“Nastaje li umetnost kao uredba i naredba, ili kao iskonska potreba? Gde se sreću umetnost i stvaran život? Ko kroji njihove obrise? Je li život opera ili pre opereta, ili možda ipak brehtovski song, u kojem se beskompromisno i neštedimice kosi sve što se pokositi mora”.

Tako je nekoć najavljivana “Opera ultima”, jedna od najboljih predstava Novosadskog pozorišta/Ujvideki Szinhaz u kojoj je, između ostalih, briljirao on – Ištvan Kereši, harizmatični glumac tog teatra, prepoznatljiv koliko po svojim ulogama, toliko i po svom glasu. Novosadska publika gleda ga trenutno u nizu predstava u njegovom matičnom teatru: i dalje je u izvanrednoj “Neoplatni”, ali i u njihovoj najnovijoj produkciji “Bilo jednom u Novom Sadu”, koja otvara ovogodišnje Sterijino pozorje. Oni kojima to godine dopuštaju, a nekad su nalagale i pozorišne navike, pamte Kerešija i po – te 2001. godine – jako važnom mjuziklu “Kosa” na sceni Ujvidekija, koji mu je zapravo bio prva profesionalna predstava. Ta će ga “Kosa” pratiti u različitim fazama života, jer će – devet godina kasnije – igrati i u onoj u  Ateljeu 212, a novih devet godine kasnije – u još jednoj, onoj koja se i danas igra u Pozorištu mladih. Da se može ploviti kroz vreme – unazad, verovatno bi igrao i u onoj čuvenoj jugoslovenskoj, ateljeovskoj, u aranžmanu Mire Trailović. Zbog svih uloga koje je ostvario, a koje su deo mozaika kulture ovog grada, za Moj Novi Sad govori Ištvan Kereši…

Šta je obeležilo vaše najranije detinjtvo?

Rođen sam u Debeljači, gde sam živeo do kraja srednje škole, a nju sam pohađao u Pančevu. Detinjstvo pamtim kao vreme sreće, mnogo igre, zelenila, prirode, slobode. Moja porodica je uvek podržavala nas decu, moju sestru Ildiku i mene. Ali, koliko je bilo sreće, bilo je i tuge, jer sam rođen kao treće dete, ali svoga brata, koji je prvi rođen, nisam nikad upoznao, jer je umro i njegov duh bio je uvek prisutan u porodici. Mislim da smo i zbog toga sestra i ja dobili još dodatne ljubavi, pažnje i podrške. To je, verujem, i razlog što sam posle uspeo da izaberem da radim baš ono što sam želeo.

U kom se trenutku prvi put pokazalo da biste mogli biti glumac?

Još od malih nogu mislio sam da ću biti glumac, ali su me razni ljudi od toga odvraćali. Govorili su mi da se glumcem može postati samo s protekcijom. Tako sam završio na psihologiji u Novom Sadu, ali sam u međuvremenu upao u folklor, pa u neke pevačke vode, a preko njih dospeo sam do Đačke scene Novosadskog pozorišta i tu se zarazio glumom. Tako sam okoliko-naokolo ipak stigao tamo gde sam od početka hteo – da završim glumu i budem glumac u Novosadskom pozorištu.

Kakva su vam prva sećanja o Novom Sadu? Kako ste se povezali s njim?

U Novi Sad sam došao 1997. godine. Bio sam pravo dete sa sela. sve sam gledao s radoznašlošću, spreman da upijem sav taj život u Novom Sadu, prvenstveno u mađarskom okruženju, ali sam preko fakulteta brzo počeo da izlazim i na druga mesta: “NS tajm” je bio fenomenalan u to vreme, bioskopi – i “Jadran” je tad još uvek radio, “Arena” je bila ona velika stara, Kulturni centar sam jako voleo, išao sam na razne koncerte… Bio sam dete koje je bilo željno novih utisaka, informacija, doživljaja…

Kako ste se osećali tada u Novom Sadu, a kako to izgleda danas?

