Boris Isaković, glumac: Prvo treba nahraniti ljude, pa onda otvoriti pozorište i ponuditi im ga besplatno

Boris Isaković, glumac: Prvo treba nahraniti ljude, pa onda otvoriti pozorište i ponuditi im ga besplatno

Naš ovonedeljni sagovornik, srpski glumački velikan, ostvario je brojne zapažene uloge, kako u pozorištu, tako i na filmu. Danas se uspešno bavi pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Možemo ga videti u TV seriji "Sumnjiva lica", kao i u predstavi "Pod žrvnjem", koja se igra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu.

Boris Isaković se otvorena srca prepustio "režiji" portala mojnovisad.com, pa nam je objasnio kako vidi Novi Sad, zašto su sva pozorišta njegova, šta podrazumeva pod vrhunskom umetnošću, koje savete daje svojim studentima, zbog čega nikad nije jurio karijeru i zašto se nerado upliće u politiku.  

Non-stop cirkulišete na relaciji Novi Sad-Beograd, ali se nekako uvek vraćate ovom gradu. Zbog čega ste izabrali da se skrasite baš ovde?

- Ja sam se ovde rodio i to je po rođenju moj grad. Međutim, iako je izabran za prestonicu kulture, godinama je gubio na tom planu. Kada govorimo o prostornom polju rezervisanom za umetnike, glumce i reditelje, ovaj grad je postao mesto gde nešto ozbiljno teško može da se uradi. Umesto da mi se u ovim godinama, nakon što sam stekao bogato radno iskustvo, počnu otvarati novi prostori, meni se dešavalo upravo obrnuto. Tako da je taj Novi Sad na neki čudan način uspeo da me istisne odavde i da mi kaže da ja zapravo ovde nisam baš potreban. Ali, sva sreća, pa znam da to nije istinito i da će se te stvari vremenom menjati kad na snazi budu nove politike, kada sa scene odu određeni ljudi koji po mom dubokom uverenju pripadaju mediokritetskim krugovima.


Kad ste već pomenuli Novi Sad kao prestonicu kulture, recite nam šta je po Vašem mišljenju ovom gradu potrebno da to i postane 2021. godine?

- Nedostaju mu kulturni sadržaji visokog umetničkog dometa. Sagledavajući problem iz svoje perspektive, pre svega mislim na pozorišne predstave. O filmu ne mogu da govorim, jer ovde ne postoji ozbiljna filmska produkcija. Zastrašujuća je činjenica da jedan ovakav grad, koji sad uopšte nije ni toliko mali, nema mogućnosti za sopstvenu filmsku produkciju. Taj sitni novac koji dolazi iz Pokrajine, razdeljen na sedamnaest delova, na kraju ispada da je potpuno bačen, jer se nakon toga ne pojavi ni jedan film. Slična situacija je i sa predstavama. Na kraju krajeva, na prste jedne ruke možete da prebrojite pozorišta u Novom Sadu. Dok gomila mladih ljudi čeka priliku, postoje oni koji su zaštićeni kao beli medvedi, a koji ništa ne rade i za to su dobro plaćeni uprkos nedovoljnim umetničkim kapacitetima.

Izgleda da je Novosađanin Miloš Pušić jedan od retkih mladih talenata koji je dobio priliku. Vi ste igrali u njegovom filmu "Odumiranje". Kakav je Miloš kao reditelj? Zbog čega ste prihvatili ulogu Strahinje?

- Prošlo je zaista mnogo vremena otkad smo snimili "Odumiranje". Jako volim taj film, kao i istoimenu predstavu u kojoj sam takođe igrao. Komad Dušana Spasojevića, koji je otkrio Egon Savin, izvodio se dugo u Ateljeu 212 sa velikim uspehom. Dušan je kasnije napravio još bolji scenario. Možda je film i dobio neka sredstva, ali su ona bila toliko skromna da je produkcija na drugi način zaokružena. Obožavam da radim s Milošem, kako u nemaštini, tako i u okvirima neke normalne produkcije. Sarađivali smo i na filmu "Heroji radničke klase", koji smo uradili ni za kakve pare.

Završili ste Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Koliko se razlikuje period u kom ste Vi "pekli glumački zanat" od ovoga danas?

