Izvor: mojnovisad.com / Fotografija: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com

NOVOSAĐANI: Druželjubivi čika Vasa sa Štranda

Najpoznatiji je štrandaroš glavnog grada Vojvodine. Pleni svojim šalama i druželjubivošću i privlači pažnju mnogih. Godine ga nisu sprečile da nove prijatelje pronalazi i u virtuelnom svetu društvenih mreža.

Vasa Budošan rođen je u Novom Sadu 1941. godine. Završio je srednju hemijsku školu i godinama je radio kao inspektor za naftu u raznim lukama sveta. Mnogi Novosađani ga poznaju kao "glavnu facu" novosadskog kupališta Štrand, gde, bez obzira na godišnje doba, provodi dane družeći se sa prijateljima. Danas je penzioner i redovni korisnik društvene mreže Fejsbuk. Oženjen je Slobodankom, ima ćerku i dva unuka.

- Otac mi je bio pismonoša, a majka domaćica. Bili smo velika porodica, jer sam imao tri brata. Do sredine pedesetih smo živeli kao podstanari, pošto nam je kuća na Salajci bila spaljena tokom racije 1941. godine – priseća se Vasa i nastavlja:

- Ja sam kao učenik bio izbačen iz učiteljske škole zbog nemorala, sećam se samo da se radilo o nekoj devojci. Posle toga sam otišao na odsluženje dvogodišnjeg vojnog roka. Nakon što sam skinuo uniformu, ubrzo sam upoznao buduću suprugu i posle kratkog vremena smo se i venčali. Da nije bilo nje nikad ne bih završio srednju školu koja mi je odredila profesionalnu karijeru – kaže Budošan.

Sagovornik portala mojnovisad.com se zaposlio u dobroj kompaniji i počeo da radi kao inspektor za naftu. Zahvaljujući profesionalnom angažmanu obišao je mnoge zemlje sveta.

- Proveo sam, otprilike, 15 godina u inostranstvu. Radio sam u Rumuniji, Siriji, Tunisu, Alžiru, Austriji i Mađarskoj. U Bukureštu sam se našao kada su svrgnuli Čaušeskua. Tamo sam vozio automobil "pežo 504" i Rumuni su bili oduševljeni tim kolima. Poznavao sam lokalne švercere i mnogima sam nabavljao piće i cigarete. Jednom su me dvojica studenata, koje sam poznavao iz viđenja, zamolila da ih odbacim do centralnog trga. Ubrzo smo naleteli na kolonu ljudi i ja sam im kazao da ne možemo dalje, jer su neke demonstracije u toku. Oni su mi rekli da se radi o revoluciji. Jedan od njih je otvorio šiber vozila i počeo vikati prema masi, a oni su mu uzvraćali aplauzom i odobravanjem. Kada sam pitao o čemu se radi, rekli su da svrgavaju diktatora. Sećam se da sam opsovao od iznenađenja, a oni su mi, smejući se, rekli da sam gotov – priseća se Budošan sa osmehom na licu.

Jedne godine dok je boravio u Alžiru, tokom pauze na poslu, ovaj Novosađanin je kupio sendvič kiflu s viršlom. Kad ju je zagrizao, skoro je polomio zube, jer je viršla zapravo bila tvrda šargarepa. Vasa je zaboravio da je u toku bio ramazan i da svi strogo poste.

- Ipak, Sirija mi se najviše svidela od arapskog sveta. Ona je čudna, ali interesantna. Tamo sam se sprijateljio sa Rusima, radeći u luci. Upoznao sam jednog njihovog kapetana broda i političkog komesara. Videli su da nosim leviske. Želeli su i oni američke farmerice i zamolili su me da ih nabavim. Otišao sam na jugoslovenski brod i od Crnogaraca koji su imali raznu robu, nabavio farmerice za Ruse i poklonio im. U znak zahvalnosti dobio sam od njih percovku (vodku s ljutom paprikom) i usoljene ribice držane u ulju, takozvane rusle. Kada sam to sve sam pojeo i popio nije mi bilo dobro, pa sam se šalio sa njima da su me otrovali. Oni su se smejali i rekli da sam 'alav, jer sam pojeo porciju za pet ljudi – priseća se Budošan.

Vasa je nakon trideset i pet godina staža, i sa pedeset i pet godina života otišao u penziju. Sa suprugom je od davne 1965. zakupac kabine broj 200 na Štrandu. Zadnjih dvadeset godina postao je prepoznatljiv posetilac novosadskog kupališta i bio je sagovornik mnogim novinarskim ekipama.

- Družimo se i šalimo. Većinu komšija sa Štranda poznajem skoro celog života. Imate tu razne ljude, radnike, lekare, nastavnike, bivše političare, a dobri smo i sa zaposlenima u "Gradskom zelenilu", koji nam održavaju ovu malu oazu. Tu sam i zimi i leti. U zimskom periodu sedimo u kafani blizu ulaza koju zovemo kancelarija, i tada često dovedemo i tamburaše – priča Vasa.

Ovaj Novosađanin postao je pre desetak godina atrakcija za grupu Egzitaša iz inostranstva.

- Došla su deca iz Holandije. Njih četvorica su me gledala kako jedem slaninu, čvarke i kobasice. Pozvao sam ih i ponudio im da jedu sa mnom. Hleba im nisam dao, jer ga nisam imao dovoljno, ostavio sam ga za sebe. Najeli su se lepo i svidelo im se. Doduše, malo ih zaboleo stomak, ali su se sutradan vratili po još, ali su doneli i hleb. Od tada me svake godine posećuju kada dođu na Egzit. Čak su mi doneli i tablu na kojoj na holandskom piše "Vasina ulica" – kaže Budošan sa osmehom na licu.

Pre nekoliko meseci ovaj poznati štrandaroš poklonio je supruzi leptop. Međutim, kada je ona rekla da za tim nema potrebe, naš sedamdesetšestogodišnji sagovornik je odlučio da zadrži računar, te je sebi otvorio profil na Fejsbuku.

- Sad mi je žao i umreti koliko je internet interesantan. Šteta što ga nisam i ranije koristio. Imam 150 prijatelja, od toga oko pedeset sam upoznao preko društvene mreže, ali ne i uživo. Draž je zapravo u kontaktiranju nepoznatih. Tako sam upoznao jednu penzionerku iz Inđije. Posle nekoliko nedelja dopisivanja, ispalo je da živi u Americi i da joj je profilna fotografija od pre deset godina, baš kao i moja – objašnjava Vasa kroz smeh.

Tekst i fotografije: Aleksandar Jovanović

Oceni vest: