NOVOSAĐANI: Predsednik kućnog saveta doneo u zgradu švajcarske manire

Priroda mu je podarila talenat za mnoge zanate. Još u mladosti preselio se u zemlju poznatu po preciznosti gde je postao cenjen i dobar majstor. Kvalitetnim radom i neposrednošću stekao je prijatelje u svetu vrhunskih sportskih menadžera. Danas u domovini uživa u penziji i pokušava da prenese kulturu stanovanja iz male evropske države u srce Vojvodine.

Ilija Nikolić je rođen u Brčkom 1960. godine i po zanimanju je mašinbravar. U Novom Sadu je živeo od 1980. do 1989. godine, kada se sa suprugom preselio u švajcarski grad Sion. U državi Starog kontinenta ušuškanoj među Alpima, proveo je četrnaest godina radeći kao majstor u mnogim fabrikama i tamo su mu se rodile dve ćerke. Bio je u prilici da se sprijatelji sa Sepom Blaterom tadašnjim predsednikom federacije FIFA i da zahvaljuljući njemu upozna mnoge fudbalske velikane. Pre šesnaest godina vratio se sa porodicom u Srbiju i danas penzionerske dane provodi u Novom Sadu. Kao predsednik kućnog saveta, a zahvaljuljući svojim majstorskim veštinama, stambenu zgradu u kojoj živi pretvorio je u jednu od najurednijih i najefikasnijih u gradu.

– U Novom Sadu sam prvo radio u firmi "Okov", gde sam zanat učio od Vlade Stošića, koji je bio jedan od najpoznatijih varilaca u tadašnjoj Jugoslaviji. Posle toga sam prešao u "Jugoalat" gde sam bio zadužen za održavanje mašina – počinje svoju priču Ilija i nastavlja:

– Ali, želeli smo da rešimo stambeno pitanje, pa smo supruga i ja odlučili da odemo za inostranstvo. Ona je radila kao medicinska sestra i na osnovu njene diplome smo dobili vizu za Švajcarsku. Smestili smo se u gradu Sion i ona je odmah počela da radi u struci – kaže Nikolić.

Sagovornik portala Mojnovisad.com postao je pomoćni radnik u kompaniji koju su držali Portugalci i koja se bavila održavanjem elektrodistribucije.

– Radnici su bili njihovi zemljaci i svi su pričali na portugalskom, pa sam ubrzo naučio kako se zovu lopata i metla, jer sam radio kao fizikalac. Međutim, sreća mi se ubrzo osmehnula, jer im se pokvarila jedna mašina, a njihovi majstori nisu znali da je poprave. Ponudio sam se da otklonim kvar, što sam uspešno i uradio. Ubrzo je stigao vlasnik koji je znao nemački kao i ja i ponudio mi je posao. Narednih nekoliko meseci sam putovao u Friburg, gde su mi plaćali smeštaj i tamo sam u depou servisirao mašine – priseća se Ilija.

Majstorskim umećem Jugosloven je sebi otvorio mnoga vrata i stalno je dolazio do boljih poslova.

– Ubrzo sam prešao u fabriku koja je sarađivala sa "Audijem". Tamo sam radio montažu, hidrauliku i pneumatiku. Izborio sam se za dobru poziciju i proveo sam kod njih nekoliko godina. Nakon toga sam radio jedno vreme kao strugar i glodač u mehaničkoj radionici. Posle toga sam bio zaposlen četiri godine kao bravar u jednoj fabrici, gde sam takođe vozio i kamion sa dizalicom kada se njihov vozač povredio. Dao sam otkaz kada sam se naljutio, jer nisu hteli da me puste da pokupim decu iz vrtića. Odradio sam otkazni rok od tri meseca i onda su mi nudili veću platu samo da ostanem, ali nisam hteo – priča Nikolić.

 Ilija sa suprugom u sedištu Fife

Tokom devedesetih zbog rata na prostoru nekadašnje zajedničke države, mnogim Srbima je bilo teško doći do posla u Švajcarskoj. Ali, to nije bio slučaj sa Nikolićem. Kao cenjen i dobar majstor imao je sreće da upozna i prave ljude.

– Pored redovnog zaposlenja radio sam sa strane renoviranje stanova i mnogi su me preporučivali. Jednom prilikom smo preko zajedničkog prijatelja moje supruge došli u kontakt sa Sepom Blaterom, predsednikom Fife, čiji stan sam takođe adaptirao. Kasnije su nas pozvali na večeru i stvari su krenule svojim tokom – kaže Ilija.

Poznanstvo sa vodećim čovekom fudbalskog sveta ubrzo je preraslo u prijateljstvo. Zahvaljuljući njemu, majstor sa Balkana našao se u blizini poznatih fudbalera.

