupe TNT?

- Dosta naroda to nije lepo primilo, pogotovo fanovi Alana Forda – “to je sranje”, “to je naš prevod” – međutim, mislim da je to bila pomalo ishitrena reakcija. Mlađa i ja smo radili obradu prevoda, jer italijanski ne znamo baš puno, znam samo da se Superhik kaže Superćuk, i da se naše “hik” kod njih kaže “ćuk”, jer su kod Italijana sve onomatopeje drugačije od naših – ker laje drukčije, kokoška se oglašava sa “cip-cip” i tako dalje. To sam sve video u originalnim Alan Fordovima, koje smo pratili zbog priče.

Pod inicijalima M&D: Mlađa i Dime obogaćivali su prevod kultnog stripa potpisujući se kao Maldini & Demetrio

 

- Pre Color Pressa, za koji smo Mlađa i ja radili obradu prevoda, kod nas je bilo nekoliko pokušaja izdavanja Alana Forda, ali je sve to bilo jako loše. Ne mogu da sudim o sopstvenom radu, ali mislim da je naš prevod bio jako dobar za srpski prevod – zbog nas su morali da proširuju oblačiće, da ih docrtavaju, mi smo bili pravi zaljubljenici u taj strip i to se osetilo. Naravno, sam kvalitet stripa je s godinama opadao, jer se zaboravlja da su najbolji Alan Fordovi onih 75 brojeva koje su zajedno radili Magnus i Bunker, a posle toga kreće pad. Te epizode koje smo mi dobijali jesu golo govno, ali mislim da smo od njih napravili dobru priču.
Međutim, ja sam ponosan na jednu drugu stvar, a to je da smo mi prvi strip koji je – posle dugog niza godina, sankcija i svega toga – u Srbiji izlazio redovno, znao si da te svakog meseca na trafici čeka novo izdanje Alana Forda. Jeste da je iza nas stajao Color Press koji je mogao to da izgura, ali mi smo radili prvi srpski strip koji se prodavao u inostranstvu, u Crnoj Gori i Bosni, posle jaza od deset i više godina, nakon rata, kada su stali “Dnevnik”, “Dečije novine” iz Gornjeg Milanovca i drugi ozbiljni strip izdavači.

 


Osim što, normalno, navijaš za Vojvodinu, pasionirano pratiš i londonski fudbalski klub Vimbldon. Otkad traje ta ljubav?

- Još od neke devedeset druge, devedeset treće godine, kad sam počeo da, nakon svakog kola, isecam tabele engleske lige iz “Sportskog žurnala” i lepim ih u svesku koju imam i dan-danas. Negde u to vreme, ne znam ni sam kako, u Novom Sadu se na trafikama mogao naći časopis “Match”, koji sam, naravno, odmah kupio, a u tom broju je bio veliki poster – FK Vimbldon, “Luda družina”, Crazy Gang. I, od tada ih, u stvari, pratim i gledam jer sam video da su oni zaista pravi ludaci. Nedavno sam kupio knjigu “Crazy Gang”, koju je napisao njihov nekadašnji trener Dejv Beset, i to je zaista potpuni pank. Oni su ušli u tadašnju prvu ligu sa ekipom skupljenom s koca i konopca – Vini Džouns je, na primer, došao iz nižerazrednog Veldstona – a neke igrače plaćali su jedva 50 funti mesečno. Dejv u knjizi kaže da je njegova namera bila da kad fensi igrači Mančester Junajteda pitaju gde idu u subotu i dobiju odgovor “Na Vimbldon”, njihova reakcija bude, “A, u pizdu materinu!” (smeh). On je želeo da gostujući timovi imaju hladnu svlačionicu, da im ne puste vodu, da nema ve-ce papira, ali – ima tu neke logike.

DOZVOLITE DA SE OBRATIMO: “Vojsku sam služio u Subotici, u Vojnoj policiji, a kasnije sam dobio prekomandu u Novi Sad. Neko vreme sam bio čuvar zatvora i desilo se da mi je jedan zatvorenik pobegao. Mi napolju kupimo lišće – ja njima kao naređujem, ali kupim s njima, šta ću – kad neki tip, narkoman, priđe mi i kaže, ‘Matori, ja više ne mogu ovako, odoh ja…’. I, on se zaleti, preskoči ogradu i zbriše, jer se verovatno već bio dogovorio s nekim napolju da ode i ‘uradi se’. Šta da radim, odem kod dežurnog oficira, ‘dozvolite da se obratim’, on pita šta je bilo, ja mu kažem da mi je pobegao zatvorenik, a on će, ‘Je l’ si ti normalan?! To se nije desilo još od 1982. godine!’ (smeh)”, pripoveda nam Dimitrije jednu anegdotu iz vojničkih dana.