Novi Sad se od tada jako promenio. Tada je bio bezazlen. Osećao sam se slobodnim. Voleo sam taj Novi Sad, jer je bio grad mladih, ali ne samo zato što je bio grad fakulteta i raznih drugih zanimljivih stvari, nego zato što je bio mladolik i razmišljao je mladoliko. Nije bio metropola, ali je uvek bio otvoren i otvoreno je ramišljao. Taj Novi Sad se izgubio, te otvorenosti više nema. Možda sam i ja ostario, a možda se i grad ipak promenio. Čini mi se da nije ostao taj bezazleni grad, kakvog se sećam, već je postao opasniji, tmurniji. Postao je manje grad Marije Terezije, a više nekih drugih nacionalnih razmišljanja. Nije više prestonica pokrajine Vojvodine, nego je, kako Vučić voli da kaže, Sever Srbije – Severna Srbija. Vojvodina mi se tu negde izgubila. Postala je samo srpska, manje evropska, manje multikulturalna, a više nacionalna ili nacionalistička… Ili je pak do toga da sam ja onda nekad bio mlađi i bezbrižniji.

A u Novom Sadu…

Osećam se dobro za vreme Exita, Sterijinog, INFANT-a, kad je grad živ i kad se u njemu nešto dešava, čak i kada je ova zimska šuma u gradu. Ukratko, kad grad diše, a ne osećam se dobro kad u grad dolaze autobusi iz raznih mesta Srbije.

Kada vas u svojim kritikama pominju kritičari, uvek ističu i vaš neobično lep glas. Kad ste otkrili da imate glas s kojim se štošta može i da li ste ga dovoljno negovali kroz svoju karijeru?

Oduvek mi je bilo prirodno da pevam, volim da pevam. Pevanje je uvek bilo deo mog bića. Sećam se da smo sestra i ja od malih nogu gledali Evroviziju. Pamtim da smo se ispred staklenog dela regala iz petnih žila derali pevajući: “… Čujem nešto kao Do you wanna dance, mislim da me pita da li sam za ples…” pesmu “Novih fosila”… Ne znam da li sam dosta negovao svoj glas. Koliko sam mogao, jesam, ali nisam ga forsirao. Nisam ga ni školovao. Naravno, na Akademiji smo dobili obrazovanje, i za glas, i pevačko, i govorno, ali – osim toga, nisam išao na kurseve pevanja ili kod raznih profesora pevanja. Više sam naučio slušajući na internetu demonstracije raznih tehnika otvaranja glasnica, glasnih žica, grla… Pokušao sam da primenim i usvojim one koje su mi odgovarale.

Kroz glumu čovek upozna i sebe. Uplašite li se katkad toga što o sebi saznate tokom nekog procesa? Je li to onda popravljivo?

Sebe upoznaješ preko svake uloge i dobro je kad si preko uloge u prilici da shvatiš neku lošu stvar, pa i o sebi. Pokušavam onda da je korigujem, mada mislim da je to više pitanje prihvatanja sebe, i svojih mana i svojih vrlina u kontekstu stvari koje si naučio o sebi. Čovek mora da se pomiri da u njemu ima svačega, ali mora da nauči ređe da koristi ono što je loše, da to zauzda ili eliminiše potpuno ako može. Izvesno je da sam morao da zavolim svaki karakter koji sam igrao, jer bez toga nisam znao da uradim ulogu. Morao sam u svakoj ulozi da nađem nešto što mi je priraslo srcu da bih je do kraja uradio kako treba, a u Novosadskom pozorištu mogao sam da se okušam u raznim žanrovima, jer se igralo sve, od komedije do tragedije, od mjuzikla do alternativnog teatra. Sve to napravilo me je glumcem kakav danas jesam.

Od glumaca Ujvidekija uvek se dosta očekuje. Stvara li vam to presiju, ili su očekivanja obavezni deo svake pozorišne ikonografije?

Znam da glumce Ujvidekija dosta ljudi doživljava posebnima i to ume da stvori presiju. Verujem ipak da svaki glumac, koji hoće da uradi što perfektnije svoju ulogu, ima presiju u sebi. Nije stvar do pozorišta, ili do kuće. To je stvar profesionalizma, odnosno toga da li si spreman da daš sve od sebe da uloga bude kako treba, ili ćeš je uraditi nekako “iz džepa”, pa kako bude. Svaki glumac koji drži do sebe ima presiju da što bolje uradi ulogu

Da li ima neka predstava koja nije vaša, a jako je uticala na vas?

