Novosađani: Sećanje na vremena koja su bila darežljivija prema svima

Vladimir Zubac je radio-televizijski producent, fotograf i sasvim običan gradski činovnik. Iako ga je nemogućnost da radi u struci oterala u birokratski posao, ovaj Novosađanin se nije predavao i ostvario je zapažene rezultate na polju fotografije. Od 1982. godine više puta je izlagao, objavljivao svoje radove u brojnim časopisima, dnevnim novinama, opremio je nekoliko knjiga i oko 50 kataloga naših umetnika.

“Kao radio-televizijski producent sa višegodišnjim radnim iskustvom, sa dve fakultetske diplome iz oblasti medija, usled nepostojanja konkursa i neprihvatljivih preduslova za zapošljavanje, od 1989. godine do danas nisam dobio mogućnost da trajno ostanem na pokrajinskom informativnom servisu. Kako se od 1981. godine intenzivno bavim fotografijom, prekidanjem dugog stalnog honorarnog statusa na TVNS, ona postaje moj primarni posao. Zbog činjenice da fotografija na ovim prostorima teško može biti jedini izvor prihoda, jednog trenutka prihvatam i sasvim običan državni posao koji nema veze sa medijima. Moju upornost da se ne zapošljavam po rodbinsko-partijskim principima, društvo je na ovaj način nagradilo, a može se reći da me je relativno niskom pozicijom i  ‘ocenilo'”.

“Sve što mi je u Novom Sadu bilo lepo, sada su uglavnom sećanja. Pamtim vremena koja su bila darežljivija prema svima, pa i prema umetnicima, i sećam se države koja je brinula za običnog čoveka. Pamtim izgradnju fabrika i lepih velikih naselja, pamtim pravo da dobijete posao i svoj krov nad glavom. Sve to je nestalo sa ‘narodnim’ revolucijama, najgori dospeše u prvi plan, оd izbora do izbora sve nam je teže, i sve nas je manje. Lični interes potiskuje opšti, kapital i mangupi žderu budućnost naše dece. Blagodeti neoliberalizma, holivudska opsena, naši pogrešni izbori i navika da odlažemo rešenje problema su nas doveli do tačke kada je teško da se lepše  izjašnjavate o državi ili gradu u kojem ste rođeni. “

“U ovim teškim vremenima, jedna od retkih fabrika koja još uvek radi, jeste ona koju čine naši umetnici. Likovni krug na Petrovaradinskoj tvrđavi i brojni naši stvaraoci okupljeni u drugim udruženjima, sa ateljeima ili bez njih su jedinstvena i samo naša lična karta. Da ima mudrosti, jednom godišnje bi Novi Sad dodeljivao nekoliko ateljea najboljim studentima Akademije umetnosti, od kasarne u Futoškoj ulici napravio bi prostor za njih, možda baš tamo preselio školu ‘Bogdan Šuput’. Kinesku četvrt na Limanu punio bi neprestano mladim umetnicima. Njihova jedina obaveza bila bi da rade. Svakoj delegaciji koja dolazi u Novi Sad poklonio bih jednu sliku, grafiku, skulpturu ili fotografiju, uz monografiju koja bi objedinila zapise najznačajnijih naših fotografa i književnika, predlagao sam to političarima više puta, nisu razumeli poruku, jer ne shvataju šta je opšti interes i zašto su birani,” – kaže Vladimir Zubac za portal mojnovisad.com.