 Ljubitelji panka i engleskog fudbala: Dimitrije (levo) s drugarima Igorom Todorovićem (u sredini) i Nikolom Gvozdenovićem na promociji prvog izdanja knjige "Novosadska pank verzija", Novi Sad, maj 2006. 


Po završenom fakultetu zapošljavaš se u Rafineriji, ali si se paralelno bavio i sportskim novinarstvom na Radio-televiziji Vojvodine, je li tako?

- Završio sam faks, petrohemiju, spremao sam se za inžinjersku karijeru i zaposlio sam se u NIS-u, a paralelno sam radio i na televiziji, u sportskoj redakciji. Novinarstvo mi se svidelo, bilo je tu dobrih likova – šef nam je bio Siniša Otašević, a radili su Miodrag Jergić, Peca Vuković, jedan od naših najboljih sportskih reditelja, zatim legendarni Đorđe Krajnović, pa Lazo Bakmaz, Vlada Stanišić… Pratio sam drugu i niže vojvođanske fudbalske lige, i to uglavnom vikendom, što mi se uklapalo s redovnim poslom u NIS-u na primarnoj preradi nafte.

"Krenemo ti mi da radimo samo skečeve, kad – jednog dana nas otpuste"


Na RTV-u srećeš i današnje saradnike na serijalu “Državni posao” – Škoru i Ćiru. Kako je došlo do tog, pokazalo se, sudbonosnog spoja?

- Njih dvojica su prvo radili “Noćnu smenu”, a čuli su za mene jer sam pisao u magazinu CKM. Škora je jedno vreme radio i jutarnji program, ali njega do devet sati ne možeš da razumeš šta priča (Dimitrije nerazumljivo mumla – prim. red.), pa su ga vratili u zabavnu redakciju (smeh). I, jednog dana njih dvojica mi priđu i pitaju me da li bih mogao da napravim neki prilog za njihovu emisiju. Ja do tada nisam radio priloge takve vrste – samo ono, “Borac iz Šajkaša pobedio je na svom terenu Miletića iz Mošorina rezultatom 3:0. Golove su postigli: Jovanović u 72. minutu…” – ali, rekoh, hajde da probam. Prva emisija bila je o simbolima devedesetih, pa sam uradio prilog o onom Gidri što je radio sklekove i to je prošlo okej.
E, sad, ne sećam se kome je tu palo na pamet da uradimo i neki skeč. I tako, skeč jedan, drugi, treći, te ti mi krenemo da radimo samo skečeve. Kad, kurac, jednog dana nas otpuste. Posle nas zovu da se vratimo, da radimo nešto kao “Varošarije”, ali za siromašne, te je tako nastala emisija “Opštenje”, gde smo posećivali najsiromašnije opštine u Vojvodini. Uradimo četiri epizode i ugase nas, opet. To je bila dobra emisija, koncept je bio zanimljiv i imali smo mnogo dobre sagovornike iz tih mesta, istoričare, sociologe, kao i seoske lude, pa onda mi uzmemo i od tih stvari napravimo skeč.



- Onda su nas zvali na B92, da radimo serijal “Velika Srbija”. Dođemo mi tamo, crveni tepih, proslava, kreće nova programska šema, neki “Veseli čevrtak” gde ćemo biti mi, crtani serijal “Džet-set” i neka emisija Ivana Zeljkovića. I, mi tu recikliramo neke stvari iz “Noćne smene” i “Opštenja”, profesora Kišprdilova i još par skečeva, ali snimimo to s vrhunskom opremom, a oni to najave u programu. Mi na prijemu, tu su neki direktori, Olja Bećković, Šaper, kad prilazi nam jedan njihov sportski novinar i kaže, “Kako vi idete četvrtkom kad smo mi kupili prenose Kupa UEFA?”. Dakle, već u startu opšte rasulo.
Uglavnom, pusti B92 našu pilot-emisiju, imala je dobru gledanost i oni nastave da nas emituju, ali nam promene termin, pa nam posle opet promene termin, a na kraju nas i obustave iz ko zna kojih razloga. Ostale su tri neemitovane epizode, a jedna od njih bila je stvarno vrhunska – ja intervjuišem Škorića koji glumi pevača sevdalinki, mislim da može da se nađe na internetu.