U Ujvideki sam svojevremeno stigao u vreme Kinge Mezei i njenog “Pripitomljavanja”, bilo je to vreme “Starmejkersa”, predstave “Šest lica traže pisca”… Sve sam ih gledao s čuđenjem i uživanjem, sve su ostavile dubok trag u meni. I danas kad na “Mađarima” na RTV-u uhvatim snimak “Pripitomljavanja”, sve ostavljam i gledam. Obožavam tu predstavu.

Mladi u pozorištu traže utehu, zaključak je nedavne pozorišne tribine. Šta to govori o nama, o ovom društvu?

Govori da mladi hoće da pobegnu negde iz ovog našeg današnjeg doba, iz situacije u kojoj živimo.

Šta mislite da u tom smislu traže stariji?

Kako koja publika. Neki traže razonodu ili negde da se odmore od svakodnevnih briga, ali ima i publike koja voli društveno angažovano pozorište, da se postave neka pitanja ili možda dobiju odgovori, mada umetnost nije u obavezi da daje odgovor, nego da pita i pokaže trenutne probleme.

Ne samo za “našu decu”?

Ako ovde bude mesta samo “za našu decu”, onda će se  Srbija vratiti u srednji vek, a već smo otišli jako unazad. Daću jedan skorašnji primer. Na Eurosongu je pobedio čovek ogromnih glasovnih mogućnosti, a u Srbiji je svaki kometnar počinjao time da je on nosio suknju, dok istovremeno zaboravljamo da je ovde još osamdesetih godina Oliver Mandić nosio suknju, Slađana Milošević bila ekstremna pojava, da ne pričamo o Josipi Lisac. Dakle, 40 godina posle, mi se hvatamo za glavu jer je pobedio neko talentovan ko nosi suknju i ko se izjašnjava kao nebinaran. Ako ovde bude mesta samo “za našu decu”, onda će svako drugačije razmišljanje i ponašanje, svako drugačije življenje biti iskorenjeno.

Kako živi mađarska zajednica u Novom Sadu? Razumeju li se Mađari i Srbi ovde? Novi Sad o mađarskoj zajednici gotovo jedini suštinski kontakt ima uglavnom preko Ujvidekij Szinhaza…

Živi kao i svaka zajednica u Novom Sadu: neki dobro, neki loše. Ne živi neko drugačije ovde jer je Mađar. Mislim da se Mađari i Srbi u Novom Sadu razumeju. Mi Mađari, koji smo rođeni li živimo ovde, već smo poprimili balkanskog mentaliteta toliko da se sasvim dobro razumemo sa Srbima, koliko i s Mađarima. Verujem da srpska zajednica upoznaje mađarski i preko Ujvidekija, ali mislim da oni ne gledaju naše predstave zbog jezika, već zbog tema kojima se bavimo, kako ih obrađujemo i kako igramo.

Koja vam je omiljena reč na mađarskom, a koja na srpskom?

Dve su mi omiljene reči na oba jezika: ljubav/Szeretet i porodica/család. Ljubav, ali ne u smislu zaljubljenosti, već bezuslovne ljubavi, podrške porodice i prijatelja. Porodica mi je uvek davala podršku i bez njih ne bih bio ovo što jesam.

Kako se spremate za otvaranje Pozorja?

Radno i nervozno, mada ni nemam mnogo vremena da nervoziram kako će proći Sterija, jer cele dane probamo sa Loilićem (traju probe nove predstave “Ne šetaj se gola”,  prema Fejdou, u režiji Miloša Lolića, čija će premijera biti naredne sezone. prim nov.), a subota i nedelja će proći s Urbanom u probama “Bilo jednom u Novom Sadu” na Velikoj sceni Srpskog narodnog pozorišta, gde 26. maja otvaramo Sterijino. Biće to ista predstava, ali za mnogo publike. Dobro ćemo se provesti, a nadam se da će biti i nekih rezultata.

Snežana Miletić