Ona je mala, slatka, sočna, hrskava, sa tankom korom, uvek sveža. U pitanju je prva domaća mini lubenica, koja raste na poljoprivrednom gazdinstvu Nedeljkov, u Kaću. Za nju je zaslužan mladi bračni par koji je fakultetski obrazovan, ali je želeo da se bavi proizvodnjom.

Novosađanin Marko i njegova izabranica Vedrana, koja je odrasla na salašu na severu Bačke, upoznali su se nakon što su oboje završili Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu. Odmah su shvatili da ih puno toga što veže, jer je Marko raspuste provodio kod babe i dede u Kaću, te su oboje odrasli okruženi zemljom i “othranila” ih je poljoprivreda.

Budući da su oboje agronomi, kada je Marko nasledio dedino imanje, mladi par odlučio je da se tamo preseli i razvije svoja poljoprivredna dobra. U međuvremenu su dobili i dvoje dece, koja sad imaju šest i dve godine.

– Markov deda je jedan od prvih voćara, proizvodio je jabuke i breskve, koje je godinama prodavao na Limanskoj pijaci. Mi smo taj voćnjak nasledili, ali je on bio sa zastarelom mehanizacijom, bez sistema za navodnjavanje, te je trebalo uložiti mnogo novca. Obilazeći poljoprivredne sajmove, shvatili smo da kod nas nema domaće mini lubenice, niti batata. Po marketima su postojali samo uvozni. Tako smo 2018. godine iz Italije kupili semenke za mini lubenice i time smo prvi u Srbiji koji su počeli da gaje ovu sortu bostana. Uz to, gajimo i batat – objašnjava Vedrana za portal Moj Novi Sad.

S obzirom na to da su posao uspešno “odradili”, njihov brend, koji su i zaštitili, ubrzo je dobio naziv “Slatka mala iz Kaća”, a to odlično i opisuje ovu lubenicu: ona je mala, u proseku teži od dve do dve i po kile, ima mikrosemenke kojih je malo, tanku koru i izrazito slatko, jarko crveno meso. Kako saznajemo, iza brenda ne stoji hibrid, već tehnologija proizvodnje.

Ovakve lubenice pokazale su se kao vrlo praktične, jer ih lako možete poneti i u ruci, i u manjoj torbi, a, za razliku od kriški koje se poslednjih godina prodaju, znate da su sveže, jer ih prvi načinjete. Takođe, celu je možete rashladiti u frižideru. Ipak, u prvo vreme kupci su bili podozrivi, jer su navikli da je lubenica ogromna.

– Morali smo da promovišemo našu mini lubenicu po pijacama. Bukvalno sam nudila prolaznike da probaju iseckane komadiće, da se uvere koliko su ukusne. Počeli smo sa malom količinom, od 1.000 semenki, pa smo je povećavali, kako je rasla potražnja. Danas je proizvodimo na četiri hektara, a sa nama sarađuje još nekoliko malih proizvođača, pošto nam je cilj da dobijemo premijum proizvod, koji ispunjava svoj pun potencijal. Zato mora da se bere često i “pametno”, i u tome je suštinska razlika između mini i klasične lubenice, jer ne sazru svi plodovi istovremeno, pa je potrebno mnogo više radnih sati. Taj način berbe može da se postigne na manjim površinama, a radne snage svuda fali, pa smo se ovako rasporedili, tako da ove godine imamo proizvodnju na ukupno osam hektara – naglašava naša sagovornica.

U planu im je i da “Slatku malu” izvoze, a za sada sarađuju sa marketima po celoj Srbiji, kao što su Gomex i Univerexport. Zadržali su i tezgu na Limanskoj pijaci, a prodaju i u Kaću.

– Sada, krajem juna, počinje sezona berbe, koja traje naredna tri meseca. Tada smo u njivi već u 5 ujutru, pa do podne, i onda popodne ponovo. Važna je dobra organizacija. Kao što ja umem da uradim sve sa traktorom i poljoprivrednom mehanizacijom, tako i Marko ume da uradi sve po kući. Nadopunjujemo se. Dešava se da nekad povedemo i decu sa nama na njivu – kaže Nedeljkov.

Kao i u svakoj poljoprivrednoj proizvodnji, i ovde se nailazi na mnogo poteškoća: na lubenice često imaju pik vrane, miševi, zečevi, ali i lopovi. I pored mera predostrožnosti, štete uvek ima, i na to se računa. Uz to, pojava grada ume da ošteti plodove.

– Najteže u ovom poslu nam je što nemamo radne snage, što nas je samo dvoje. Pošto sam gledala svoje babu i dedu kako ne odustaju, mislim da sam zato toliko uporna i istrajna u svemu tome. Kao najlepše bih istakla ljubav prema zemlji, koju smo oboje nasledili iz detinjstva. Neprocenjiv je osećaj kada uveče, izmoreni, ali srećni, otvorimo flašu vina – uverena je Vedrana.

Bračni par Nedeljkov zimi često odlazi na sajmove po Evropi, pa su tako bili u Madridu, Berlinu, Londonu… Preko društvenih mreža prepoznale su ih i institucije, pa im je u ovome pomogla Privredna komora Vojvodine, Privredna komora Srbije, Razvojna agencija Vojvodine…

– Tamo smo ostvarili značajne kontakte i mogu reći da postoji veliko interesovanje za proizvodima iz Srbije, ne samo za mini lubenice i batat, nego za sve. Imam utisak da svet ni ne zna šta mi sve možemo da proizvedemo, a imamo puno potencijala – kaže nam vredna Kaćanka.

Vedrana je ove godine proglašena za treću naj-ženu u poljoprivredi u Srbiji, te je dobitnica nagrade “Zlatni petao”, koji dodeljuju Privredna komora Srbije i Udruženje mladih poljoprivrednika Srbije.