Radoslav Rale Milenković: Čovek često ima potrebu da se stidi pred onim što se proglašava nacionalnim identitetom

Radoslav Rale Milenković: Čovek često ima potrebu da se stidi pred onim što se proglašava nacionalnim identitetom

Nakon tačno četiri godine i osamdeset dana, u rubrici Razgovor s povodom ponovo smo ugostili legendu srpskog glumišta. A razloga za to, otkrićete, i ovog puta ima na pretek.

Radoslav Milenković rođen je u Novom Sadu gde je završio osnovnu i srednju školu. Godine 1980. diplomirao je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a pozorišnu režiju 1990. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Ostvario se u velikom broju filmskih i pozorišnih uloga i iza sebe ostavio čitavu umetničku lepezu postignuća koja nije prestala da se širi. Njegove aktuelne predstave "Naši dani", "Striptiz" i "Čitanje ljubavi" redovni su deo pozorišnih repertoara, a kako doživljava naše društvo, površnost spram umetnosti i umetnost spram površnosti, otkriva u intervjuu povodom 1712. izvođenja predstave "Naši dani".


Kakav je nacionalni identitet Srbije danas i kakav odnos kao narod imamo prema njemu?
 

– Mislim da je svet uvek jedan i da je je u njemu, kako bi rekao Crnjanski, sve sumatraistički, sve je povezano. Ništa izvan celine ne može biti bolje od nekod drugog dela. Ne možete biti zdravi ako vas boli bilo šta. Čak i ako vam je samo zacepljen nokat, ne možete reći da nemate problem. Šta bismo podrazumevali pod nacionalnim identitetom? Do toga čovek stiže rođenjem, vaspitanjem, obrazovanjem. Svedoci smo da je vulgarna politikantska praksa poslednjih decenija ustanovila kao nacionalni identitet vrlo proizvoljne vrednosti i kategorije. To je odredila trenutna i površna politička praksa, da ne kažem interes. Postoji jedna narodna poslovica – čega se pametan stidi, time se budala ponosi. Mi smo svedoci da se manipuliše medijima i svim sredstvima uticaja na društvo da čovek često ima potrebu da se stidi pred onim što se proglašava nacionalnim identitetom. Iako se od nas očekuje da se time ponosimo. Mi smo zapravo Bata Živojinović koji u onim leopard gaćama u filmu "U raljama života" Rajka Grlića preti onoj jadnoj Štefici kako će da je k***,  a on je u stvari impotentan. To smo mi. Svoju duhovnu impotentnost zamenjujemo pretnjama i hvalisanjem. Ne vidim danas i ovde temelje na koje bismo oslonili nešto što je istinski nacionalni identitet.

 


Hedonizam se danas ističe kao smisao vremena u kojem živimo. Život bez odgovornosti ili posledica...

– Svet je mnogo perverznija celina nego što se to čini. Taj hedonizam ili površnost, ta muzika bez muzike, ritam bez promene takta, to je prosto najdoslovnija pustoš i praznina, a u praznini je naizgled lakše živeti. Zombiranost do koje smo stigli, za alibi ima "hedonizam". Ali problem je što se ljudima koji se mlate u ritmu bez ritma i plesu bez muzike, ne dešava iskustvo. Svima se izlažu pukom i ravnodušnom svedočenju i senzacijama, ali nema nikakvog doživljaja koji bi se unutrašnjim psihofizičkim i emotivnim mehanizmima pretvorio u nešto što je iskustvo. Ljudi su u histeričnoj tehnološkoj agresivnosti, mrežama, medijima i platformama neprestano izloženi velikom broju senzacija, a zapravo se ničega ne sećaju. Fali im početak, kraj i sredina... S druge strane, možete da sednete kod nekog seljaka u planini da vam on ispriča svoj život i delovaće vam kao da čitate najuzbudljiviju knjigu zato što je on svaki trenutak duboko proživeo, obradio, filtrirao i uporedio sa svojim precima, snom o potomcima, to je veoma složena situacija, veoma složen proces.

Ljudi su u histeričnoj tehnološkoj agresivnosti neprestano izloženi velikom broju senzacija, a zapravo se ničega ne sećaju

Većinsko mišljenje je da je poezija "pisanje uz vetar". Da li je ona beg od stvarnosti ili je stvarnost beg od poezije? 

– Poezija uliva nadu da ovakav svet u kakvom trenutno živimo, da pojavnost takvog sveta, nema presudnu važnost i neće odlučiti o smrti poezije. Naše osnovne ljudske potrebe uopšte nisu tako zakržljale u odnosu na stvarnost, jedino što ne mogu da se ispolje i nisu dobrodošle, međutim, bez obzira na to, ništa ne može uništitu potrebu da zaplačete nad lepim stihom uz dobru muziku i ništa ne može da uništi potrebu ljudi da čitaju zato što u knjigama sve piše. Tamo je sve o nama. Nemamo drugih tragova osim knjiga. Poeziji ne treba banalna stvarnost, već iskrenost i hrabrost da se suočiš sa tim šta osećaš. Stara latinska poslovica kaže – Život je kratak, umetnost je večna.

 


O čije stihove najradije volite da se "obesite"?
 

– Godinama sam nameravao da napravim veče poezije i napravio sam "Čitanje ljubavi". Nisam želeo da stanem na scenu i da publika gleda kako recitujem, mislim da bi takav pristup suzio prostor komunikacije sa publikom. Meni je mnogo zanimljiviji izazov da pokušam da vratim ovom vremenu sam čin čitanja i zato čitam, iako sve te pesme znam napamet. Imam jednu svesku u kojoj je stotine pesama tako da ne čitam uvek isto, ali ima nekih koje uvek čitam, koje su mi omiljene. "Čitanje ljubavi" uvek završim sa Ivanom V. Lalićem i njegovom pesmom "Strambotti". Sa tih deset strofa uvek završim, ali ne umem da Vam objasnim zašto, isto kao što ne možete da objasnite zašto bi se neko zaljubio u nekoga ili zašto je neko nekome lep, a neko nije.