- Očigledno je bilo drugačije vreme. Imali smo više strpljenja kada je u pitanju pravljenje karijere. Zapravo, nikad nisam ni razmišljao o pravljenju karijere. Tek sad, kada se osvrnem unazad, mogu da kažem da je to ipak neka karijera. Međutim, nismo se tako grozničavo za nju borili, nego smo bili oprezniji u odabiru onoga šta ćemo raditi i s kim ćemo sarađivati. Neki veći izbori su, čini mi se, postojali. Nije nam manjkalo ni entuzijazma. Znali smo da ne može onaj ko uči zanat odmah dobiti milion dolara. Znalo se ko je majstor, a ko kalfa. Sad, ta neka vrsta nestrpljenja i pomalo materijalističkog pogleda na profesiju mnoge mlade ljude stavlja u dilemu šta treba da rade, da li da hrle za zaradom ili da uživaju u samoj glumi. Čovek mora da pronađe neku vrstu balansa u svom životu da bi se negde kretao uopšte, jer u suprotnom može da bude stalno razapet, što može stvoriti neku vrstu ogorčenja i prezira prema samom pozivu. Raznorazni su porivi zbog čega studenti upisuju glumu. Međutim, ubrzo postane jasno da je najbitnije biti upućen na sadržaj, na ono što radiš, jer je tek to nekakav temelj za bilo šta dalje. Mi smo na nivou Akademije doneli odluku da ko studira ovde tri godine ne može da ide nigde napolje da radi. U Beogradu već od prve godine kreću po pozorištima. Onda se pitam čemu ta škola? U Americi, na Zapadu, postoji takav sistem. Oni nakon dve godine provedene u nekom dramskom studiju idu da rade. Može neko i samouk da bude, ali od Slavka Štimca mislim da se niko nije pojavio ko je uspeo da napravi uspešnu karijeru kao naturščik.

Danas radite kao profesor na pomenutoj Akademiji. Kako pripremate svoje studente za ono što sledi nakon svršetka školovanja? Šta ih savetujete?   

- Zajedno pokušavamo da nađemo metod po kom bi oni sve lakše i lakše savladavali prepreke ovog zanata. To je jedino što što može da se učini. Potrebno je da što pre preuzmu odgovornost na sebe, kako za kompletan život, tako i za život u profesiji. Jedino preuzimanjem potpune odgovornosti oni mogu da se nađu na putu na kom mogu nešto da nauče. Međutim, naš obrazovni sistem je takav da kreira ljude koji su naučeni da sede dok im neko kroz levak uliva znanje u glavu. Niko ovde ne pruža ruke za znanjem. E, to pružanje ruke za spoznajom stvari, za jednog glumca je jako bitno. On mora da uoči u kom svetu živi, u kakvom okruženju se kreće, mora raznorazne veštine da stekne. A to niko ne može da uradi umesto samih studenata. U tom procesu saznavanja naravno da postoji uzajamno-povratni odnos između mene i njih. Čim taj princip razmene postoji, mi svi zajedno napredujemo i kupimo ta mala svakodnevna zadovoljstva od kojih živimo. To mogu biti neka intimna zadovoljstva poput otkrića u tekstu tokom rada na nekom novom materijalu, koja su tako slatka i motivišuća.

Nedavno se na televiziji pojavila serija "Sumnjiva lica", inspirisana Nušićevim komedijama ("Dr", "Mister dolar", "Sumnjivo lice", "Narodni poslanik" i "Vlast"), gde glumite ambicioznog oca koji po svaku cenu želi da njegov sin postane neko i nešto. Jeste li zadovoljni načinom na koji je Nušić smešten u novi kontekst?

