Jedini je doktor veterinarske medicine bihejviorista u Srbiji. Bavi se lečenjem poremećaja u ponašanju pasa i mačaka, pa bi se u žargonu moglo reći da je “psihijatar za životinje”. Radila je i sa divljim životinjama i one su njena strast, ali u Novom Sadu ostaje jer želi da doprinese promeni sistema koji se tiče odnosa ljudi i životinja, za koju smatra da je neophodna.

Dunja Kovač rođena je 1981. godine u Novom Sadu, a celog života je Limanka. Oduvek je znala da želi da pomaže životinjama, ali ne da ih leči, već joj je bila bliskija ideja da bude zoolog. Završila je veterinu na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu i to u prvoj generaciji kada je uveden ovaj smer, a već na prvoj godini faksa govorila je da će da postane bihejviorista, što se vrlo brzo i obistinilo. Danas radi samostalno, po pozivu, ali i kao saradnik pri veterinarskim ambulantama. Pored toga, predavač je na Kinološkoj akademiji u Beogradu, gde se školuju profesionalni šetači pasa. U saradnji sa akademijom, objavila je “Priručnik za odgovornog vlasnika psa”, prvu knjigu te vrste na našim prostorima.

Njena druga velika ljubav je muzika, te svira klavir i peva, a svojevremeno je vodila i radio emisiju “Visoki napon”, namenjenu ljubiteljima metal muzike. Takođe, bila je u ekipi koja je osnovala Exit festival, a naša sagovornica je, zajedno sa svojim ocem, osnovala i vodila džez i bluz stejdž. Deda joj je bio Đorđe Budošan, osnivač i prvi direktor Novosadskog sajma, a njen otac je svirao u grupi Amajlija.

Iako su njena interesovanja široka, ovog puta smo temu razgovora usmerili ka Dunjinom radu sa životinjama, s obzirom na to da je veoma specifičan.

Koliko se ponašanje životinja može porediti sa ponašanjem ljudi?

– Poprilično. I kod životinja se dešavaju strah, stres, anksioznost, vrste agresije, opsesivno kompulsivni poremećaj… I kod njih je potrebno otkriti uzrok i vrstu poremećaja, kako bi se dalje radilo na tome.

Kako je došlo do toga da postaneš bihejviorista, budući da u našoj zemlji te grane specijalizacije nema?

– Oduvek me je zanimalo ponašanje životinja, razlozi zašto ona nešto radi. Istraživala sam još kao student i saznala za ovu interdisciplinarnu oblast, koja izlazi iz granica medicine, jer podrazumeva psihologiju, antropologiju i etologiju. Preko studentske organizacije boravila sam u Austriji, Engleskoj, Americi, Južnoj Africi, Singapuru, gde sam se edukovala. U Austriji sam radila sa vukovima, u Africi sa gepardima, u Singapuru sa delfinima, a trebalo je da idem i na Grenland da spašavam kitove… Želela sam da se bavim sveopštom edukacijom ljudi i da menjam sistem i tako sam počela da sarađujem sa raznim organizacijama za zaštitu životinja i naučnim organizacijama. Održala sam razne tribine, besplatne edukacije za decu i odrasle…

U kojim trenucima ti se vlasnici životinja obraćaju?

– Često mi se obrate kad dođe do nekih ujeda, agresivnih oblika ponašanja, kada pas pravi nered kad ostane sam kod kuće, kada primete razne fobije (strah od ljudi, dece, buke…) ili ponašanje poput griženja šapa, repa, vrtenje u krug, naglih neartikulisanih pokreta…

Na koji način im pomažeš kad te pozovu?

– Vlasnici životinja sa ljubimcem dolaze u moj prostor, oko sat vremena imamo konsultacije, gde obavim pregled, ustanovim problematiku, vidim odnos vlasnika i psa i na osnovu toga vlasniku izložim plan i program rada. On može da se sastoji od određenih vežbi, izmene rutine, primene neke nove opreme… Nikad ne radim sama sa psom, već zajedno sa vlasnikom. Suština je u tome da vlasniku dajem alat da kako da radi sa svojim psom. Uskoro otvaram i prvi bihejvioralni centar u Srbiji za pse i mačke, na Fruškoj gori i to će biti jedan lep, velik prostor sa igraonicom za pse.

Nažalost, dešavaju se slučajevi kada pas napadne, pa i ubije čoveka, što uvek dovodi do podele mišljenja javnosti. Koji je tvoj stručni komentar, zašto dolazi do takvih događaja i šta bi moglo da se uradi da se to spreči?

