Od grčkog vojnika Filipidesa, preko prvih modernih Olimpijskih igara, do današnjih dana protekli su vekovi, a samo mali procenat ljudske populacije je uspeo da istrči maraton.

Distanca od 42,195 kilometara je za mnoge nedostižna, nešto nemoguće i često se smatra nadljudskim naporom. Ipak, svako ko je voljan da uloži vreme i trud, sebi može dokazati da je sposoban da istrči maraton i svakako to će mu biti veoma važan događaj u životu.

Duško Radaković je sjajan primer, da ni godine nisu prepreka da se savlada maratonska trka jer je u 48. godini istrčao prvu. Od tad je prošlo četiri godine, a Duško je osvojio Ljubljanu, Malagu, Njujork, Čikago, Madrid, Beč…

− U decembru 2018, sa 47,5 godina života počeo sam da trčim. U tim godinama analiza krvi nije baš sjajna, višak kilograma je prisutan, sedeći posao je koban, a od malena imam problem s leđima. Kao klinac sam trenirao plivanje i odbojku, ali od 22. godine nisam imao nikakvu fizičku aktivnost, niti se bavio rekreacijom. Morao sam nešto da menjam, a oduvek sam imao želju da istrčim maraton, iako ne znam racionalan razlog za to. Krenuo sam sa laganim trčkaranjem, ali sam brzo uvideo da to mora sistematski da se radi. Našao sam školu trčanja “Fite Complete”, došao i treneru Žarku Marjanoviću rekao da želim da istrčim maraton. Mislio je da sam potpuna budala ili da ga gadno zafrkavam, što mi je posle i rekao (smeh). Tada su u klubu postojale samo grupe za 10 kilometara i polumaraton, ali posle prvog semestra kreću pripreme za maraton – započeo je Duško svoju životnu priču.

On smatra da je maraton jedina atletska disciplina u kojoj ni vrhunski sportisti ne mogu da garantuju kako će istrčati. Ubeđen je da se takmičar može spremiti maksimalno, ali za tih 42,195 kilometra svašta može da se desi, razne misli prolaze kroz glavu, vremenski uslovi su nepredvidivi i stoga mu je maraton oduvek mistična disciplina.

− Moje iskustvo s početka je strašno. Telo može da otkaže, što mi se jednom i desilo, mogu da umrem na stazi, ali da odustanem ne mogu. Od kilaže nisam mogao da nosim sebe, konstantno sam imao upaljene tetive kolena, pa sam šest meseci šepao i trenirao. Tri stepenika su za mene bila Mont Everest. Ujutru nisam mogao da ustanem iz kreveta koliko je to bolelo. Šepajući dođem na trening, zagrejem se i dok treniram ne šepam, ali čim se ohladim šepanje se vraća. Mazao sam sve moguće gelove kao da su kozmetički preparati (smeh) i steznik nosio, više zbog psihološkog efekta. Prve trke od pet i 10 kilometara sam istrčao šepajući. Mislim da su se u klubu kladili kog momenta ću odustati (smeh). Kad su mišići nakon šest meseci ojačali, upaljenost je prestala sama od sebe. U martu sam istrčao svoju prvu trku, u aprilu prvi polumaraton, a u oktobru 2019. prvi maraton, nakon 10 meseci kako sam počeo s trčanjem–rekao je naš sagovornik.

Prvi maraton, Duško je istrčao u Ljubljani. Trčao je sa trenerima Žarkom i Aleksandrom i to je bilo prvi put da je neko iz kluba pretrčao maraton. Duško se tu nije zaustavio, već je odmah dva meseca kasnije savladao i Malagu.

− Za tih 4 sata i 40 minuta bilo je raznih preispitivanja, ali sam znao da ne postoji ništa što me može odvratiti od cilja. Poslednjih nekoliko kilometara krenuli su grčevi, ali kad sam završio trku počeo sam da urlam. Taj osećaj sreće i zadovoljstva da si ispunio nešto što celi život želiš je neopisiv. Kad se zna da u svetu 1% ljudi trči i ne izguraju svi maraton, onda je to sjajno. Odmah sam uzeo telefon i zvao sve žive da se hvalim (smeh). To mi nije bilo dovoljno već sam u decembru odradio i maraton u Malagi. Hteo sam trkačku godinu da završim s dva maratona, ali i da dokažem sebi da Ljubljana nije bila slučajnost. Onda je došla pandemija i sve je stalo. Na Keju sam istrčao treći maraton koji se vodio kao virtuelna trka za Pančevački maraton. Prvi put sam imao vreme ispod četiri sata. I jedna koleginica je trčala svoj prvi maraton, pa je došlo dosta njih iz kluba da nas podrže. Neki su trenirali i pravili nam društvo, drugi su vozili bicikl. Bila je prava fešta – čuli smo od Duška.

Duško je 2021. napunio pet decenija i svoj jubilej proslavio sa Nujorkom koji je te godine u novembru organizovao maraton po 50. put. Sve se poklopilo i trčao je 50 za 50. Kum mu živi u mestu iznad Njujorka, pa je smeštaj na taj način bio rešen.