Vremenom se desilo ono što je u umetnosti pozorišta najlepše – svakim narednim izvođenjem predstava je počela u sebe da usisava svoju savremenost


Kako publika doživljava predstavu "Naši dani" i koje izvođenje po redu nas očekuje u Pozorištu mladih?
 

– U Novom Sadu 22. juna, na sceni Pozorišta mladih, biće 1712. izvođenje. Napravio sam dramatizaciju Domanovićevih pripovedaka ("Stradija", "Danga" i "Mrtvo more") i dve Disove pesme ("Naši dani" i "Himna"), još 1984. godine u vojsci – napisao sam dramatizaciju za ansambl, sa 36 uloga i plus masovke (ceo narod), pa sam shvatio da to niko nikada neće odigrati sa tolikom podelom uloga. Onda mi je, u bašti Doma JNA u Derventi, neki đavolak čučnuo na rame i prišapnuo mi izazov da bih možda mogao da pokušam da sve te uloge odigram – sam. I taj izazov je odredilo jezik predstave, njen umetnički i stilski identitet. U mešavini različitih stilova i jezika, napravio sam predstavu koja je tada, kada se pojavila, bila alegorija, ali vremenom desilo se ono što je u umetnosti pozorišta najlepše: svakim narednim izvođenjem predstava je počela u sebe da usisava svoju savremenost.

 


S obzirom na to da se promene nikada ne dešavaju spolja ka unutra, već iznutra ka spolja, da li je satira ta koja ima moć da menja našu unutrašnjost?
 

– Ne može satira da učini mnogo, ali ono što ona može jeste da ljudima pokaže kakav je njihov svet, da pokaže nakaznost, izobličenost, rugobnost stvarnosti. Njen smisao je da pronikne, brutalno iskreno kaže ono i onako kako vidi stvarnost i da gledaoca, svojom iskrenošću i hrabrošću, svojom nepotkupljivošću, ohrabri, bez cilja da uvredi, ali sa dužnošću da raskrinka laž koja se predstavlja kao istina. To je njen osnovni smisao.

Satira ljudima može pokaže kakav je njihov svet, da pokaže nakaznost, izobličenost, rugobnost stvarnosti


Kako biste pozvali publiku na predstavu "Striptiz"?
 

– Pozvao bih ljude da dođu da vide kako se Miloš Samolov i ja pokušavamo da razgolitimo stvarnost, pričajući priču o dva sasvim obična i mala čoveka koji, bez obzira na svoje pojedinačne razlike i poglede na svet, jednako loše prolaze I trpe nasilje i torturu u autokratskom režimu. Pozivam gledaoce, naše savremenike, da se, gledajući ovu filozofsku lakrdiji o slobodi, hrabro suoče sa sobom i da provere da li bi i oni pristali da se skinu i kako podnose svoju primoranost na duševni i možda telesni striptiz. Ili su, možda, kao I Mrožekovi junaci, već pristali na to.

 


Rođeni ste u Novom Sadu. Kakav je Novi Sad danas, a kakav je bio?
 

– Pre dvadesetak godina, u ekspanziji graditeljskih "podviga" devedesetih, otišao sam da pokažem prijateljici kuću u kojoj sam odrastao. U ulicu Krilova, tamo na kraju Tolstojeve. Bila je to divna, mala ali jako slikovita ulica, sa predratnim kuplerajima (valjda zbog blizine stare železničke stanice) – to smo kao deca čuli od starijih – koji su u socijalizmu bili naseljeni autentičnim proletarijatom. Mi smo stanovali u broju 1, delili dvorište sa porodicama Vukićević, Munka i Dabić. Voleo sam naše dvorište i tu baštu, mamino cveće,  ali kada sam otišao tamo devedesetih, ne da više nije bilo te kuće, nego nije bilo ni ulice.

Uprkos svemu, Novi Sad je za mene još uvek lep grad


– Ali, uprkos svemu, uprkos prostaštvu i neukusu, pohlepi i proizvoljnosti, uprkos nakaznom duhu vremena, za mene je Novi Sad još uvek lep. Verovatno zbog sećanja na jedno doba spokoja I radosti, na detinjstvo I ranu mladost koju sam tu proveo... Lepi su ljudi, lepi su i neki preživeli običaji... Grad još uvek ima svoje obale, svoju Tvrđavu, svoju Frušku goru... I. ako mi Bog da zdravlja, za koju godinu vratiću se u Novi Sad ili bar u Karlovce, da tu živim.

 


Razgovarala:
Ana Bugarinović
Fotografije: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
30
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • podbarac

    pre 25 dana i 9 sati

    veliki Rale

    Oceni komentar:
    0
    6
isključenje vode sahrane horoskopski znaci nevreme jkp lisje elektrovojvodina javno komunalno preduzeće vodovod i kanalizacija sahrana bebe betanija detelinara novosadsko porodilište novorođenčad isključenja struje horoskop jkp novosadska toplana novosađani bez vode matičar novi sad Republički hidrometeorološki zavod Isključenje struje Elektrodistribucija Novi Sad Vreme u Novom Sadu servisne informacije novi sad raspored sahrana novi sad servisne informacije klinika za ginekologiju i akušerstvo JKP Vodovod i kanalizacija bez struje gradsko groblje