Novosađani, ljubitelji kafana ih ne posećuju posećuju samo zbog hrane, već na ta mesta odlaze i zbog dobrog provoda i priče. Kafane su pozornica života, mesta na kojima se rađaju prijateljstva, slave ljubavi, prelamaju tuge i zaboravljaju brige. Svaka od tih kafana ima svoju publiku, svoj miris i ritam.

U vremenu brzih ručkova i tišine u restoranima, kafane su poslednja utočišta života sa guštom. Zapravo one dođu kao mali muzeji emocija gde se svaka pesma pamti, a svaki zalogaj ima priču. U njima se nazdravlja, naručuje “na veresiju” i odlazi sa osmehom, a ovo su samo neke novosadske u koje sugrađani rado idu.

“Šešir” – tamburica i boemski duh

Ako pitate starije, ali i sugrađane srednje generacije, gde se još može osetiti stari kafanski šmek, mnogi će vam reći – u “Šeširu”. Tu tamburaši i dalje sviraju “kao nekad”, pesma kreće od prvog stola i preliva se po bašti, dok konobar s osmehom donosi sarmu, gibanice i meze koje mirišu na detinjstvo. Atmosfera je domaćinska, a gosti se u ovom lokalu praktično osećaju kao kod kuće, a može se reći da im je i hrana takva.

Na meniju imaju i domaća jela, od doručka do večere, pa se tako mogu naručiti jaja, kobasice, kajmak, pohovani sir… Takođe, kod njih mogu da se pojedu i pečurke na žaru, kao i svinjski vrat, koji iznosi oko 1.000 dinara, a mešano meso za dvoje je oko 1.700 dinara. Čorbast pasulj sa dimljenim mesom staje 680 dinanara, prebranac sa kobasicom je 760, juneći gulaš sa pireom ili testom iznosi 1.140 dinara, a mućkalica je 1.140. Škembići su 760 dinara, a svinjski ribić u saftu 1.140. Za ljubitelje drugih vrsta jela imaju roštilj, obrok salate i nezaobilazne paste.

Na ovom mesu nema žurbe, nema glamura, ali je zato sve satkano od čistih emocija i gostoprimstva. Tu se dolazi da se zapeva, zagrli i zaboravi na sat. Vikendom je teško doći do stola bez rezervacije, jer kad tambura krene, vreme staje.

“Sokače” – elegancija ukusa i tradicije

U “Sokačetu” se spajaju dve ljubavi: ona prema dobroj hrani i ona prema starinskom ugođaju. To nije mesto koje se razmeće, već ono koje jednostavno zna ko je i šta nudi. Drvo i bakar, starinski ramovi i miris mesa sa roštilja čine da već na pragu imate utisak da ste ušli u nečiji dom, a ne u restoran. Ovde se ne jede na brzinu. Ovde se jede sa zadovoljstvom, uz razgovor, čašicu i pesmu koja se često sama rodi među gostima. Na meniju su jela po kojima se meri pravi kafanski majstor: svinjski vrat na žaru, jagnjeća butkica, svadbarski kupus, topli lepinci sa kajmakom. Sve je spremljeno bez žurbe, onako kako se to radilo nekad, s poštovanjem prema svakom zalogaju. Svadbarski kupus košta 1.040 dinara, sarma tek deset dinara manje, a jagnjeća kapama s kiselim mlekom, jelo koje miriše na zavičaj, 1.090 dinara. Leskovačka mućkalica, u kojoj se svaki komad mesa topi, stoji 897 dinara, dok je dimljena butkica ponos kuće i dokaz da se meso ovde ne štedi – 2.820 dinara.

Sve što izađe iz kuhinje ima onu jednostavnost domaće trpeze, ali i eleganciju mesta koje zna da ne mora da menja recepte da bi bilo posebno. Publika je “šarena”; dolaze mladi parovi koji traže mir, stariji gosti koji znaju gde se jede pošteno, porodična okupljanja vikendom, ljudi koji u hrani traže priču, a ne samo ukus.

