NOVOSAĐANI: Julije Dondo Đus, bubnjar koji je od dečaka sa plastičnim koritom stigao do najpoznatijih gradskih bendova

Novosađanin Julije Dondo, poznatiji kao Đus, jedan je od onih muzičara, odnosno bubnjara, čije bi ime, da postoji pravda u rokenrolu, odavno stajalo na mnogo široj mapi domaće scene.

Rođen je u Novom Sadu 1965. godine, a svoje prve bubnjeve dohvatio je još kao trinaestogodišnji dečak. Od tog perioda do danas ritam bubnjeva mu se pretvorio u životni put, te je sada stalni član novosadskih bendova Rokoteka i Beta režim. Njemu je Stewart Copeland iz The Police bio prvi ozbiljan uzor, a kada je, kako kaže, čuo pesmu "Roxanne", "raspao" se. Ta pesma mu je bila nadahnuće da uz nju uvežbava sve dosadašnje numere.

Navodi da je trenirao i košarku i lepo je to išlo. Ušao je čak i u KK "Vojvodina" kada je počeo da trenira ozbiljnije. Jedini problem mu je bila visina i želja da još malo naraste, pa je bio playmaker. Bio je brz i imao ta svoja čudna dva koraka koja je naučio na uličnom basketu. Koristio je to na terenu i uspevalo je. Kaže da sada kad vidi Jokića, pomisli: "To je ta igra".

Zato smatra da mu je basket pomogao da nauči šta je timski rad. Sviranje sa ljudima za njega je kao i basket – tri na tri. Mnogi njegov nadimak povezuju sa muzičkom scenom ili sa basketom, a zapravo mu ga je nadenula jedna starija komšinica još kad je imao godinu i po dana.

Bio je i padobranac, a iza sebe ima preko 300 skokova i zato je njegov moto i dan danas: "Samo leteti, okretati se levo-desno, sve to zahteva koordinaciju". To konkretno nema veze s muzikom, ali traži isti tip pokreta kao i kada se udaraju bubnjevi. To su, kako ističe, bile i ostale njegove "ekstremne" stvari – motori, avioni, padobrani i bubnjevi.

Ponosan je otac i deda. Ceo život provodi na Grbavici, gde je započeo i bubnjarsku karijeru u grupi Grad, a zatim je ušao i u Komunu Novog Sada, gde je stvarao rame uz rame sa bendovima Luna, Obojeni program i Boje, pa sve do perioda provedenog u duetu Yoyo, koji ga je 1986. odveo na Zagreb Fest. Đusova priča ispisivana je na binama širom tadašnje Jugoslavije. Na Zagreb Festu upoznaje Marinu Perazić i već sledeće godine nastaje njihova pesma za Mesam 1987, nakon čega učestvuje na njenom albumu "Kolačići". Posle vojske 1988. godine vraća se muzici, kada počinje da svira u grupi Amajlija, a zatim nastavlja da gradi karijeru kroz Dr Show Band, Abrakadabra, Blic Bend, Apsolutno Romantično, Sedmo Nebo, a kreće u saradnju i sa Vladicom Stankovićem i kvintetima.

Sve ove muzičke stanice njemu su važne na svoj način, a i čine mozaik muzičara koji nikada nije prestao da svira, istražuje i gradi svoj zvuk. Osim bubnjeva, Đus obožava i motore, a prvi je na poklon dobio od svog dede Julija kada je imao svega 13 godina.

– S obzirom na to da sam rođen 1965. godine, kroz šalu uvek ističem kako sam preživeo četiri države, a preselio sam se ukupno dva kilometra iz jedne kuće u drugu. Iz porodilišta me je mama odnela kući u ulicu Vojvode Šupljikca, koja se nalazi kod Socijalnog, a ubrzo smo se odatle preselili u Cara Dušana, pa onda u Braće Ribnikar, gde i danas živim. Kažu da muva u životu napravi krug od dva kilometra, a izgleda da sam i ja svoj napravio – kroz smeh priča naš sagovornik.

Pohađao je OŠ "Vasa Stajić", a u 9. i 10. razred išao je u Srednju medicinsku školu, da bi na kraju završio srednje obrazovanje za metalostrugara. Muzika je počela da ga zanima u sedmom razredu, oko 1977. godine i do tada je mislio da će biti basista, međutim u školi nije bilo bubnjara, te su mu drugari rekli: "Ajd kod tebe u dvorište da idemo da sviramo, evo ti plastično korito i varjače, lupaj nešto". Đus je probao i, dok je udarao po koritu, shvatio da ima "to nešto" u sebi, što uglavnom imaju bubnjari:  odličnu koordinaciju pokreta, kako rukama, tako i nogama.

