U analizi koju su uradili ekonomski stručnjaci Zoran Drakulić, Boško Mijatović, Danica Popović i Dejan Šoškić navodi se, između ostalog da “na osnovu ekonomske i finansijske analize, kao i zbog ogromnih rizika vezanih za njegovo eventualno sprovođenje, Projekat Jadar nije opravdan i treba biti obustavljen. Srbija bi imala zanemarljive prihode od tog projekta po svim osnovama: 17,4 miliona evra godišnje, što predstavlja 2,6 evra po glavi stanovnika.

Debata oko projekta Jadar je s pravom prevashodno fokusirana na ekološke aspekte. Međutim, Rio Tinto, predsednik i Vlada Srbije često ističu navodne ogromne pozitivne ekonomske efekte projekta za Srbiju. Međutim, na bazi raspoloživih činjenica, Projekat Jadar, čiji su negativni ekološki efekti sve jasniji širokoj domaćoj i međunarodnoj javnosti, imao bi neizvesne i, u najboljem slučaju, zanemarljive ekonomske efekte za Srbiju, dok bi prouzorkovao značajne izdatke za budžet zemlje, kao i višedecenijske finansijske i ostale rizike, navodi se u analizi, a prenosi N1.

Osnovni nalazi pokazali su da:

• Srbija bi po projekcijama Rio Tinta imala zanemarljive prihode od Projekta Jadar po svim osnovama: 17,4 miliona evra godišnje, što predstavlja 2,6 evra po glavi stanovnika godišnje;

• Srbija bi, uz to, sama finansirala, u korist Rio Tinta, celokupnu infrastrukturu Projekta Jadar vrednu po procenama nekoliko stotina miliona evra (puteve, prugu, vodovod, gasovod, strujnu infrastrukturu, itd.);

• Srbija ne bi imala ni najmanji udeo u vlasništvu Projekta Jadar i Rio Tinto bi u potunosti raspolagao sa iskopanim litijumom;

• U slučaju ekološke katastrofe (poplave, izlivanje jalovine, itd.) Srbija bi ogromne izdatke za sanaciju, potencijalno stotine miliona evra, morala da plati sama;

• Vlada planira da dodeli i 419 evra miliona subvencija, netrasparentno i bez ikakvih garancija, za izgradnju fabrike električnih baterija malo poznatoj slovačkoj firmi InoBat koja nema ni dan iskustva u masovnoj industrijskoj proizvodnji električnih baterija.

Iz ovoga se može zaključiti da, na osnovu ekonomske i finansijske analize, kao i zbog ogromnih rizika vezanih za njegovo sprovođenje, Projekat Jadar nije opravdan i treba da bude obustavljen.

Zanemarljiv ekonomski efekat za Srbiju

Jedina raspoloživa procena ekonomskog efekta Projekta Jadar od strane investitora, Rio Tinta, se nalazi na sajtu Rio Tinta i poziva se, kao i svi zvaničnici kompanije, predsednik i Vlada Srbije na studiju koju su naručili i platili malo poznatoj londonskoj konsalting kompaniji, Ergo Strategy Group.

Očigledno da je, navode u analizi, cilj investitora bio da kroz tu studiju prikaže da je doprinos projekta srpskoj ekonomiji i državnim javnim finansijama značajan.

Međutim, sama studija pokazuje da su ti efekti minimalni i da bi jedini potencijalni dobitnik rudarenja litijuma mogao biti Rio Tinto, navode u članku.

Naime, na strani 45 studije se pominje procena od jedne milijarde evra godišnjih prihoda celokupnog projekta. Navodi se i da se od ukupnog prihoda odbija 305 miliona evra troškova za dobra i usluge, uključujući i plate.

Treba napomenuti da bi ti troškovi bili isplaćeni skoro isključivo stranim dobavljačima za mašine i ostalu opremu, hemijske reagense, tehničke konsultacije, itd, bez značajnih prihoda i skoro nikakve koristi za Srbiju, tvrde u analizi, a prenosi N1.