– Ponašanje psa, i uopšte bilo koje jedinke, zavisi od tri činioca: od genetike, uticaja spoljašnje sredine i živih stimulusa (ljudi i životinja). Svako ponašanje je posledica nečega. Možda je životinja bila izgladnjivana, zatvarena u kavezu, maltretirana… Vlasnik jeste u potpunosti odgovoran za svog psa, i moralno i po zakonu, ali čovek može puno toga da uradi u smislu da socijalizuje psa. Vlasnici moraju da znaju koja su njihova prava i obaveze u zakonskom smislu, a veoma su slabo potkovani. Usled neznanja i dolazi do neodgovornog vlasništva. Mi nismo tolerantni i humani ni prema svojoj vrsti, pa kakvi smo onda prema psima? Moj i posao mojih kolega je da se trudimo da stvaramo jedno empatično društvo, pa dokle stignemo. Potrebne su edukacije od malih nogu, od vrtića, gde bi deca učila kako se ponašati prema životinjama, pa sve do roditelja, koji često decu upućuju na pogrešne poteze. Naš sistem ne valja, praktično ga nemamo. Subjekti koji su uključeni u sistem odgovornog vlasništva bi trebalo da izađu iz svoje zone ega i da razmišljaju o jednoj široj slici za opšte dobro. Trebalo bi uspostaviti sistem između vlasnika pasa, veterinara, kinologa, društava za zaštitu životinja, roditelja, vrtića i škola. Kada se svi subjekti stave u adekvatne zakonske okvire, tek tada može da nam bude bolje.

Bila si uključena u koristan i zanimljiv projekat sa Radosnim detinjstvom?

– Da, bio je to projekat organizacije “Prijateljska šapa”, gde je terapeutski pas Lara ulazila u vrtiće i radile su se edukacije dece. Deca su na tim radionicama učena kako se ponašati prema psu i sveukupnoj empatiji prema živim bićima. Oni su, naravno, različito reagovali na prisustvo životinje, a bilo je roditelja koji nisu dozvolili svojoj deci da prisustvuju. Projekat je trajao nekoliko godina, do pojave korone.

Koliko ponašanje psa zavisi od rase?

– Postoje rase pasa koje su okarakterisane kao opasne, to su staford, pitbul, bulterijer i mešanci navedenih rasa. Međutim, moja struka nije jedinstvena po tom pitanju, mi se borimo protiv stigmatizacije tih rasa. Svaka rasa ima svoj karakter i temperament, ali to je samo 30% njenog ponašanja. Ostalih 70% pripisuje se uticaju vlasnika i sredine.

Imamo li kod nas primere pasa kao pomagača bolesnim i slepim osobama?

– Kod nas to nije dovoljno dobro organizovano. Znam primer slepe žene u Beogradu koja ima psa pomagača, ali džabe sve, kada ona sa tim psom ne sme da uđe u poštu, u autobus… Zatim, devojčica sa autizmom ima psa pomagača, ali taj pas ne može da joj bude pratnja u školi. Čak i da se donese takav zakon gde je to dozvoljeno, ljudi nisu pripremljeni za takve promene. Zato stalno naglašavam značaj edukacije.

Mačke smo nepravedno zapostavili u ovoj priči. Kakva je situacija sa njima?

– Sa njima ima manje problema, jer su stalno u kući. One su individualisti, samotnjaci, nemaju toliko socijalizacije sa drugim mačkama. Psi su sa nama 18.000 godina i demistifikovani su, a mačke su svega 6.000 godina uz nas, što znači da su još poludivlje. Uglavnom mi se vlasnici mačaka javljaju za neku iznenadnu promenu raspoloženja, kad napada vlasnika, sikće, sakriva se, urinira po kući… Često žele i da pripreme životinju pre nego što beba stigne u dom.

Anegdote su, nesumnjivo, neminovne u tvom poslu. Možeš li nam izdvojiti neke?

– Desilo se da me vlasnici zovu da pređem kod njih, kako bih se ja izborila sa životinjom, nuđena mi je i soba (smeh). Ima i nekih događaja koji su na granici sa crnim humorom. Jednom me je zvala žena i šapatom rekla da je već sat vremena zatvorena u kupatilu, jer se plaši da mačka hoće da je ubije. Zatim, javila mi se porodica koja je opisala kako ima divnu kucu, ali otkad im je stigla baba iz doma, pas laje i reži na invalidska kolica, pa su se pitali šta da rade. Krenula sam da im objašnjavam šta da rade sa psom, ali su me odmah zaustavili i rekli da njih zanima šta da rade sa babom, da li da je vrate u dom. Onda me je osoba zvala da izloži problem gde njen pas stalno kotrlja narandže sa stola. Savetovala sam im da umesto narandži stave banane i rešila im problem.

S obzirom na to da su ti pasija divlje životinje, da li je moguće zaista ih pripitomiti do kraja?

– Ne. Životinja može da se rodi u zatočeništvu i mnogo zavisi od toga koja je generacija po redu tu rođena. Ukoliko je prva generacija, životinjski instinkt za plenom je jak, a ukoliko je ko zna koja po redu, njen nagon za ubijanjem je smanjen, jer ona ne mora da lovi, pošto joj se hrana donosi. Životinje koje se othrane na cuclu mogu da budu dosta tolerantne. Ipak, divlja zver je divlja zver i nije joj verovati.

Sigurno bi imala da podeliš i neke savete u vezi sa njima?

– Učili su me da pred divljim mačkama nikad ne treba okretati leđa, već ići unazad. Takođe, ne treba se smejati ispred kaveza sa majmunima, jer se oni smeju tako što skupe usta, a izraz lica kojimi pravimo kad se smejemo njima predstavlja agresiju, jer pokazujemo zube. Ja sam se jednom nasmejala majmunu, pa sam dobila šamar.