Iako na prvi pogled više liči na restoran, Sokače ima dušu kafane, onu nevidljivu, tihu toplinu zbog koje se ostaje duže nego što se planiralo. Osoblje je domaćinski raspoloženo, muzika nenametljiva, ali prisutna, baš koliko treba da podseti da svako veče ovde može da se pretvori u malo slavlje. “Sokače” je jedno od onih mesta koja nas vraćaju na osnovne stvari: na miris mesa s roštilja, na razgovore bez telefona, na ručak koji traje baš oniliko okliko treba. Nema tu teatralnosti ni preterivanja, samo jednostavnost, toplina i hrana koja ima dušu. U gradu koji stalno juri, “Sokače” kao da je tu da nas podseti da je istinski užitak uvek u onom što se radi polako i s radošću.

“Prozorče kod Vukše” – domaćinska klopa i pesma

Na pragu jednog od novosadskih lokala koji ne “pune feedove” luksuzom, već zovu na jednostavnost i uživanje, nalazi se kafana “Prozorče kod Vukše”. Ne zvuči kao velika urbana priča, ali upravo u toj običnosti leži njen šarm.

Čim se kroči nogom u kafanu, stiče se utisak da ste se našli na nekom davnom ručku kod bake. I ne varate se, jer baština ovde igra glavnu ulogu. Jela su jednostavna, ali pažljivo pripremljena. Roštilj, čorbe, pite, pečenja, sve to po receptima koji vam “ne daju izbor” da jedete malo, nego podsećaju na: jedi, uživaj, ne žuri. Konobar koji vas pozdravlja po imenu i koji odmah zna šta pijete je ono što karakteriše ovo mesto. U takvoj atmosferi hrana nije samo hrana: ona je razmena, razgovor, razlog da se sedne i ostane. Večernja svetla vikendom nisu tu samo da osvetle sto, ona služe da kreiraju ambijent. Kada se ugase baš ti reflektori blage svetlosti, prostor prolazi transformaciju od prijatnog obedovanja u nešto što pomalo liči na proslavu.

Narodnjaci, glasovi koji se zagrevaju, i zvuci koji, bez velike pompe, pokreću stvari. Onaj ko dođe zbog hrane, ostane zbog muzike, a onaj ko dođe zbog muzike, ostaje zbog atmosfere. I upravo zbog te sinergije hrane, pića, ljudi i pesme, mnogi Novosađani kažu: “Kod Vukše” se ne glumi kafana – kafana se živi.

Zato, ako tražite da budete među ljudima koji pevaju, nazdravljaju, i uživaju, onda “Prozorče kod Vukše” nikako ne treba zaobići.

“Đenka” – etno ritam i dobro raspoloženje

U jednom od severnih kvartova Novog Sada na Klisi, smestila se kafana koja se brzo nametnula kao mesto na koje se rado odlazi kada želite da odete u “pravu kafanu”. Reč je o kafani “Đenka”, koja ne postoji decenijama, ali već poseduje prepoznatljiv identitet, zidove od cigle, drvene klupe i rakiju koja se toči “bez pitanja”. Naravno, tu je i muzika koja ne prestaje dok god gosti imaju snage. Kad uđete, prvo što primetite jeste autentična kafanska atmosfera, ne savršeno moderna dekoracija, već prostor sa karakterom. Žamor, miris pečenja, poneki grohotan smeh, kao i tamburaši daju ovom mestu poseban šmek.

Kafana “Đenka” gradi program tako da svaki posetilac, bez obzira na to koji je dan u nedelji, ima priliku za izlazak. Kako je najavljeno, tokom novembra, svake nedelje između 13 i 20 sati, nastupaće Jure i Aleksandra, Acoustic Band i No Limit Band, dok od 21 sat nastavljaju tamburaši. Uz to, “bećarski ponedeljak” je postao svojevrsna tradicija, jer čvarci se tope, prase peče, a muzika razgaljuje masu. Sve je tako osmišljeno da se ne dolazi samo na piće, već na druženje i pesmu.