− Prvi put sam istrčao ispod 3,5 sata, ali nisam uspeo da ostvarim normu za Boston. Međutim, imao sam vreme za Čikago i odmah se prijavio za jesen 2022. godine. Njujork je spektakl. Trči 50.000 ljudi, a na ulicama ih je još milion. Kreće se u talasima, a između prvog i poslednjeg starta rekreativaca, prođe više od 150 minuta. Do poslednjeg metra su performansi, svirke, DJ nastupi, špaliri… Sve to znači trkačima, nosi te atmosfera. Osećaš se kao svetski šampion. Posebno su šest Major maratona perfektno organizovani – Boston, Čikago, Njujork, London, Berlin, Tokio. Na njima si zaista gospodin trkač. Nikad ne slušam muziku dok trčim, iako mi je bitan deo života. Pričam sa sobom, upijam grad, atmosferu, zvukove. Sve te gradove vidim na drugačiji način i maratonci zapravo obiđu grad na jedinstven način, pa se može reći da je to i neki vid turizma – ispričao nam Novosađanin, rođeni Kikinđanin.

Duško je mišljenja da je trčanje sport glave, da se na stazi svako pokaže od čega je satkan i da je trčanje zapravo kao život.

– Kakav si u životu, takav si i na stazi. Bez obzira na grupu, uvek si na stazi sam sa svojom glavom, a mislim da ne postoji niko ko nema o čemu da popriča sa sobom. Glava ti viče istrči to, a telo govori da te sve boli i da odustaneš. Najteži deo je da nateraš glavu da pobedi telo. Imaš vremena dok trčiš da popraviš neke stvari u svojoj glavi i onda ti bude lakše u životu da prebrodiš izazove i probleme. Trčanje te nauči disciplini, a kad istrčiš maraton ubeđen si da možeš sve u životu. Sve je stvar samopouzdanja i vere u sebi. Ubeđen sam da ljudi kroz trčanje mogu da napreduju po tom pitanju. Gledam kolege u klubu kojima je trčanje promenilo život. Prosto sam sebe iznenadiš kako si postao bolji nego što si pre bio – objasnio je novosadski maratonac.

Za 2022. godinu plan je bio Beč i Čikago. Duška je mučila ruptura zadnje lože, što nije strašna povreda, ali je zahtevala mesec dana odmora. Uz pomoć fizijatra uspeo je da se oporavi za manje od 20 dana, a sve se to dešavalo pred Bečki maraton.

− Doktor je rekao da ne smem da se forsiram i takav sam istrčao Beč ispod četiri sata. Samo sam razmišljao ako mi pukne zadnja loža, da budem što bliže cilju (smeh). Na jesen me je čekao Čikago i jurnjava norme za Boston. Ali opet mi se desila povreda leđa. Nisam hteo da prestanem s treninzima i pred trku sam dobio blokadu. Normu sam držao do 25. kilometra, kad sam shvatio da energetski padam, da nešto nije uredu i da moram usporiti. Takav sam stigao do 38. kilometra, i pitanje je bilo da li padam u nesvest ili tražim medicinsku pomoć. Prekinuo sam trku, odmah su me stavili na infuziju, vraćali u život i zaključili da je problem u bubrezima. Po povratku kući uradio sam detaljne analize, pa se ispostavilo da su od povrede leđa, dva pršljena stisnula poslednji disk na kičmi i sve što je iz njega iscurilo blokiralo je bubreg. Oporavak je trajao više od mesec dana. Prva trka posle toga je bio Madrid u proleće 2023. I nikad je ne bih savladao da nije sa mnom trčala jedna koleginica. Imao sam ozbiljna preispitivanja od 21. do 31. kilometra jer je teška staza, a pritom je bilo jako toplo. Psihički mi je bilo bitno da savladam Madrid. Onda sam prošle jeseni istrčao Čikago. Rezultat nije bio velik, ali mi je značilo da dokažem sebi, da ja to mogu. Na toj trci sam trčao sa najboljim jer je Kelvin Kiptum postavio svetski rekord (smeh) – u dahu je rekao profesionalni rekreativac.

Započela je 2024, a Duško će kao i svake godine trčati na proleće i jesen. Najverovatnije Ženeva i Amsterdam. Trkački cilj mu je da istrči Boston i tome će se posvetiti, a da bi ispunio normu za najstariji maraton treba mu šest meseci života ozbiljnih priprema.

− Kad budem imao vreme posvetiću se normi za Boston, sad nisam u toj poziciji.Ako hoćeš da napraviš dobar rezultat, moraš minimum pet do šest puta nedeljno trčati, a tu je i rad na snazi. Ako se stvari poklope, razmišljaću i o drugim Major maratonima. Da ne slažem, u Srbiji možda ima desetak ljudi koji su svih šest savladali. Voleo bi Tokio da istrčim jer nikad nisam bio u Japanu. Trčaću čitav život jer to je moj način života. Svima bi preporučio da nađu nešto zabavno i zanimljivo što ih pokreće, a kad to pronađu, to će ih inspirisati i motivisati. U savremenom svetu gde je sve brzo, treba naći balans, a tu je i pitanje zdravlja. Naš klub je sjajan, sve više ljudi dolazi, ali i ostaju. Klub je potreban ljudima zbog motivacije u početku, a tu je i druženje. Ko hoće da trči, nek dođe u klub “Fit Complete” i imaće drugačiji način života – zaključio je naš sagovornik.