– Zaista sam proveo lep period družeći se sa njim. Vodio me na proslavu Fife, gledao sam revijalne utakmice i imao tu čast da budem pored njega i da sretnem mnoge ljude. Upoznao sam Mišela Platinija, Hrista Stoičkova, Svemira Đorđića, nekadašnjeg igrača Partizana, Boru Milutinovića, ali i mnoge druge – priseća se Nikolić.

Ilija Nikolić sa ćerkama u društvu Sepa Blatera i Mišela Platinija

Kao uspomena na te godine ostale su fotografije koje Novosađanin i danas čuva, a na kojima se vidi on i njegova porodica u društvu ljudi iz vrha svetskog fudbala.

– Nakon našeg povratka u Srbiju ostali smo u vezi i posetili smo ga 2006. godine i bili njegovi gosti. Pokazao nam je novu zgradu Fife. Pitao je uvek šta mi treba, a ja sam mu uvek odgovarao da mi ne treba ništa. Ostali smo u kontaktu do one afere koja je izbila, nakon toga on se povukao iz javnog života i prestali smo da se čujemo. Blater je imao dušu i prihvatio me je, a bio je svetski čovek i znao je mnoge jezike – priča Ilija.

Nakon četrnaest godina provedenih u inostranstvu, porodica Nikolić se odlučila vratiti u Srbiju. Kupili su stan u Novom Sadu i započeli novi život.

– U Švajcarskoj smo radili i bilo nam je dobro. Bili smo svesni da želimo stvoriti nešto za sebe i vratiti se u domovinu, a ja sam živeo za taj dan. Decu smo izveli na pravi put, jedna ćerka je stomatolog, a druga je diplomirala na Zaštiti na radu. Supruga je uvek bila pored mene, sve smo zajedno stekli i dan danas se volimo kao prvog dana – kaže naš današnji sagovornik.

Ilija sa suprugom u društvu Sepa Blatera, predsednika Fife

Nakon povratka Ilija se suočio sa još jednim životnim izazovom, jer se razboleo, ali nakon nekoliko godina lečenja uspešno se izborio sa bolešću i danas uživa u penziji kao zdrav čovek.

Poslednjih godinu dana Novosađanin je u svojoj zgradi preuzeo funkciju predsednika kućnog saveta i posvetio se poboljšanju kvaliteta stanovanja.

– Smanjio sam potrošnju zajedničke struje, montirao sam LED rasvetu i lampe na senzore da ne bi svetlo bilo upaljeno celu noć. Poštanski sandučići su bili iskrivljeni pa sam ugradio nove u nivou zida, odmah na početku ulaza. Doveo sam u red tavanski prostor i zabranio da se ostavlja smeće u hodnicima. Postavio sam osveživače po hodnicima i u liftu u kojem sam promenio podlogu. Stavio sam akcenat na bezbednost u zgradi. Zamenili smo sve ventile na vertikalama, tako da sada svako može zatvoriti svoju vodu ako ode na odmor i ne mora da razmišlja da može doći do curenja. Osposobili smo hidrante i protivpožarne aparate, klime ne kaplju na prolaznike na ulici. Renovirali smo zidove hodnika i plafon u prizemlju tehnikom traventino. To liči na veštački kamen i ima zaštitu i ne može da se prlja – priča Ilija.

Na zidu u prizemlju postavljena je i velika fotografija Petrovaradinske tvrđave i Dunava, a uskoro se planira još jedna na kojoj će se videti Most slobode.

Iako je imao pomoćnike, većinu ovih poslova Nikolić je obavio sam. Na taj način uštedeo je dosta novca za kućni savet.

– Planiram da ispred zgrade posadim ukrasno žbunje i stubiće kako bih sprečio bahato parkiranje. Očekujem od stanara da poštuju kućni red i da postoji saglasnost za sve što radimo. Nažalost kod nas su ljudi opušteni i nisu skloni lepšem i boljem. Često neće odmah da ulože, ali kada se nešto renovira svi su srećni – kaže Ilija.

Tvrdi da su Švajcarci od malena učeni šta se sme, a šta ne, a to podrazumeva i čuvanje svoje stambene zgrade, ali i redovno pozdravljanje komšija.

– Niko u mojoj porodici nije bio majstor, ali meni je Bog podario talenat za zanat. Volim svašta da radim i uživam kada nešto napravim. Kao što je književnik ponosan na svoju knjigu, tako sam i ja na svojih ruku delo. Poneo sam te manire iz Švajcarske, jer volim da je sve precizno i bez aljkavosti – završava svoju priču naš sugrađanin Ilija Nikolić.

Tekst: Aleksandar Jovanović
Fotografije: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva