Mira Banjac: Glumac ne može da ima svoje tajne, jer on pripada svima

Mira Banjac: Glumac ne može da ima svoje tajne, jer on pripada svima

Kroz razgovor s jednom od najvećih i najvoljenijih glumica na ovim prostorima, prešli smo put od njenog detinjstva na obroncima Fruške gore, do klupe ispred Srpskog narodnog pozorišta, kao i zvezdanu stazu od Ateljea 212, do serije “Vere i zavere”…

Mira Banjac rođena je 4. novembra 1929. godine u Erdeviku, selu u šidskoj opštini, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Na “daske koje život znače” prvi put je stupila potkraj Drugog svetskog rata, kao članica Kulturne ekipe Prve proleterske brigade Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije.

Uz kraće angažmane u banjalučkom i sremskomitrovičkom pozorištu, tokom prve polovine pedesetih godina, najveće domete na sceni dosegla je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, te kultnom beogradskom Ateljeu 212.

Uporedo s karijerom u teatru, naša ovonedeljna sagovornica ostvarila je i nebrojene, prevashodno karakterne uloge na filmu i televiziji, a na ta dva medija aktivna je i dan-danas, sa napunjenih 88 godina.

Dobitnica je mnogih značajnih nagrada, od kojih posebno izdvaja “Vukovu nagradu”, a na spisku priznanja Mire Banjac našli su se i “Dobričin prsten”, tri Zlatne arene Filmskog festivala u Puli, nagrada “Pavle Vuisić” za životno delo i druge.

O svemu tome, i s blagim naglaskom na događaje koji su obeležili njen višedecenijski život u Novom Sadu, porazgovarali smo sa slavnom glumicom jednog sunčanog popodneva u kafeu “Gondola”, gde su nas, po dolasku, konobari odmah obavestili da “gospođa Mira uvek sedi u delu za pušače”.

A onda smo se upoznali s njom, zapalili po jednu, i priča je krenula da se odmotava...


Jednom prilikom ste izjavili da biste se, da niste za svoj životni poziv odabrali glumu, bavili novinarstvom.

- Žarko sam želela da se bavim novinarstvom, jer smatram da je to veoma provokativna profesija, a ja sam po prirodi vrlo radoznala osoba, i – koliko mi je to, naravno, dozvoljavala moja mladost – dosta dobro sam pisala. Novinari su mi na neki način imponovali i sve mi je to bilo jako zanimljivo, a onda sam shvatila da u tom trenutku nisam bila dovoljno obrazovana da bih se bavila novinarstvom. Kad sam završila školovanje, razmišljala sam da li da upišem novinarstvo ili da nastavim s pozorištem, i onda sam se ipak odlučila za glumu, jer mi je već bilo krenulo dobro na tom polju. Ali veoma poštujem novinarsku profesiju i ne mogu da razumem neke naše kolege, koji kažu, “Neću da govorim za medije, to se nikog ne tiče”. Kad glumac pristane da bude glumac, on je izložena osoba i ne može da ima svoje tajne, jer on pripada svima. To je ta druga strana medalje.

Jeste li interesovanje za scenu i glumu pokazali u danima dok ste bili u Prvoj proleterskoj brigadi ili ranije?

- Mnogo ranije, moje učešće u Kulturnoj ekipi Prve proleterske bilo je samo posledica toga. U školi sam bila jedno vrlo drsko i otvoreno dete, volela sam da zabavljam drugu decu, i to je već bio jasan znak da je to – to. I onda je moja učiteljica – a učitelji su tada bili velika stvar – mene na nekin način sagledala, shvatila je da sam talentovana za glumu i uvek mi je davala neke dobre lektire, terala me je da recitujem... ali taj talenat je donekle bio i zanemaren.

Mala Sremica u beloj haljinici: Mirjana T. Banjac, prva s leva

A ubrzo je i na naša vrata zakucao Drugi svetski rat...