Posle odbijanja troškova za dobra i usluge od ukupnih prihoda, studija predstavlja raspodelu preostale procenjene godišnje bruto dodate vrednosti od 695 miliona evra. Od te sume Rio Tinto u studiji predviđa da inkasira 450 miliona evra, odnosno da za svoj uloženi kapital uzme dve trećine operativne dobiti projekta Jadar.

Mada studija nigde ne predstavlja internu stopu prinosa kapitala za ovaj projekat, na grafikonu na strani 54 se prikazuje “cash flow” investitora, to jest finansijski tokovi novca Rio Tinta na Projektu Jadar.

Tokom prvih pet godina Projekta Rio Tinto predviđa da investira oko 2,55 milijarde evra, potom očekuje pokretanje proizvodnje te i prihode od ukupno 13,95 milijarde evra, što je skoro pet i po puta više od uloženog kapitala.

Tokom poslednje tri godine projekta, troškovi zatvaranja rudnika od oko 250 miliona evra će najverovatnije biti isplaćeni iz finansijskih rezervi realizovanih tokom projekta Jadar koje pominje studija.

Kompanija Rio Tinto, dakle, planira čistu zaradu, bez aktualizacije finansijskih tokova od 11,4 milijardi evra. Povraćaj uloženih 2,55 milijardi evra bi iziskivao – bez aktualizacije finansijskih tokova – samo pet godina, jer od godine 6 do godine 10, Rio Tinto očekuje prihode od oko 2,55 milijarde evra.
Samim tim, Rio Tinto bi u potpunosti pokrio sopstveni rizik posle manje od četvrtine života projekta, te ostvarivao profite od 11. godine projekta i tokom preostalih 30 godina njegovog trajanja.

Sve pomenute karakteristike projekta, navodi se u analizi, predstavljaju izuzetno pozitivan ishod za Rio Tinto kao investitora.

Pride, mada subvencija od 10.000 evra po zaposlenom u principu ne može biti isplaćena rudarskim kompanijama, moguće je da Rio Tinto kvalifikuje određena povezana preduzeća a samim tim, i deo od 1.300 zaposlenih, i/ili 3.265 privremeno zaposlenih tokom izgradnje rudnika, za te subvencije.

Koliko bi Srbija dobila od Projekta Jadar?

Iskustvo Ziđina u Boru gde se – zbog manjka domaće radne snage – masovno zapošljavaju građani iz Kine, pokazuje da se ne može očekivati značajnije zapošljavanje domaće radne snage na izgradnji ili tokom funkcionisanja rudnika, tvrde autori analize.

Mada studija predviđa 30 miliona evra godišnje za bruto plate, ne može se očekivati da će to predstavljati značajan dobitak za Srbiju.

Što se tiče prihoda za budžet Srbije, oni se svode na 184,5 miliona evra godišnje, što je izuzetno malo za projekat tog obima i, pre svega, ovakvog ekološkog rizika, dodaju.

Treba imati u vidu da čak i tako skromna cifra predviđena studijom drastično preuveličava realne budžetske prihode koje bi Srbija zapravo mogla da očekuje od ovog projekta.

Mnogo se priča o rudnoj renti i raznim naknadama, ali one ukupno ne predstavlju, prema studiji, više od 40 miliona evra godišnje (24 miliona evra na nacionalnom i 16 miliona evra na lokalnom nivou i to u momentu maksimalne proizvodnje, dakle tek posle desete godine rada rudnika). Uz to, kao što je bio slučaj sa Ziđin u Boru i Majdanpeku, sasvim je moguće da vlada odluči da smanji stopu rente, tako da bi i taj mali prihod stečen od bespovratnog vađenja neobnovljivih resursa zemlje, bio dodatno smanjen, tvrde autori.

Najveći predviđeni prihod bi, zapravo, bio porez na dobit preduzeća na godišnjem nivou od 85 miliona evra.

