Jelena Galović o umetničkoj neposlušnosti u svetu nametnutih normi

Šarmantna figura novosadske pozorišne scene – Jelena Galović, intenzivno gravitira u sferi društvenih postulata kao i nametnutih formi ponašanja, kako na sceni tako i u privatnoj režiji života, te je za naš portal istakla svoje aspiracije, ciljeve i glumačke početke od embriona do danas. Kako joj je Novi Sad oduvek bio mesto o kojem sa toplinom u glasu govori, nisu joj nepoznate ni daleke destinacije, velika glumačka ostvarenja kao ni borba sa "balkanskim pravilima".

Glumila je u krimi-komediji "Prokleti pas" tik uz rame sa Srđanom Žikom Todorovićem, ostvarila se u zapaženoj ulozi popularne serije "Jutro će promeniti sve", u predstavama Pozorišta mladih čiji je član, a danas drži školicu glume u Novosadskom dečijem kulturnom centru, posvećena građenju svoje intimne biografije sa dva psa koja su prisustvovala intervjuu.

Kako si se odlučila da upišeš Akademiju glume?

– To je krenulo od bake koja je bila glumica. Lepo sam recitovala i volela sam to kao i svako dete koje voli da bude u centru pažnje. Onda su svi govorili kako sam ja bakina naslednica, pa sam na neki način osećala odgovornost prema tome, ali gluma nije bila moj prvi izbor. Prvo sam upisala biologiju, ali sam brzo shvatila da to nije moj izbor, već linija manjeg otpora i onda sam sebi dala godinu dana da razmislim čime stvarno želim da se bavim. Onda sam htela da upišem psihologiju, ali je prijemni ispit bio zahtevan, pa sam rešila da probam da upišem glumu kako se ne bih kajala celog života. Pripremala sam se sa Sonjom Stipić koja je bakina prijateljica, pa sam već u užem krugu prijemnog pronašla sebe u tom osećaju jedinstva i kreativnog stvaranja klase. Nisam verovala u sebe, za razliku od nekih glumaca koji imaju ogromnu količinu samopouzdanja, ali nisam nikada ni razmišljala tako da ako se ne budem bavila glumom da neću moći da dišem. Tek sada sam se malo odmorila od cele jurnjave i pomame za tim pozivom.

Da li je mobing u glumačkom pozivu prisutan i više nego što smo svesni?

– Nedavno sam saznala da je moja koleginica godinama trpela zlostavljanje u jednom od beogradskih velikih pozorišta, i kada je sve doživelo vrhunac uprava nije reagovala nikako jer je to kod nas normalno u svim sferama. Samo pogledajte slučaj Marije Lukić iz Brusa. Mobing je rasprostranjen  u svim pozivima, ali mi smo kao žene u Srbiji vaspitavane tako da treba da se ćuti o tim stvarima i da žena treba da bude mirna i tiha. Tim stvarima se moramo suprotstaviti. Neki glumci koje obožavamo i koji imaju fantastične karijere u svetu umetnosti su privatno zlostavljači, ali se o tome ne govori jer oni imaju moć. U našem poslu je jako velika konkurencija i svako gleda da podmentne nogu onom drugom kako bi došao do angažmana. Naravno, to se dešava u svakoj profesiji, ali je u glumi ovaj problem uočljiviji.

U našem poslu je jako velika konkurencija i svako gleda da podmentne nogu onom drugom kako bi došao do angažmana

Kako si dobila svoju prvu ulogu?

– U pozorištu u Somboru radila sam svoju prvu predstavu, a moja baka je takođe počela tamo. Kada sam završavala Akademiju, bio je otvoren kasting somborskog pozorišta za predstavu “Lepet mojih plućnih krila”, po tekstu Uglješe Šajtinca, čiji je reditelj Marko Manojlović iz Beograda, i ja sam dobila ulogu. Priča je o dečaku koji je skinhed, odrastao u rasturenoj porodici i traži pripadnost, pa je rešio da pripada ekstremnoj grupi. Ja sam glumila njegovu drugaricu sa kojom ima nerešene odnose jer se njih dvoje zapravo vole. Uživala sam dok sam radila tamo jer je atmosfera koja vlada predivna i odnosi članova su puni poštovanja. Vrlo je razvijena pozorišna kultura i velika je posećenost predstava. Godinu dana sam glumila tamo dok me nije pozvala bivša upravnica Pozorišta mladih Emilija Mrdaković da igram u njenoj predstavi “Ožalošćena porodica” koja je napravljena kao lutkarska predstava za odrasle. To je bilo zanimljivo i novo iskustvo za mene, nakon kojeg su mi se zaređale uloge i u drugim predstavama.