- Ratne godine u Erdeviku bile su tužne godine. Mi tad nismo bili ni deca, bili smo stvari, neki mali ljudi koji se muče. Nismo slavili mladost, niti je bilo vremena da budemo deca. I onda se dogodilo to da je Prva proleterska brigada bila smeštena u Erdeviku, a njen štab nalazio se vrlo blizu mog stana. Kurir Miša Nikolić – kasnije je bio i na televiziji, kurir Peke Dapčevića – družio se s mojom sestrom, i ja sam se nekako ubacila u njihovo društvo. I, bila je neka vojnička priredba, gde sam ja nešto recitovala, a onda je brigada upućena na Sremski front, a njen sastavni deo bila je i Kulturna ekipa Prve proleterske.

Vaš odlazak na front inicirao je kasnije proslavljeni beogradski glumac Predrag Tasovac, zar ne?

- U ekipi je bio Tasovac, bio je Dragutin Gostuški, muzikolog, zatim glumac Narodnog pozorišta Ljuba Kovačević i njegova mama, bilo je dosta glumaca. I onda mi Tasovac kaže, “Ajde s nama, ajde”, odemo zajedno kod moje mame da tražimo dopuštenje, a ona, naravno, sva očajna, ali bila sam uporna, na kraju sam krenula s njima, i s Prvom proleterskom prešla put od Sremskog fronta pa sve do Trsta, koji je u to vreme bio naš i gde smo imali veliki koncert. Zahvaljujući svom tom iskustvu, prvi put sam u životu videla veliko pozorište, Hrvatsko kazalište, gde sam takođe nešto recitovala, jer se vojska zadržala nekoliko dana u Zagrebu.
Kad sam se vratila kući, nastavila sam sa osnovnim obrazovanjem, koliko se moglo, jer smo mi, ratna deca, dve školske godine završavali za godinu dana. A potom je bio raspisan konkurs za Dramski studio u Novom Sadu...

Jeste li pre tog vremena ikad bili u najvećem vojvođanskom gradu?

- Nikad. Sećam se da sam jako dugo putovala do Novog Sada, čitava dva dana, voz je milio, pa smo u Staroj Pazovi jako dugo stajali... Naravno, došla sam na audiciju ne računajući da ću nešto mnogo da uradim, međutim, odigrala se jedna divna epizoda. Završili smo ispite ali nam je rečeno da će spisak primljenih objaviti tek sutra ujutro. Sa mnom je bio Danijel Obradović – odličan glumac, kasnije je glumio u Banja Luci i Nišu – i, kako oboje nismo imali gde, celu noć smo presedeli na klupi ispred starog pozorišta, današnjeg Pozorišta mladih. U osam ujutru izašlo je obaveštenje, potrčala sam uz stepenice i na prvom mestu vidim – Banjac, na slovo A nije bilo nikoga (smeh). I tako je to krenulo.

Ima li još naših proslavljenih glumaca koji su potekli iz te prve generacije Pozorišne škole u Novom Sadu?

- Ne baš mnogo, ali bio je, recimo, Vasa Apić, koji je glumio u Vršcu, bila je Olga Adam, Novosađanka koja je kasnije bila spikerka na radiju, gde je radio njen muž, novinar Tibor Adam. Nas je diplomiralo svega sedmoro, a među nama je bio jedan jako darovit dečak, Jevrejin Švarc, Novosađanin koji je nekako, kao dete, uspeo da preživi rat, ali je odmah po završetku školovanja otišao u Izrael. Nas dvoje smo se neko vreme i dopisivali, i sećam se da mi je u jednom pismu napisao da se ne bavi glumom, ali da se bavi filmom i da mu je tamo jako dobro.
Ipak, najznačanije od svega jeste to da je u Pozorišnoj školi s nama bio čuveni profesor Jurij Ljvovič Rakitin, veliki reditelj, veliki pedagog, čije je znanje bilo najveća moguća škola koju smo mogli dobiti.

"U Novom Sadu imate vremena da radite u nekoj lepoj umetničkoj dokolici"

On vas je, između ostalog, savetovao da je za neke pozorišne uloge potrebno i određeno životno doba, veće iskustvo, i tačno bi vam govorio za koliko godina ćete moći da se okušate u kojoj roli.

- Savetovao nas je da se ne treba potrošiti ranije na nešto što nisi još dosegao, nego treba da sačekaš da sve to sazri i da sam shvatiš kad treba da se nađeš u određenoj ulozi.

Kada ste shvatili da je Novi Sad grad po vašoj meri, grad u kome ćete se, nakon svega, jednog dana skrasiti?

- Novi Sad za mene ima nekoliko važnih kvaliteta. Novi Sad je, pre svega, vaspitan grad, a pod tim podrazumevam mnogo što-šta, počevši od publike, koja je zaista bila, uslovno rečeno, gospodska publika, koja je pratila pozorišna dešavanja i znala da prašta i kad nešto nije bilo u redu.
Takođe, Novi Sad ima svoj ritam, usporeniji ritam, gde imate vremena da radite u nekoj lepoj umetničkoj dokolici i gde vas ništa ne uznemirava. U Beogradu morate na trčite sa predstave na promociju, iz ovog pozorišta u ono. Mislim da Novi Sad i danas ima jedan vaspitan odnos prema kulturi...

A verujem da Novi Sad ima i svoju boemsku tradiciju, o kojoj vas, u poređenju s boemijom čuvenih glumaca Ateljea 212, novinari ne zapitkuju često. Počnimo, recimo, od Mike Antića, s kojim ste druževali i čiju poemu “Vojvodina” i dan-danas rado recitujete...

- Nije sve to bilo kao što se priča. Pre svega, u neposrednoj blizini Ateljea bila je “Srpska kafana”, gde smo išli da jedemo, to je prva kuća pored. Mi smo se prvenstveno dobro družili, a oni koji su se opijali, opijali su se i u Klubu Ateljea i van njega.
Ovde je bila neka drugačija vrsta druženja. Recimo, u vreme kada sam počinjala karijeru, na mestu današnjeg Kulturnog centra skupljao se krem novosadske kulture – pisci, danas jako značajni, od Aleksandra Tišme, preko Mike Antića i brojnih drugih pesnika – i to su bili neki matinei. U stvari, ceo pravi kulturni život u gradu odvijao se u današnjem Kulturnom centru, tada Tribini mladih, gde je stasalo mnogo značajnog sveta, od koga sam mogla i umela mnogo toga da naučim. Tu je negde i krenulo druženje s Mikom i ostalima...
 

MODERNI I PROVOKATIVNI ATELJE 212: “U to vreme sam u Srpskom narodnom pozorištu bila već 21 godinu i imala sam svoje čelno mesto, naravno, bila sam neko ko se, na neki način, ustoličio. Međutim, nisam otišla u Atelje zato što sam bila nezadovoljna, naprotiv, moje matično pozorište je, de facto, Srpsko narodno pozorište. Ja sam tu stasala, i, kako su govorili beogradski novinari, prešla sam u Beograd “sa mirazom” – imala sam tada već dve Sterijine nagrade i nekoliko drugih priznanja. Otišla sam zato što je Atelje 212 u to vreme bio jedno moderno, provokativno, otvoreno pozorište, a ovde sam se već naigrala klasike i prosto sam htela da taj period ne prođe mimo mene. Naravno, u Ateljeu su bile i sve te velike glumačke zvezde,” priseća se naša sagovornica događaja koji je 1970. godine potresao pozorišni svet Novog Sada i tadašnje prestonice SFRJ.

Saradnju sa Želimirom Žilnikom ostvarili ste 1967. godine, kao scenaristkinja njegovog kratkog filma “Laku noć, Šnjuka”.  Kako ste se obreli u toj ulozi?