– Imam dosta anegdota iz ranog detinjstva i mladosti, ali mislim da ne bi sve to stalo u vaš članak. Moja komšinica je bila vremešna Švabica, prava dama. Često je putovala u Nemačku i tamo je kupovala sokiće sa cuclom za jednokratnu upotrebu. Pošto sam se skoro pa stalno igrao u pesku ispred kuće, ona bi me zvala po imenu (Julije) da dođem kod nje na sokić, jer joj je bilo simpatično kako puzim, ali se nisam odazivao. Onda bi počela da maše tom flašicom i da viče "Đus, đus", misleći na sok. Kasnije se ni mami nisam odazivao na ime, sem kad vikne "đus", tada bih dotrčao do nje misleći da će mi dati sokić i zato sam postao i ostao Đus – otkriva nam sagovornik.

Još jedna anegdota koju je ispričao vezana je za njega i dedu Julija koji mu je kupio motor na kredit, a koji je Đus totalno upropastio, a kredit još nije ni bio otplaćen. Imao je 13 godina i divio se starijim momcima koji voze motore, a s obzirom na to da ga nije imao, pokušao je da ih stigne biciklom. Kada je to deda video, sažalio se, ali se i ubrzo pokajao, jer je Đus sve na motoru upropastio, što se upropastiti moglo. A da su u ono vreme krediti bili svima dostupni, govori i činjenica da mu je mama na kredit kupila prvi bubanj.

– Za mene kao dečaka postojao je jedan vrlo ozbiljan problem: kako kupiti bubanj 1977. godine? Nema muzičkih radnji, nema interneta, ma nema ništa. Samo televizija i to sa dva skromna kanala. Pošto sam živeo blizu centra, često sam se šetao po gradu i tako sam ugledao bubanj u "Norku". Sećam se kao juče: bio je žut sa srebrnim šljokicama. Odmah sam otišao da ga pogledam, a on skup. Znam da mama nema novac da mi ga kupi, ali ja sam se naprosto zaljubio u njega i tako sam mesec dana svakodnevno išao da ga gledam, da je čak i prodavac pomislio da sam došao da kradem – otkriva ovaj novosadski bubnjar.

Nastavlja da ga je mama pitala gde stalno ide, na šta joj on odgovara da odlazi u "Nork", kako bi gledao bubanj. Kada je to saznala, Đusova majka Adela spremila se i otišla sa njim u prodavnicu kako bi sinu jedincu ispunila želju, ali na opšte razočarenje sve je u toj radnji moglo da se kupi na kredit, ali ne i bubanj.

– Baš sam se tada razočarao, mama je ipak popričala sa poslovođom, ali ništa, stroga pravila, komunističko vreme... Smušen sam se vratio kući. Sutradan dolazim iz škole, a bubanj u sobi. Mislim da mi je to bio jedan od srećnijih momenata u životu. Moja mama je uspela da se dogovori sa poslovođom koji joj je napisao da je kupila televizor, a mojoj sreći nije bilo kraja. Tada je izgovorila rečenicu: "Hajde tamo, vežbaj i komponuj nešto" – prepričava Đus i napominje da je tek kasnije saznao da je tom šefu bilo žao da ga gleda svaki dan te je rekao mami: "Kupite televizor na kredit, a mi ćemo bubanj da proguramo kroz papire."

Nakon kupovine bubnja, sa drugarima osniva školski bend, onaj prvi klinački. Posle toga prave i ozbiljniji, Grad bend, koji je bio pod uticajem muzičkog pravca new wave, ali ih je privlačio i punk. Grupa je za to vreme bila neobična: gitara, bubanj i monofonski sintisajzer sa kablovima koji se premeštaju kao na robotu. U to vreme snimaju u studiju Radio Novog Sada numeru "Gradsko šetalište".

– To je bilo drugačije, čudno, ali nas je nosilo. Počeli smo da sviramo po Jugoslaviji, najviše u Istri. Imao sam 15–16 godina. Ne znam ni sam kako, ali u jednom trenutku smo se udružili: Luna, Obojeni program, Boje i mi, Grad, mislim da je tu bila i La strada. Imali smo zajedničke prostorije, turneje, autorske pesme. Trajalo je dok se scena nije rasula, jer nije bilo menadžera, nije bilo uslova kao danas – pojašnjava Dondo.

Nakon ovog perioda, svirao je u mnogim bendovima, a ostavio je prepoznatljiv trag na novosadskoj muzičkoj sceni kroz rad u nekoliko značajnih bendova. Najpre je bio član novosadske grupe Amajlija, koja je tokom godina prošla put od hard roka do melodioznog pop-roka. U toj postavi Dondo je svirao bubnjeve zajedno sa Zoranom Aničićem, Slobodanom Većkalovim, Dejanom Starčevićem i animatorom Petrom Krstićem, poznatim kao Pera Gumeni. Amajlija je iza sebe ostavila bogatu diskografiju, među kojom se izdvajaju albumi "Samo ti" iz 1989, zatim "Zašto si tako blesava i luda" iz 1990, "Vruće + hladno" iz 1992, "Čista zabava, čist rock ’n’ roll" iz 1993, kao i "Nikad više kao pre" iz 1996. godine.

Đus je bio aktivan i u sastavu Apsolutno Romantično, pop-rok i folk-rok grupi takođe iz Novog Sada, gde je udarao u bubnjeve, a njegovo ime se povezuje i sa albumom "Apsolutno naše", poznatim i pod nazivom "Apsolutno romantično, apsolutno naše". Sa ovim bendom se pojavio i u domaćem filmu "Promeni me".

Svirao je Đus i po svadbama, mada priznaje da ne podnosi narodnjake, ali, kako kaže, od nečega se moralo živeti.

– Svadbe su mi bile nužno zlo. Znate, stigle one nesrećne devedesete, rat, inflacija, kriza, beda, nemaština. Rok je stao, ali eto imao sam tu neku sreću da su me pozvali iz benda Sedmo nebo, koji je imao narodnjake na repertoaru, pa sam sa njima imao svirke po lokalima, a nastupali smo i u svadbama. Nužda. Nisam narodnjak, ali moraš da preživiš – priseća se sagovornik.

Zatim je pet godina bio na kruzerima preko okeana, sa bendom Cherry Cool, kada je konačno priznaje morao da nauči da čita note jer su na repertoaru imali 300-400 pesama u rotaciji.

– U središtu benda nalazila se pevačica Višnja Kulišić, nekadašnja dečija muzička zvezda, koja je svoj povratak muzici pronašla kroz Cherry Cool. Njen suprug, Nenad Ljubičić, klavijaturista i dugogodišnji učesnik novosadskih muzičkih projekata, jedan je od ključnih stubova benda. U različitim fazama sastava svirao sam i ja, kao i basista i prateći muzičar Rihard Vogrinc Puki – navodi Đus i ističe da mu je taj bend ostao u najlepšem sećanju.

Posle pandemije vratio se u Novi Sad, gde je nastavio da se bavi muzikom. Tako je 2023. godine sa bendom Hercenšlus nastupao na Pesmi za Evroviziju, kada su ušli u drugi krug. Đus misli da su muzički bili prejaki, ali i smatra da je teško bendovima iz Novog Sada da se na ovakvim muzičkim manifestacijama probiju u prve redove.

– Na Pesmi za Evroviziju predstavili smo se s kompozicijom "Vremenska zona". Tekst, muziku i aranžman smo sami pravili, predvođeni gitaristom i osnivačem Bobanom Dževerdanovićem. Pesmu su izneli vokali Teodora Bojana Leko i Čedana Đokić, dok je ostatak postave, u tom periodu, činila živa i raznolika muzička ekipa: violinistkinja Olesja Balać, basista Aleksandar Ristić, saksofonista i klarinetista Goran Panić, klavijaturista i harmonikaš Senad Jašarević, tamburaš Stjepan Đurković i ja na bubnjevima. Bend je nastupom predstavio svoj prepoznatljiv "laloški swing", spoj swinga, vojvođanskog melosa i folklornih elemenata, čime smo želeli da približimo publici kulturni identitet Vojvodine i energiju – objašnjava Đus.

Danas nastupa sa bendom Rokoteka, ali prešao je i na tvrđi zvuk sa grupom Beta režim, sa kojom ima turneje po Vojvodini, a rado su viđeni i na svirkama raznih moto skupova, jer su u fazonu hard roka i metala. Sem toga, u svojoj garaži je napravio mini studio, gde mnogobrojni novosadski bendovi imaju probe.

– Od mladosti sam pravio prostor za probe. Prvo soba, pa kuhinja, pa šupa obložena kartonima. Zimi hladno. Kad sam počeo da radim kao metalostrugar, odmah sam srušio šupu i napravio prostor. Danas u garaži imam pravi mali studio. Dolaze bendovi na probe, dolaze klinci da gledaju, ponekad im dozvolim da malo čukaju bubanj. Pitali su me da ih učim, krenem sa notama, njima dosadno. Klinci hoće odmah žurku. Mada takav sam bio i ja, sve je bila improvizacija, ali danas moram da sednem da naučim – navodi Đus.
Upitan da li i ćerke imaju sklonosti ka muzici, "kao iz topa" odgovara da imaju.

– Mlađa ćerka je čak i svirala. U stanu sam imao elektronski bubanj, a njih dve su se kao male time zabavljale. Ništa ozbiljnije od toga, starija nije preterano bila zainteresovana, ali mlađa jeste. Meni je to bilo simpatično, kuvam u kuhinji, a odjednom začujem onaj tup-tup ritam. Nema glasne buke, ali se čuje dovoljno da znam da svira rock’n’roll. I meni srce puno, kao što mi je puno kada vidim da za ovu vrstu muzike i dalje ima nade, jer mladi se sve više vraćaju pravim vrednostima, uključujući i muziku – zaključio je Đus.