Mirjana Voratović, babica: Ni trudnoća ni porođaj nisu ništa strašno, jer tek roditeljstvo nosi odgovornost

Mirjana Voratović, babica: Ni trudnoća ni porođaj nisu ništa strašno, jer tek roditeljstvo nosi odgovornost

Staložena, posvećena, spretna, brza, ima zlatne ruke, žena-zmaj, žena-anđeo... Ovo su samo neki od epiteta kojima Novosađanke opisuju jednu od najhvaljenijih babica sa Klinike za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Vojvodine, popularno zvane Betanija.

Mirjana Voratović je rođena Novosađanka. Nakon srednje Medicinske škole, završila je strukovne studije na Medicinskom fakultetu. Za 39 godina koliko radi u novosadskom porodilištu, porodila je više od 8.000 žena, od kojih je mnoge kasnije prepoznaju na ulici i javljaju joj se s ljubavlju i poštovanjem. Sada se već dešava i da porađa drugu generaciju iz iste porodice, što biva posebno emotivno. Značajna je i po tome što je "uvela" muziku u Betaniju, a jedna je od retkih medicinskih sestara kojoj odlazak u inostranstvo – nije opcija. 


Interesantan splet okolnosti učinio je da prvi porođaj koji ste obavili bude i pre nego što ste se zaposlili?

– Da, prvi porođaj sam obavila u komšiluku, u pitanju je žena koja se već dva puta pre toga porađala kod kuće. Družila sam se u to vreme sa njenom starijom ćerkom, koju je poslala po mene kada je porođaj već uveliko počeo, jer je čekala poslednji momenat. Porodila sam je kod kuće, nakon čega smo je odvezli u porodilište. Sećam se da je dežuran bio primarijus dr Belopavlović, koji je izjavio da takvu sestru treba primiti na Kliniku. Zahvaljujući njegovim utiscima, ali neposredno i komšinici tetka Nadi koja se porodila kod kuće, ubrzo sam se zaposlila u Betaniji.

Internet je doprineo tome da žene budu informisanije, ali neretko pogrešno


Budući da radite dugi niz godina, da li biste nam mogli napraviti paralelu u odnosu na to kakve su porodilje bile nekad, a kakve su sada?

– Generacije su u svemu potpuno drugačije, pa i njihov prag bola. Žene iz ruralnih sredina su uglavnom veoma saradljive, dok se žene iz grada više druže i razmenjuju iskustva i informacije, što nekada ume da nam oteža posao. Internet je doprineo tome da žene budu informisanije, ali neretko pogrešno, a mnogo zavisi i od toga šta žena očekuje. Danas postoje školice za trudnice, sa kojima sarađujemo i koje su odlična priprema, ali i puno foruma i grupa na društvenim mrežama, pa trudnice nekad ne znaju koga da slušaju. Ja im uvek savetujem da slušaju jednu osobu. Žene imaju već formirana mišljenja, koja nekada nisu tačna. Današnje porodilje nas manje slušaju od pređašnjih generacija, teže im padaju bol i disciplina, ali uvek uspemo da nađemo zajednički jezik.


Od pre tri godine žene koje leže u Betaniji mogu da se opuste i uz laganu muziku. Uvođenje muzike bila je upravo Vaša inicijativa?

– Ideju sam dobila kada je jedna pacijentkinja, inače popadija, zamolila da joj dopustimo da sluša duhovnu muziku. Kada je stavila slušalice, primetila sam da se savršeno opustila, što je uticalo i na to da se lakše porodi. Zato sam pokrenula ovu inicijativu koja je rado prihvaćena, pa im sada puštamo prijatnu, smirujuću muziku, često evergrin iz sedamdesetih i osamdesetih. Isključujemo je kad je vizita, a uvek proveravamo da li im izbor muzike godi. Ovo veoma prija i onima koje se porađaju, kao i tek porođenim ženama.


Kakve još novotarije postoje u porodilištu?

– U poslednje vreme smo uveli i pilates lopte. Žene traže da ne budu sve vreme u krevetu, prija im da prošetaju, da se istuširaju. Sada imaju i tu mogućnost da vežbaju, naravno, ukoliko znaju kako se to radi. Lopta prati žensko telo i ne zaustavlja spuštanje bebe. U poslednjih godinu dana nam je novina i kontakt kože na kožu i prvi podoj uspostavljen u porodilištu. U odnosu na ranije, kada je beba ostavljana majci na grudi svega nekoliko minuta, sada je majci ostavljamo sat, pa i više vremena, pri čemu najčešće i dođe do prvog podoja. Vidi se da beba bukvalno uživa u trenucima dok je utopljena u majčinom zagljaju, uz maženje, poljupce i priču, a i pedijatri potvrđuju da mnogo znači za bebino zdravlje.


Poznato je da je strah od bolnog porođaja prisutan kod mnogih sugrađanki. Šta je trenutno najaktuelnije kad je u pitanju obezboljavanje tokom prirodnog porođaja?