Jelovnik nije komplikovan, naprotiv jednostavan, ali sa dušom. Roštilj, čorbe, pite i pečenja po domaćoj recepturi. Ovakva ponuda ne obećava fine dining, ali zato obećava da ćete sebi dati dozvolu da budete opušteni, da ne gledate u sat i da uživate u jelu koje podseća na gostoprimstvo. Posetioci biraju “Đenku” kada žele da izađu iz centra, iz zone klubova i cocktail-barova, i pređu u prostor gde muzika ima odlučujuću ulogu. Za ovo mesto se slobodno može reći da je i “ženska” i “muška” kafana. Za večernje sate vikendom preporučuje se rezervacija ili dolazak ranije, jer slobodnih stolova četo nema kada atmosfera krene da se zahuktava.

“Naša Priča” – mesto gde se priča pretvara u provod

Mesto poznato po dobrom provodu i toploj atmosferi, “Naša Priča” je jedna od onih kafana u kojima vreme stane čim kročite unutra. Tamo gde se pesma peva iz srca, gde čaše ne ostaju prazne, a osmesi su deo redovnog inventara. Više od decenije ova ugostiteljska oaza okuplja ljubitelje dobre hrane, muzike i druženja, stvarajući baš ono što joj ime govori, zajedničku priču koja traje. Prepoznatljiva je po ambijentu koji spaja duh stare kafane i udobnost savremenog prostora. Drveni detalji, prigušena svetla i profesionalno osoblje stvaraju osećaj domaće topline, onaj koji se ne može nameštati, već samo iskreno pružiti.

Na meniju je tradicionalna kuhinja, roštilj, sočno pečenje, domaća variva i jela “na kašiku” koja podsećaju na ručak kod kuće. Porcije su obilne, cene razumne, a gost se uvek ispraća s utiskom da je bio dobrodošao. Ono što “Našu Priču” izdvaja jeste mogućnost da bude i kafana i domaćin. Ovde se organizuju rođendani, godišnjice, manja venčanja i poslovna okupljanja, zapravo sve one prilike koje se ne zaboravljaju lako. Prostor ima taman onoliko mesta da bude živ, ali i dovoljno intime da svaka proslava ostane lična. Kroz godine su se u ovoj kafani smenjivali brojni bendovi i izvođači, svaki sa svojom energijom i ritmom. Muzika traje do kasno u noć, a kad se pogleda oko sebe, vidi se ono što je suština svake kafane: stolovi puni ljudi koji pevaju zajedno, čaše koje se sudaraju, prijateljstva koja se rađaju. U vremenu koje stalno žuri, ova kafana nudi predah, mesto gde noć ima ritam, a sećanja miris hrane, dima i smeha koji ne prolazi.

“Lazin Salaš” – salaš, a u centru grada

U centru Novog Sada, u ulici Laze Telečkog, nalazi se “Lazin Salaš”, mesto koje spaja autentičnu vojvođansku kuhinju sa tamburašima, stvarajući prijatnu i opuštenu atmosferu. Drveni detalji, karirani stolnjaci i pažljivo odabran nameštaj daju prostoru karakter i toplinu, dok mirisi domaće kuhinje pozivaju goste da sednu i uživaju. Poseta Lazinom Salašu nije samo brz zalogaj, već prilika da se uživa u svakom trenutku. Posebno uživanje daju tamburaši koji nastupaju vikendom, jer njihova pesma podiže atmosferu, tera goste da pevaju i nazdravljaju i stvara osećaj zajedništva.

Publika je raznolika od mladih parova, preko prijateljskih druženja, do porodica koje traže prijatno mesto u centru grada za dobar obrok i živu muziku. Radno vreme od jutra do kasno u noć što omogućava da Lazin Salaš bude i mesto za miran ručak i prostor za večernje uživanje uz tamburaše i dobre zalogaje. Svaka pesma i svaki zalogaj ovde postaju deo priče mesta koje uspešno spaja tradiciju i urbani ritam Novog Sada.