NOVOSAĐANI: Šansonjer panonske ravnice

Nepisano kantautorsko pravilo je da se ne ide ka publici, nego da publika treba da ide ka umetniku. Autor muziku stvara zbog sebe, a ne da bi podilazio najnižim porivima širokih narodnih masa. Ako je nešto kvalitetno to će neko sigurno prepoznati i dopašće mu se. Ovo su principi kojima se vodi jedan od retkih novosadskih šansonjera.

Nemanja Nešić je rođen u Subotici 1976. godine. U Novom Sadu je završio Muzičku školu “Isidor Bajić“ i Akademiju umetnosti, Odsek za kompoziciju i dirigovanje. Kao srednjoškolac oformio je autorski bend Revir, a posle Mali princ koji i danas postoji. Tokom karijere radio je i kao profesor, a trenutno je zaposlen u pokrajinskom Sekretarijatu za kulturu gde je zadužen za oblast muzičkog stvaralaštva. Muzička kuća “Croatia records” objavila je prošle godine njegov album Sve što slutnja šapne, koji je rađen na stihove pesnika Dobriše Cesarića, a koji će novosadskoj publici biti predstavljen 2. aprila u KCNS. Javnosti je poznat kao kompozitor i kantautor koji neguje šansone.

- Izbegao sam muzički šund devedesetih, jer sam iz porodice povukao pedigre dobre muzike. Imao sam već isprofilisan muzički ukus i ništa nije moglo to da pokvari. I danas kod kuće imamo oko 1.000 ploča – priča Nemanja i nastavlja:

- U srednjoj školi je nastao bend Revir i tada sam kao autor prvi put počeo svoje pesme da radim sa drugarima. Naginjao sam zvuku kasnih pedesetih i ranih šezdesetih. Bio sam pod uticajem Bitlsa, Džeri Li Luisa, Badija Holija i Edija Kokrana. Tako da smo u najvećoj najezdi turbofolka izdali naš prvi rokenrol album. Reviri su trajali do 1999. godine i tada smo već naginjali ka nekom fanki džezu. Poslednji nastup nam je bio u Bečeju, koji je nekako simbolično bio prekinut nestankom struje zbog kasetnih bombi – priseća se Nemanja.

Sagovornik portal mojnovisad.com tokom naredne tri godine je predavao u školi i tokom tog perioda imao pauzu u scenskim nastupima.

- Ali i tada sam radio pesme, jer je to bio poriv. Ušao sam u kantautorske priče i tu sam sazreo kao čovek i autor. Samostalno sam uradio album 2003. godine i izbor tih dvanaestak pesama je bila jedna prekretnica. Radilo se o mirnijoj muzici, kombinaciji Dedića i Rundeka, ali koja je bila akustičarski obojena – kaže Nešić.

Snimanje tog albuma dovelo je do stvaranja benda Mali princ u kojem će učestvovati i Nemanjin mlađi brat Svetozar (kompozitor i pijanista) koji je trenutno na postdiplomskim studijama u Beču. Mladom Novosađaninu osnovna muzička vokacija postaje šansona.

- Ali šansona u širem smislu, jer ima pesama koje su muzički vrlo raznolike. Na svom sam terenu kada su mi uzori Arsen Dedić i Vlada Divljan, ali sam ih sublimirao u svoj zvuk. Prilagodio sam ih ovom vremenu, da ne zvuče festivalski i kao da su napisani šezdesetih godina. Šansona je ukoronjena u francuskoj muzici i ona je pre svega jako bitna u kontekstu teksta, odnosno, lirika koja prati muziku je osnovna njena odlika – objašnjava Nemanja.

Mediji uglavnom ne daju previše prostora umetnicima koji se ne bave popularnom muzikom, tako da je Nešić za promociju svoga rada uglavnom upućen na društvene mreže, pre svega na Fejsbuk. Iako se ova vrsta muzičkog pravca slabo sluša u Srbiji, Nemanja tvrdi da se situacija ipak polako poboljšava i da pored redovne stalno pridobija i novu publiku.

- “Croatia records” je prošle godine objavila album “Sve što slutnja šapne” koji je rađen na stihove poznatog pesnika Dobriše Cesarića. Radi se o čistim šansonama koje su obojene mediteranskim zvukom. Do sada smo album predstavili u Osijeku, Novom Bečeju i imali smo dve medijske promocije u Zagrebu i Beogradu. U Novom Sadu ćemo održati koncert 2. aprila u Kulturnom centru Novog Sada – kaže Nešić.

A da Novosađani cene ovakvu muziku dokazao je i koncert posvećen Milošu Crnjanskom, koji je u oktobru prošle godine bend “Mali princ” zajedno sa simfonijskim orkestrom, izveo u Srpskom narodnom pozorištu. Takođe, u januaru 2018. izašao je CD posvećen pesniku Milošu Galetinu sa kojim Nemanja sarađuje preko 15 godina.

- Za više od dvadeset godina rada stekao sam publiku koja redovno dolazi. Da sam hteo da razmišljam o broju ljudi koji me prate bavio bih se drugom vrstom muzike. Nije mi problem da komponujem komercijalnu muziku, ali ne želim. Moje opredeljenje je bilo takvo da je to išlo na uštrb moje popularnosti, ali sam ostao svoj, što mi je kao autoru bilo najvažnije. Međutim, ako ideš linijom manjeg otpora onda si automatski odstupio od umetničkog posmatranja onoga šta stvaraš i ideš prema estradnom svetu koji meni nije blizak – završava svoju priču Novosađanin Nemanja Nešić.