- Televizija jeste jedna velika industrija. To je tako, sviđalo se meni ili ne. Žao mi je što se stvari u tim okvirima nikad ne pripremaju na vreme. Znam da je ovo rađeno za širi deo populacije i da nije bilo nužno stvoriti vrhunsku umetnost. Ali, s druge strane, baš i ne mislim tako. Upravo vreme u kom živimo stavlja pred nas neku vrstu odgovornosti prema tim širokim narodnim masama za koje se često varamo kako nisu u stanju da nešto razumeju. Ova umetnost kojom se mi bavimo upravo je to što jeste zato što poseduje moć da bez obzira na socijalno poreklo konzumenata prenese poruku. Svi mi imamo nešto zajedničko, a to je da smo ljudi. U ovome o čemu vam pričam, na scenu stupaju neki drugi parametri, poput emocionalne inteligencije. Neko neobrazovan apsolutno može da oseti stvari i da to prepozna. Tako da, u tom smislu, Milićeva "Sumnjiva lica" predstavljaju divnu ideju. Međutim, pitanje realizacije kod nas potpuno je druga stvar. Prosto mislim da su malo vremena imali da obave valjane pripreme za taj poduhvat. Gledaoci će imati prilike da se susretnu sa potpuno novom formom, jer sitkom kod nas nije do sada rađen. Vidim da je zagrejao ljude. Ponovo je aktuelna priča o kupovini diploma, koju je Nušić izneo pre gotovo sto godina. Znači da se u Srbiji ništa nije promenilo. Novac, ambicija i prestiž, jesu vrednosti kojima se rukovodimo. Ja nemam vremena da to pratim. TV sve manje gledam, sem snukera i tenisa.

Da li vrhunska umetnost treba i može da bude komercijalna?

- Verujem da umetnost može biti komercijalna. To je bio slučaj sa "Galebom". On je imao svoj razvojni put, ali je skinut sa programa. Niko ne bi ni pomislio da će publika biti spremna da sedam sati prati radnju na sceni, ne pomišljajući da izađe sa predstave. Međutim, vas takva umetnost prosto prikuje za sedište i vi se uopšte ne dvoumite da li treba da izađete ili ne. "Galeb" je mogao postati komercijalan da je neko umeo da prepozna njegov potencijal. Ali, ovde se ljudi čudno ponašaju. Svi bi nešto hteli mnogo i značajno da se dešava bez mnogo truda, a to ne biva. Krivo mi je da govorim o "Galebu” jer ga više nema, ali se stalno nadamo da će doći neko ko će to ponovo pokrenuti. Ova predstava je mogla biti sjajna odskočna daska mnogim mladim glumcima, ali se ispostavilo upravo suprotno. To je neverovatno. Ovde što si bolji to gore prolaziš. Pripreme su bile mnogo uzbudljive, trajale su godinu i po dana. Ozbiljno i puno se radilo. Užasno smo ponosni na ovu predstavu, iako je Srpsko narodno pozorište izbacilo vrhunsku umetnost iz svoje kuće. Oni su nedvosmisleno rekli da im to ne treba. Pošto se ne bave umetnošću, a troše velika sredstva, postavlja se pitanje da li nam je takva jedna institucija uopšte i potrebna.

NEMA POZORIŠTA U KOM NE BI MOGAO DA IGRA: "Sva pozorišta su moja, tako sam nekako počeo ovaj posao, i tako bih voleo jednog dana i da završim, jer duboko osećam da nema pozorišta u kom ja ne bih mogao da igram, sem ako me ne izbace iz njega, kao što su to učinili u Srpskom narodnom pozorištu," kaže otvoreno naš sagovornik.

Skoro ste imali i premijeru predstave "Pod žrvnjem" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. U pitanju je komad zaboravljenog Dragoslava Nenadića, koji je prestao da piše zbog loših kritika. Kako se Vi nosite sa kritikom? Da li ste na početku karijere dobijali negativne ocene?

- Njega je kritika tad satrla kao mladog čoveka. I sȃm sam dobijao negativne kritike, ali me nisu nikad pokolebale, iako su donosile trenutna razočaranja. Onda sam naučio da se rukovodim sopstvenim osećanjem, tako da danas mogu da čujem mišljenje najrazličitijih ljudi o nečemu što radim. Naravno, verujem nekolicini, a ove druge sam spreman da saslušam i da uvažim ili ne uvažim. A sad, kad ste mladi, to može da deluje pogubno. To je pitanje jačanja karaktera i volje za radom i za ovim poslom. Ne bi smelo da se desi da vas nešto toliko izbaci iz koloseka na taj način da vam oduzme potrebno samouverenje, koje je u ovom poslu itekako važno. Zato nas nekad brkaju sa egoistima. Ali, s druge strane, oni ne znaju kolike sumnje mi gajimo prema tome što radimo. Vrhunskog glumca nema bez određene doze sumnje. U samom procesu rada vi prolazite kroz različite faze. To su: sumnja, sumnja i vera. Na filmu to čak možda i nemate. Možete do akcije da sumnjate, a onda vrlo brzo morate da se prebacite iz sumnje u veru, inače ništa od posla.