Kako je došlo do toga da tumačiš ulogu Marte u seriji "Jutro će promeniti sve"?

– Reditelji su želeli nova lica na ekranu, određenog senzibiliteta, pa sam dobila poziv od Milice Tomović. Ja sam bila na audiciji i za Sašu i za Martu, ali je na kraju super ispalo što sam igrala Martu. Ta uloga mi se baš dopala. U našim filmovima homoseksualizam je uvek provučen kroz neki stereotip ili kao neka senzacija ili se koristi zarad privlačenja pažnje. Ovo je prvi put da se na nacionalnoj televiziji pričalo tako otvoreno o gej odnosima. Autori serije su dobili nagradu od Gej strejt alijanse zato što je tema približena publici. Milica se baš trudila da taj odnos približi kao ljubavni i da se ne pravi velika fama oko toga i tu je uradila odličan posao trudeći se da Martin i Anđelin odnos ne bude preseksualizovan. Svi ostali u seriji imaju seks, osim Marte i Anđele jer nismo želeli da ta crta bude u fokusu, nego partnerstvo i nežnost.

Smrzavali smo se u oktobru u šortsu ležeći na mokroj travi u tri ujutru, ali je iz te hladnoće izlazila neka ludačka energija

Kako je izgledala saradnja sa Srđanom Todorovićem u filmu “Prokleti pas”?

– Bilo je nadrealno raditi sa Žikom koji je jedan od mojih omiljenih glumaca, naročito što mi je film “Mi nismo anđeli” jedan od omiljenih - znam bukvalno svaku repliku napamet. On je toliko nesebičan čovek, divan partner, odličan kolega. Uvek je pitao da li nam je potrebna njegova pomoć dok snimamo i bio je tu za nas da svi budemo što bolji. Film nije imao neku veliku distribuciju jer je budžet bio mali, ali film je svuda bio puštan širom Srbije. Saradnja sa kolegama je bila predivna, iako smo se smrzavali u oktobru u šortsu ležeći na mokroj travi u tri ujutru, ali je iz te hladnoće izlazila neka ludačka energija iz nas i film je naišao na lepu reakciju.

Kakvi su ti planovi za budućnost?

– Trenutno snimam film u saradnji sa novosadskom produkcijskom kućom "Reyon", a ekipa je polovično iz Beograda, polovično iz Novog Sada. To je umetnički film koji će biti nesvakašnji vizuelno, po formi, po temi koju obrađuje i to je sve što mogu da kažem za sada, ali čim bude prilike pričaćemo o tome. Sada sam se više okrenula sebi jer nisam sigurna da je glumačka jurnjava život koji želim. Obožavam umetnost i želim da nađem način da se bavim umetnošću tako što ću obrađivati teme koje mene zanimaju, da pravim svoje projekte. Možda ću jednom poželeti da se potpuno posvetim karijeri, ali trenutno radim u kafiću “Grafiti”, pravim planove za otvaranje svog biznisa i želim da se umetnošću bavim na svoj način.

Koja su ti omiljena mesta u Novom Sadu?

– “Grafiti” su definitivno jedno divno mesto. Ranije nisam puno išla tamo, ali mi jako prija atmosfera. Ljudi su divni, osećam se prijatno sa njima. “Kaž’te” je takođe jedna prijateljska kuća, kao i “Discont” koji je pored vode. Novi Sad ima tako neka mesta koja su lepa. Ovaj “Puberaj” u kojem se nalazimo je jedna od neverovatnijih stvari za mene. Andrija je stvarno čovek koji ima osećaj za komunu i hvala mu što je bio hrabar i dovoljno lud da veruje da može da se napravi ovako nešto. Sada će ovde uvrstiti i klopu u ponudu, tako da se šire i prave jednu jako lepu i zdravu novosadsku priču.

Čemu težiš u životu?

– Generalno želim da se bavim stvarima koje bi pomogle ženama da budu slobodnije, da budu svoje da se rasture svi stereotipi o tome šta sve žena sme da bude, kako treba da se ponaša… Recimo, ljudi sa neverovatnim gađenjem reaguju na ženske dlake. To je najveći tabu kao i to šta smemo da pokažemo, šta ne, a ja sam za to da svako pokaže šta mu je okej. Diskriminišemo žene koje pokrivaju sebe, diskriminišemo one koje se otkrivaju, ove što hoće decu, kao i ove što ne žele decu… Nijedna žena ne može biti dovoljno dobra. Poruka je da prevaziđeš standarde lepote i bilo čega i da otkriješ ko si ti i koja je tvoja unutrašnja lepota.

Tekst: Ana Bugarinović
Foto: Aleksandar Jovanović