Nakon beogradske avanture, usledio je i povratak u okrilje RTV-a, što je rezultiralo “rođenjem” serijala “Državni posao”, koji će u ovoj sezoni stići i do hiljadite epizode. Kako vam je pošlo za rukom da, za naše uslove, trajete toliko dugo?

- Ovo što mi radimo nikad niko u Srbiji neće ponoviti. To ne može tako, mi ni jednog dana nismo bili bolesni, a emisija ide svakog radnog dana, bez reprize, hiljadu epizoda smo snimili.
Prvo smo imali ugovor na mesec dana, ali kako je “Državni posao” počeo s emitovanjem, odmah je postao izuzetno gledan, iako su to sve naše interne šale – ko u Srbiji zna šta je Čurug, Detelinara, Laze Stajića i šta ti ja znam.


"Mi nismo glumci, mi smo dovedeni sa ulice" 


- Onda su nam produžili ugovor do nove godine, pa mi je direktor Srđan Mihajlović rekao da pređem na televiziju za stalno, ali u to vreme nisam hteo da napuštam struku, pa sam neko vreme radio na dva fronta. Bukvalno sam išao na snimanje s posla u Rafineriji, uzmem negde parče pice i otrčim tamo. Mi smo tada snimali po pet epizoda dnevno, ne znam uopšte kako smo to uspevali, odakle nam tolika energija. Dobro, njih dvojica su bili zaposleni na RTV-u, ali ja sam radio od šest ujutro do ponoći, to je bilo ozbiljno “kidanje” na snimanjima, to fizički nije izvodljivo, pogotovo ako radiš dva posla, jer mi nismo glumci, mi smo dovedeni sa ulice.

 


Jeste li ikad imali kontakt s profesionalnim glumcima, s nekim ko je mogao da vam da kakav mali savet u vezi glasa, dikcije, scenskog pokreta?

- Imali smo, kada nas je Tijana Delić pozvala da napravimo predstavu koju je režirao Pera Jovanović. Pošto smo u tom projektu sarađivali s pravim glumcima iz “Pozorišta mladih”, oni su malo radili s nama, na scenskom pokretu, na primer. Ali, mi smo tu videli da je to, u stvari, zajebano, te sam ja insistirao da se to što više smanji, jer me bole leđa, gde ću ja tu da skačem, lako je njima koji to ceo život vežbaju. No, nekako smo izgurali tu predstavu i – razvalili. Čak su se pojavili i tapkaroši.


Na pozorišnim daskama našli ste se, pretpostavljam, nakon dobrih rejtinga na TV-u…

- Gledanost je bila dobra, iako su nas zvanični pokazatelji uvek “zakucavali” na dno, prvo RTV, a onda i nas. Ali, iz privatnih izvora, preko nekih provajdera, znali smo da smo jako gledani u Vojvodini. Za dole nisam znao ništa, sve dok jednom nismo, za potrebe tadašnjeg sponzora, otišli na neko snimanje u Čačak. Bilo je prijatno letnje veče, u baštama svih kafića upaljeni televizori i svuda se gleda utakmica Sampdorija – Vojvodina, svi su bili napolju, u centru. Tada sam prvi put shvatio da se RTV gleda i van Vojvodine i da smo mi vrlo gledani. Do tad su me ispod Beograda znali samo preko Ivana Ivanovića, po ministru, “gde si, ministre” i te fore.



Kako vas je prihvatila beogradska publika?

- Beograd nam je veoma jaka baza. Kada smo prvi put došli u Beograd s “Državnim poslom”, u Dom sindikata, bilo je prodato oko 1.600 karata. Tada sam se odsek’o – izlazim u mrkli mrak pred toliki svet sa Titovom bistom u rukama, vide se samo obrisi šešira, senka… neopisiv osećaj. Beogradska publika je, inače, drugačija od naše, to je prava navijačka publika, tu je velika zastava “Usraću se”, to se mora videti (smeh).


Šta je sa transparentom “Pozdravite vašu mamu”?

- To su prvi napravili navijači OFK Beograda. Zamisli ti (značajno povišava glas – prim. red.) da se mi nismo toga prvi setili, nego donesu navijači OFK Beograda – “Pozdravite vašu mamu” (smeh)!