To potvrđuje da Rio Tinto predviđa godišnji profit pre poreza od 567 miliona evra (uz stopu poreza od 15%), uz isplatu dividendi od 333 miliona evra godišnje (stopa poreza od 15% za naplaćenih 50 miliona evra koji bi predstavljao drugu najveću stavku potencijalnih prihoda Srbije od ovog projekta).

Međutim, kako kažu, porez na dobit Rio Tinto ne bi plaćao tokom prvih pet podina projekta kada bi gomilao gubitke tokom izgradnje, niti tokom poslednje tri godine zatvaranja rudnika. Uz to, porezi na dobiti dividendu bi bili minimalni od godine 33 do godine 37 Projekta, kada bi i prihodi bili manji, a troškovi i dalje prisutni.

To znači, navode autori, da ne bi bilo oporezivanja dobiti, niti poreza od dividende, tokom 13 godina projekta.

Dodatno, i veoma bitno, dodaje se, Rio Tinto, u skladu sa srpskim poreskim propisima, ne bi plaćao porez na dobit ni od godine 6 do godine 10 trajanja projekta, zbog prenosa gubitaka koje će praviti tokom prvih pet godina.

A onda bi posve sigurno tražio i dobio – po osnovu kapitalnih ulaganja i zapošljavanja – ukidanje poreza na dobit u skladu sa srpskim propisma tokom sledećih, profitabilnih, deset godina projekta, tj. od godine 11 do godine 20.

To praktično znači, navode autori, da bi Rio Tinto plaćao porez na dobit samo tokom 12 godina od ukupno 40 godina projekta (od godine 21 do godine 32), dok bi ubirao godišnje dividende za svoje akcionare tokom 27 godina od ukupno 40 godina Projekta.

Napominju da studija pokazuje da bi celokupna dividenda išla Rio Tintu, to jest da Republika Srbija ne bi imala nikakvo vlasništvo nad projektom.

To je još jedna veoma zabrinjavajuća činjenica koja odudara od dogovora koji su postignuti u mnogim rudarskim projektima, pa i od strane Rio Tinta, tvrde autori.

I daju primer: U manjem litijumskom projektu u Ruandi, Rio Tinto će morati da investira da bi na kraju dostigao 75% vlasništva. Dodatno, Rio Tinto je prihvatio da bez ikakvog ulaganja Republika Gvineja dobije 15% kapitala projekta Simandu, a Madagaskar 20% projekta Fort Dofan.

To, pojašnjava se, znači da u Gvineji i Madagaskaru države, to jest poreski obveznici su bez ulaganja postali suvlasnici projekta, što u našem slučaju nije predviđeno.

Sve u svemu, ukupni prihodi budžeta Srbije tokom 40 godina Projekta predstavljali bi ukupno 3,8 milijarde evra bez aktualizacije finansijskih tokova, što je tri puta manje od neto dobiti Rio Tinta.

Sa aktualizacijom finansijskih tokova po godišnjoj stopi od 10%, koja predstavlja trenutno procenjeni nivo WACC ili “Weighted Average Cost of Capital” – prosečne cene kapitala za Srbiju – Srbija, u najboljem slučaju, po svim osnovama i na svim nivoima za vreme celog projekta od 40 godina bi mogla da ukupno inkasira oko 696 miliona u današnjim evrima, ili u proseku svega 17,4 miliona ili 2,6 evra po glavi stanovnika godišnje, navode autori analize.

Međutim, ni ta veoma skromna cifra, kažu, i dalje ne pokazuje istinitu finansijsku sliku sa stanovištva Srbije, jer treba imati na umu da Studija nigde ne prikazuje troškove obimnih infrastrukturnih radova korisnih samo Projektu Jadar, a za koje se očekuje da će ih u potpunosti finansirati Republika Srbija.

Realnost je da, kada se odbije trošak namenskih investicija za projekat Jadar i u korist Rio Tinta kao i drugih subvencija za lanac električne mobilnosti, zarada Srbije bi bila ravna nuli za ulazak u projekat ogromnih ekoloških i finansijskih rizika, ocenjuju autori analize.

Tekst u celosti pročitajte na sajtu N1.