Reditelj pomenute predstave, Egon Savin, kaže da koreni ljudskog zla jesu u bedi. Da li siromaštvo kao takvo vodi i ka osiromašenju duha? Sećate se akcije JDP-a, kada su ljudi satima čekali u redu kako bi nabavili karte po povoljnijim cenama? Da li je siromaštvo razlog zbog kog ljudi ne idu toliko često u pozorište?

- To znači da potreba postoji, ali da ljudi nemaju dovoljno novca da posećuju pozorište. "Dajte nam hleba, pa onda tražite poštenje", istinite su reči iz predstave "Pod žrvnjem". Sve ovo što mi pričamo je jedna stvar, ali treba svi da se zapitamo šta znači zaista to kad nema hleba. Iz te pozicije ja mogu samo da mudrujem i da se pravim pametan, ali ja to ne znam. Činjenica je da ovde mnogo ljudi nema hleba ili mora itekako da brine o tome da ga obezbedi. Iz te perspektive najbitnije je nahraniti ljude, pa im onda otvoriti pozorište i ponuditi im ga besplatno. Mi problematizujemo stvari, ali nismo u prilici da konkretno pomognemo tim ljudima, osim da svest o siromaštvu podignemo na nekakav nivo. Sam kraj komada deluje jako emotivno na ljude. Kada im je stradao konj koji je vukao i radio za njih, koji im je bio izvor hleba, kada konj ugine, oni ostaju bez ičega.


Da ste Vi ministar kulture, šta biste promenili?

- U ovakvoj zemlji sigurno ne bih želeo da budem ministar kulture. Jedan čovek teško može da uradi nešto sam plivajući u velikom mulju. Tako su za ovog prethodnog ministra kulture najpre polagali neke nade, koje su se vrlo brzo raspršile. Na kraju su svi jedva čekali njegovu smenu. Nemam vremena da gledam šta oni rade. Ne stižem da gledam ni sebe. Volim da razmišljam o tome da umetnost može bez politike. Jedno kratko vreme, dok sam bio direktor drame u SNP-u, morao sam nekakve kontakte da održavam sa ljudima iz tog sveta, ali samo zbog pribavljanja potrebnih finansijskih sredstava. To čak nije bio ni njihov novac, već novac građana Srbije. Nikad se nisam dublje uplitao u neku politiku osim onoga što je bilo nužno da se uradi kako bi se postavila neka predstava. U SNP sam se uključio samo da bih ispratio razvoj i rađanje jednog takvog umetničkog dela kao što je "Galeb", jer to niko drugi ne bi uspeo na taj način.

Kakvi su Vam planovi? Čime se trenutno bavite?

- Malo sam putovao po festivalima sa filmom "Dobra žena" Mire Karanović. Baš sam se pre neki dan vratio iz Kaira gde je taj film bio u zvaničnoj konkurenciji. Ali, nisam išao zbog "Dobre žene", nego zbog filma holandske produkcije, "The Paradise suite", koji smo i Jasna i ja radili, a pojavio se na istom festivalu. Ta "Sumnjiva lica" će se verovatno nastaviti na proleće. Rad sa studentima se podrazumeva i u budućnosti. Na pomolu je nova predstava u Bitef teatru.

Razgovarala: Katarina Trifunović
Foto: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
20
4

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Данко Б. Марин

    pre 268 dana i 4 sata

    црвенокмерска србија је цивилизацијско дно , а култура само у траговима ....