Iako su Đorđe Čvarkov i Dragan Torbica likovi mnogo stariji od tebe i Škore, zanimljivo je da to u seriji uopšte nije naglašeno šminkom, pojavljujete se praktično onakvi kakvi ste i u prirodi…

- Ne znam otkud ta ideja da nemamo šminku. Meni, recimo, babe na pijaci kažu, “Jao, pa ti si skroz drugačiji nego na televiziji”…


Privatno "skroz drugačiji" nego na malom ekranu: Dimitrije i Drakac (desno), naše gradske face


Ipak, Čvarkov se, po izgledu, od Banjca razlikuje samo po tome što nosi naočare i onaj drečavi sako (smeh)…

- To je tačno, što znači da mi te njihove godine ipak dočaravamo pričom. Čak sam prvih godinu i po dana radio s pravim naočarima, s nekim koje su mi se zatekle u džepu, pa je počela da me boli glava. Srećom, dali su mi nove, bez dioptrije, jer privatno ne nosim naočare.

"Torbica  je u Banja Luci bog – Dodik pa Torbica"


Sva tri glavna junaka “Državnog posla” iskvarena su do srži, koriste svaku situaciju za bogaćenje i bilo kakvu dobit, makar to bio i burek s višnjama, sve vreme “smeštaju” jedan drugom… Zbog čega ste ih napravili baš takvim negativcima kakvi jesu?

- Tako ih je život u Srbiji “išibao”, zato su oni postali tako odvratni. Ali, sa druge strane, oni su ipak negativni pozitivci.
Jako volim “Sopranose”, mislim da je to najbolja serija svih vremena, gledao sam je sto puta, i njen tvorac, Dejvid Čejs, kaže da je, malo po malo, na kraju shvatio da on piše seriju o jednom odvratnom čoveku, ubici, psihopaćeniku, ludaku – za kog navija cela Amerika! Cela Amerika iz nedelje u nedelju čeka da vidi šta će uraditi Toni Soprano


Dok kod nas cela Srbija čeka da vidi šta će se sledeće desiti trojici “zlih” arhivatora (smeh)…

- Jako sam se iznenadio da nas gledaju u Čačku, Užicu, Nišu, a u Banja Luci tek… U Banja Luci je Torbica bog. Dodik pa Torbica. To ne možeš da zamisliš.

VAŽNOST DRUŠTVENOG ANGAŽMANA: “Radimo, pomažemo koliko možemo, jer kad te pozovu ljudi koji su u nekoj ‘gabuli’, šta ćeš, ne možeš biti stoka pa odbiti. U krajnjoj liniji, uvek treba pomoći, jer to su već poslednje instance, gde ljudi ne znaju šta će jer nema pomoći države”, kaže za naš portal Dimitrije Banjac, koji je sa svojim kolegama iz “Državnog posla” učestvovao u brojnim humanitarnim i društveno odgovornim akcijama i kampanjama.


Ušli ste u novu sezonu i bližimo se polako hiljaditoj epizodi, koja će, ako sam te dobro razumeo, biti emitovana tokom novogodišnjih praznika. Đorđe se sprema za odlazak u penziju, Torbica je još uvek pod utiskom Kanade, dok je Boškić uglavnom zbog nečeg “skenjan”. Možeš li nam malo otkriti šta će se s našim junacima dešavati u narednim epizodama?

- Ovo je najzajebanija sezona do sad, jer se do hiljadite epizode, što je vrlo kratak vremenski rok, moraju rešiti tri pitanja. Prvo pitanje je – šta je bilo na svadbi, drugo je penzija, a treće je – ko će me zameniti na mestu glavnog arhivatora kad odem u penziju. Naravno, biće tu i specijal, koji pravimo uvek. I, sad, mi u svakoj epizodi moramo ta pitanja pomalo da “prckamo”, da se ne zaboravi, da imamo kontinuitet, ali i da – ha ha! – istovremeno u svakoj epizodi budemo zabavni ljudima, što je vrlo, vrlo zajebano. Ja znam šta se desilo u Gajdobri, ali to je nastalo iz lupetanja. Lako je da ja lupim usred priče, “…u Gajdobri, kad su nas jurili Hercegovci”, ali – šta je bilo u Gajdobri kad su te vijali Hercegovci? Sve to treba upakovati, uviti u neku oblandu, da bi se u hiljaditoj epizodi desilo to što će se desiti.



Nakon uspešne TV serije i posećenih pozorišnih predstava, imate li u planu da se “preselite” i na filmsko platno?