– Već tri godine žene imaju priliku da se obezbole intravenskom anestezijom. Određeni lekovi koji se daju u određenom periodu mnogo im pomognu da se opuste, pa čak i da odspavaju. Ova vrsta anestezije dobija se tri do četiri puta, u zavisnosti u kojoj ste fazi porođaja. Žene su oduševljene i gotovo da nijedna više ne pita za epidural.


Posao babice je nesumnjivo lep, ali ne i lak. Koji segment biste izdvojili kao najteži?

– Treba sagledati kroz šta prolazi svaka trudnica, odnosno porodilja i proceniti kako joj najbolje pomoći. Nije uvek lako dopreti do žene i objasniti joj šta treba da uradi. S obzirom na to da nemamo mogućnosti da obezbedimo ženama da imaju nekog svog pored sebe, potrebno je naći način da vi budete osoba koju sluša i u koju ima poverenje i sa njom oseti sigurnost.



Dešava li se da porodilja ne želi da prihvati dete?

– Veoma retko. Sećam se mlade porodilje koja je sarađivala sa nama, ali smo osetili da nam nešto prećutkuje. Ispostavilo se da je krila trudnoću od roditelja i okoline i nije želela ni da pogleda bebu koju je rodila. Nazvale smo njene roditelje, sestra Margita, koja je tada radila, pričala je sa njenom majkom i zamolila je da dođe. Dugo su razgovarale i majka je na kraju pristala da kod kuće pripremi teren, odnosno odobrovolji oca devojke, koji je bio strog. Nakon cele priče, devojka je prihvatila svoju bebu i sve se dobro završilo.


Postoji li slučaj koji nikad nećete zaboraviti?

– Najbolnije iskustvo bilo je kad je preminula beba jedne žene koja je uz mnogo muka došla iz Vukovara da se ovde porodi. To je bilo devedesetih, žena koja je bila u godinama i poslednju šansu da iznese trudnoću. Međutim, beba se rodila, ali nije mrdala niti disala, kao da je zaspala. Ispostavilo se da je dete imalo infarkt, kao posledicu njenog stresa. Sećam se da su mi drhtale ruke, a svi u sali smo plakali.


Kakav pristup osoblja najviše odgovara Novosađankama?

– To je vrlo individualno. Neke žene traže punu pažnju i mnogo razgovora, dok je drugima dovoljno da je držim za ruku ili samo da vide da sam tu. Nema potrebe za podizanjem tona, sam glas ih uglavnom umiruje. Moje koleginice i ja ih ohrabrujemo i objašnjavamo ukoliko nešto treba drugačije da rade. Ja im dozvolim i da viču ako imaju tu potrebu, ali moraju da "guraju". Najviše pričam sa njima u prvom porođajnom dobu, zajedno dišemo. Ima trenutaka kada moram da budem malo strožija, pa im nekada i ne godi, ali moram da doprem do njih. Nekada se bune, nekada psuju, jedna mi je rekla i da nisam normalna (smeh), ali na kraju se sve izvinjavaju. Naravno, ima i dosta pribranih porodilja sa kojima sve teče glatko, pogotovo mladih. Drugo stanje je zaista drugo i u glavi i ništa im nije za zameriti.

Nekada se bune, nekada psuju, jedna mi je rekla i da nisam normalna, ali na kraju se sve izvinjavaju


Na takvom radnom mestu sigurno doživljavate i puno anegdota?

– Svakodnevno se dešavaju interesantne situacije. Jedna žena je, kada joj je rečeno da će ići na sekciju, pitala kakve postoje: literarna, likovna... Druga je, pak, kada je čula da će dobiti litar neke tečnosti, izjavila da bi ona radije litar vina. Desilo se i da se jedan tata onesvestio kad sam mu iznela bebu, jer se žena porodila u prijemu pa je bio ispred vrata i čuo sve prateće zvuke porođaja. Sećam se i jednog vrlo mladog para kojeg sam srela u holu kasno uveče. Bili su vidno zbunjeni, pa sam im se obratila. Ispostavilo se da su imali prvi odnos i došli su da odmah provere da li je trudna. Naravno, objasnila sam im da se to ne može odmah znati, uputila ih u sve šta treba i da me potraže za mesec dana ako bude bilo potrebe. Onda se desilo i da je žena koja je primljena pobegla kući, onako u spavaćici, bade mantilu i papučama, pa je muž morao da je vraća.


Da li je avgust i dalje mesec sa najviše porođaja?

– Jeste, ove godine u avgustu smo ih imali 640. Meseci sa najmanjim brojem porođaja uvek budu januar i februar – do 500. Prosek po mesecu je oko 550. Interesantno je da sada imamo više žena koje su trećerotke, kao i mladih mama, ali zahvaljujući napretku lečenja steriliteta, imamo i dosta porodilja posle četrdesete. Najstarija koje se sećam je imala 52 godine.


Šta biste poručili budućim majkama?