    Oceni komentar:
    7
    5
  • Jovan

    pre 264 dana i 2 sata

    Ovo je čovek koji sebi daje za pravo da vređa SNP, instituciju koju je izmuzao za desetine hiljada eura i za sebe i za svoju ženu. Čovek koji je na mestu direktora drame provodio par sati nedeljno i za to vreme planirao da u predstavama igraju iskljucivo on i njegova zena i njihovi studenti zaobilazeci glumce SNPa koji su tamo zaposleni. Njih dvoje pored toga sto primaju paušal od pokrajine direktno od 70000 dinara, uzimali su i honorare od 2000 eura za pripreme. U predstavi Galeb koja je pominjana zaobidjeni su glumci SNPa koji primaju platu za svoj rad. Ivan Iljič takođe. Te predstave je dolazilo da gleda 30 gledalaca a honorari su kostali desetostruko vise. Zato se te predstave vise ne igraju. Sad je lako pricati izbačeni smo iz pozorista kad se zaobilaze osnovne cinjenice. A mozemo i dalje nastaviti jer toga ima puno. Kada je ansambl trazio smenu Isakovica zbog zloupotrebe sluzbenog polozaja i privatizovanja pozorista. Gospodin Isakovic je trazio od pokrajine da narede da njemu i njegovoj zeni SNP isplati po 300 eura za svaku predstavu koju odigraju. Jedna njihova znaci vredi kao ceo mesec glumca na plati. Pozoriste nije imalo toliki novac i te predstave nisu zaradjivale toliko para. Zato su skinute sa repertoara. A ne iz osvete kako gospodin Umetnik pokusava da prikaze. Gospodin Isaković opet zaboravlja ili bolje reci izbegava da kaze da upravo u decembru sa svojom zenom u SNPu igra predstavu Greta str. 89. Kako je to onda on izbačen? Gospodin Isaković je u predstavama Šekspir u Kremlju i Opera za tri groša iako su i on i zena mu primali pausal od pokrajine uzimali i honorare za igranje u tim predstavama. To je protivzakonito i opet astronomski honorari. A sama Opera je placena 2500000 din. To jest njeno gostovanje u SNPu. Tri izvodjenja. Treba li reci da u toj predstavi nije igrao nijedan glumac iz SNPa. Za taj novac mogao je grad dobiti novu predstavu koja bi se igrala godinama, ali ne gospodin Isakovic voli novac i pravdu. A oba samo za sebe . Gospodin Isakovic je "gazio" po zaposlenima, a tako je i gradio svoju karijeru godinama. Kada su se tom prostakluku i bahatosti usprotivili glumci SNPa odjednom je poceo da izigrava zrtvu, da s e poziva na vrednost, kulturu, znacaj i doprios mčadima i kulturi. Čovek je otimač. Odličan glumac ali njegova karijera mu ne daje za pravo da radi sta hoce. Nikome se to ne sme dozvoliti. Njegovo vreme u SNPu je cisti fašizam.

    Oceni komentar:
    12
    12
  • Vesnik

    pre 262 dana i 17 sati

    Dragi Jovane. Baš me zanima odakle vi znate sve te informacije.Činjenica je da su Boris i Jasna odigrali velike i značajne uloge u Snp-u.Prva pomisao na Snp su Boris i Jasna.U predstavi Galeb su igrali mladi glumci ,što je valjda prirodno i normalno.Naravno da Snp ima još dobrih glumaca ,ali i onih koji godinama ne rade ništa, a tako žele, a primaju platu.Medalja uvek ima dve strane.Ja glasam za umetnost.

    Oceni komentar:
    7
    10
  • Vesnik

    pre 262 dana i 17 sati

    Dragi Jovane jako ostrašćeno pišete. Ne znam otkud vama te informacije.Sinonim za Snp su Boris i Jasna.Veliki glumci.Dokazani.Galeb remek delo.Mladi ljudi u njemu,hvala bogu tako i treba.Pogledajte spisak zaposlenih u Snp-u ,gde su na sceni,vraćaju uloge,platu primaju.Medalja uvek ima dve strane,a ko je žrtva vreme će pokazati.Glasam za umetnost.

    Oceni komentar:
    7
    8
  • Marija

    pre 261 dan i 23 sata

    Mediokriteti će uvek umetnost pokušati da svedu na novac i pitanje ko koliko novaca zarađuje...
    Nije ovo prvi ni poslednji put da se iz SNP-a otera neko ko odskače od proseka a sivi miševi nikogovići čekaju svoje penzije i stalno kalkulišu

    Oceni komentar:
    6
    9
vreme danas izgradnja žeželjevog mosta novosadska policija bez struje Elektrodistribucija Novi Sad isključenja struje vremenska prognoza Hitna pomoć novosađani štrand vremenska prognoza novi sad JGSP "Novi Sad" jkp novosadska toplana servisne informacije novi sad Vreme u Srbiji žeželjev most Isključenje struje havarija RHMZ krađa elektrovojvodina Novo naselje horoskopski znaci JKP Vodovod i kanalizacija izmena režima saobraćaja bebe novosadsko porodilište betanija novorođenčad horoskop