- Bilo je razgovora i o tome. Zvali su nas neki producenti i oni imaju neke svoje ideje. Ja bih napravio film, ali, po meni, da bi se snimio film, nama prvo treba dve nedelje sami da provedemo zatvoreni u Bosni, na Krupi na Vrbasu, pa prva dva dana da se opustimo, a onda da sednemo i pišemo, i to da pišemo po svim principima kako se piše komedija – kad je prva fora, kad ide druga fora, kako se film završava, koja je paralelna radnja… Sve drugo bilo bi navrat-nanos, mada ne kažem da bi bilo loše, jer sam gledao neke novije domaće filmove i meni je to sve (prevrće očima – prim. red.)… ne mogu da shvatim ko to piše. Da bi se napravio pravi, “napucan” film, potrebna je i produkcija – što nije problem, naći ćemo ljude – ali scenario je najvažniji, da ga “zategnemo” od početka do kraja, da ga pregleda i neki dramaturg.


 

OVAKO NASTAJU EPIZODE “DRŽAVNOG POSLA”: “Ima raznih varijanti. Desi se da krenem kod kuće, napišem početak pa ga odnesem tamo i završimo ga, ali je najbolje kad sva četvorica sednemo i pišemo zajedno. Tako su nastale neke od najboljih epizoda, gde smo, recimo, imali izlete u muziku i neke druge forme. Sad ćemo imati i onaj, kako se zove (peva neki moderan narodnjak – prim. red.), auto-tjun, to će Boškić da radi (smeh). Volim te epizode koje odu u potpunu nebulozu. Neko misli, ‘vi sednete pa lupetate’, ali mi imamo raspored kad mora šta da bude, imamo tabelu u ekscelu, jer ako ne pomenem taj dan da vučem staž iz pogrebne službe u Vilovu, kad ću? Ako to preskočim, biću u problemu”, opisuje nam scenarističke muke naša ovonedeljna gradska faca.


Za kraj, reci nam koliko te je promenilo roditeljstvo? Imaš li, pored toliko obaveza, dovoljno vremena da budeš kraj svojih sinova?

- Na to pitanje ne mogu da ti odgovorim. Trudim se koliko mogu da budem dobar roditelj, a da li je to dobro ili loše, ja to stvarno ne znam. Provodim dosta vremena s njima – mlađi, Pavle, je još mali, ima tri godine, ali uvek nađemo neku zabavu, dok Petar ima pet godina i nas dvojica slušamo Nervoznog poštara, pevamo, navijamo za Vimbldon i idemo na Vojvodinu (zadovoljan osmeh – prim. red.).

 


Razgovarao:
Stevan Gojkov
Foto-portreti Dimitrija Banjca: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
44
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • nema deda praza

    pre 31 dan i 22 sata

    da nije boca taj producent?
    njega drzte na kratkoj uzici

    Oceni komentar:
    2
    1
  • Miki

    pre 31 dan i 9 sati

    Au, koje je ovo samoljublje... Neke epizode Alana Forda su golo govno, ali su zato svi njegovi i Mlađini prevodi ekstra, a od gomile epizoda "Državnog posla" nema baš nijedna da je glupa. Hajde pokaži malo objektivnosti, gari, ima tu mnogo genijalnih dosetki, ali i dosta usiljenih, neduhovitih stvari (što nije ni čudo, ne može se stalno držati visok kvalitet s tolikom produkcijom).

    Oceni komentar:
    20
    14
  • Marko

    pre 29 dana i 2 sata

    "Djokaaa, jes' pritis'o? Djoka jesi pritis'o?"

    Oceni komentar:
    4
    2
  • Sale

    pre 28 dana i 7 sati

    Smesan je ko racun za komunalije. A i skroman je. Neka... uzivajte.

    Oceni komentar:
    1
    6
  • Mare

    pre 27 dana i 20 sati

    Garison, da mi je znati ko je vas tako istripovao pa mislite da ste dojajno smesni?

    Oceni komentar:
    2
    6
fk vojvodina horoskop Vreme u Novom Sadu Republički hidrometeorološki zavod Vreme u Srbiji isključenje vode Isključenje struje RHMZ novosadsko porodilište novosađani porodilje JKP Vodovod i kanalizacija Spens bez struje prognoza vremena vojvodina ns seme trg slobode servisne informacije novi sad gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević novorođenčad horoskopski znaci betanija bebe Hitna pomoć isključenja struje vremenska prognoza klinika za ginekologiju i akušerstvo elektrovojvodina matičar novosađanin