– Da budu strpljive, da slušaju svoje doktore i osoblje u porodilištu i da uživaju u svakom segmentu svoje trudnoće. Ni trudnoća ni porođaj nisu ništa strašno, to je danas najmanja briga, jer tek roditeljstvo nosi odgovornosti. Ne treba da se plaše porođaja.


Kako izgleda Vaš radni dan?

– Moje smene su od 6.30 do 14 časova, ali mi je ceo dan ispunjen i aktivan i jako je malo slobodnog prostora. Obično je u sali pet, šest žena i sve moramo da ih pratimo. U smeni radi nas sedam i, naravno, nikad ne znamo šta nas toga dana čeka.



Kad niste na poslu, u čemu uživate?

– Imam osmogodišnju unuku sa kojom provodim puno vremena. I kad nisam na poslu, meni telefon stalno zvoni, trudnice me zovu i pitaju. Telefon nikad ne isključujem, zovu me u svako doba dana i noći. Smatram da je poziv babice bogom dan i da smo sve, na neki način, odabrane. Ja bih svoj posao mogla da radim 24 sata i da mi ne bude teško.
 

Pretpostavljam da je osećaj kad ste prva osoba koja prihvati novi život u ruke poseban?

– Ne postoji lepši momenat od onog kad vam novorođenče zaplače u rukama.

 


Razgovarala:
Svetlana Bogićević
Fotografije: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva Mirjane Voratović 

Oceni vest:
48
3

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Jelena

    pre 20 dana i 2 sata

    Predivna osoba, sjajna babica, beskrajno strpljiva i savesna. Zaista imam najdivnija iskustva iz Betanije.

    Oceni komentar:
    8
    15
  • Jugosloven

    pre 19 dana i 23 sata

    Na TV Happy, u sredu, oko 17.20h, Betanija je imenovana ustanovom koja je osakatila Vojvodinu, krađom beba. Nerazjašnjenim slučajevima, ne vođenjem pravilne evidencije,
    tajnim sastancima uprave i sličnim stvarima.
    Kao što rekoh ranije, džabe zgrada, džabe oprema, kada su ljudi koji rade u njoj pogrešni.
    Prvorotke ne treba da se brinu.
    Međutim, svaka žena koja rađa drugo ili treće dete, treba da dođe u betaniju sa 6 ili 8 očiju.
    Gospođu iz članka zaista ne poznajem.

    Oceni komentar:
    6
    14
  • Marijana

    pre 19 dana i 17 sati

    Porodila sam se prevremeno i da nije bilo sestre Mire bilo bi mnogo teze i stresnije. Svedok sam toga da je zbog mene tog dana 2 sata duze ostala na poslu, a niti je znam niti sam imala neku nazovi vezu. Zahvalna sam joj na paznji koju mi je uputila, slusala sam je i sve se hvala Bogu dobro zavrsilo.

    Oceni komentar:
    2
    8
  • Liman 3

    pre 19 dana i 13 sati

    Veliko HVALA ovoj divnoj zeni :)

    Oceni komentar:
    2
    9
  • Milica

    pre 19 dana i 12 sati

    "Jedna žena je, kada joj je rečeno da će ići na sekciju, pitala kakve postoje: literarna, likovna... "
    Ta sam! ;)
    A više puta sam ponovila i: "Miro, jesam li vam već rekla da vas volim?"
    Bože, kakva divna žena!

    Oceni komentar:
    4
    14
  • Vera Babic

    pre 19 dana i 2 sata

    Gospodja Mira me je porodila pre 25 godina. Divna,pazljiva,posvecena poslu...drzala me je za ruku i mazila po obrazu.....i danas kad se spomene Betanija prva pomisao mi je Mira Voratovic

    Oceni komentar:
    2
    6
  • Ira Prodanov

    pre 19 dana i 1 sat

    Najbolja babica u Novom Sadu! Predivna žena sa iskustvom, sigurna i sve razume! Hvala joj na pomoći!

    Oceni komentar:
    2
    6
  • Maja

    pre 18 dana i 3 sata

    Moj Andjeo!!! Tako sam se bukvalno osećala kada se pojavila ispred mene u toku porođaja... Kao da je pored mene sam Andjeo bio!!! Prediivna žena, profesionalac za koju ni jedna ružna reč ikada ne može biti upućena!!! Hvala joj neeeizmerno što je baš ona takva kakva jeste bila u najvažnijem trenutku mog života i pomogla mi da na svet donesem moju princezu! Ne znam postoji li igde na svetu ovakva babica i ovakav čovek!!! Želim joj sve najnajnajbolje i najlepše u životu!!!!

    Oceni komentar:
    0
    8
  • Maja

    pre 18 dana i 1 sat

    Divna prica i divan covek. Sve pohvale za gospodju i zelim joj puno zdravlja i srece u zivotu, jer je deleci drugima radost to i zaskuzila. Bilo bi lepo da mediji prenose vise ovakvih divnih prica umesto svakodnevnih bolestija koje stalno serviraju i kojima daju prostora. Gospodjo Mirjana svaka Vam cast!!!

    Oceni komentar:
    0
    10