- Iza toga stoji jedan interesantan slučaj i u pitanju je vrlo zanimljiva priča. Sa Želimirom Žilnikom sam se isto družila na Tribini, a on je u to vreme već bio reditelj par excellence. Volela sam njegove filmove, mnogo volim sve što radi i dan-danas. Smatram da je on genijalan reditelj, kome je ovo društvo ostalo dužno mnogo toga.
U to vreme je Gula (Dragoljub Milosavljević), koji je ovde radio kao glumac, dobio ulogu da bude prvi dečji voditelj na televiziji, u emisiji “Laku noć, deco”. Za nas je to bila velika senzacija i svi smo bili srećni zbog Gulinog uspeha, jer je televizija tada bila pojam, na njoj si se mogao pojaviti jedino ako te izvuku iz šešira. Pošto je Gula dolazio iz Beograda u Novi Sad, gde je živeo, napisala sam priču o jednom malom Romu koji je bio kolporter, prodavao je novine, ali on je isto bio dete, imao je dečje potrebe, i nikad nije prodavao večernje novine dok ide “Laku noć, deco” – prišunjao bi se pored nečijeg prozora i svakog dana pogledao petominutnu emisiju koja se emitovala pre "Dnevnika”. To mi se mnogo dopalo i napisala sam priču koja se odvija na železničkoj stanici i govori o Guli. Dečak koji prodaje novine susreo se s Gulom, koji je voleo decu, i rekao mu, “Čiko, ja vas poznajem. Da li biste vi došli tamo gde sam ja?”. A on je iz neke okolne cigan-male, zaboravih kako se zvala, i hteo je da deca vide da on poznaje Gulu, to mu je bilo vrlo bitno. A zvali su ga Šnjuka.
Gula je otišao tamo i govorio je kroz jedan prozorčić, a oni su sedeli okolo, ali poenta je u tome što je mali rekao, “Da li biste vi hteli mene da pozdravite na televiziji? Da, kad kažete 'Laku noć, deco', kažete i 'Laku noć, Šnjuka'?”. A Gula kaže, “Da”. I Šnjuka tako svako veče gleda, gleda, a pozdrava nema pa nema, i, jedno veče on zakasni, “Dnevnik” je već bio počeo, a neki ljudi prolaze i kažu mu da ga je Gula pozdravio na televiziji. Propustio je svoj veliki trenutak.

Ipak, kao glumica niste sarađivali sa Žilnikom, verovatno i zbog njegove sklonosti ka angažovanju naturščika.

- To je tačno, ali smo često bili zajedno u žirijima na velikim festivalima, u stalnom smo kontaktu, družimo se i dan-danas. On je jedna od ličnosti koja je crvenim slovom upisana u moj umetnički kalendar.

Sredinom šezdesetih godina stidljivo počinjete da se pojavljujete na filmu i televiziji...

- Prvi film sam radila sa Sojom Jovanović, koja me je gledala u pozorištu i odmah mi je dodelila glavnu ulogu, glumila sam pored Mije Aleksića, velike zvezde. Ja tad nisam znala ni pored fara da idem, ali ekipa je bila sjajna i dobro su me prihvatili. Film se zvao “Pusti snovi” i baš je pre neki dan bio na televiziji. Posle toga, dosta dugo nisam radila za film i televiziju, tačnije, sve do odlaska u Beograd. Ali ovde sam, sa Petrom Latinovićem, radila jedan veliki film, za koji sam dobila Zlatnu arenu u Puli. Reč je o filmu “Široko je lišće” i ulozi Jovanke. Kasnije sam radila i “Veliki Transport”, kao i sa Fanelijem, kako ovde, tako i u Zagrebu.


Šira jugoslovenska javnost upoznala vas je 1977. godine u seriji Televizije Zagreb “Marija”, u kojoj ste briljantno odigrali naslovnu ulogu. Koliko je bilo teško pripremati se za tumačenje lika žene zatočene u koncentracionom logoru tokom Drugog svetskog rata? Za potrebe snimanja morali ste čak i da se ošišate do glave.

- U pitanju je bila veoma velika serija, koju sam radila godinu i dva meseca. Snimali smo u Sloveniji i bili smo stacionirani na Bledu. Prepešačila sam Sloveniju dužom i preko, kao i Istru, jer Marija je žena iz Istre.
Naravno, režiser Stipe Delić je tu ulogu nudio čak i nekim svetskim glumicama, ali se ispostavilo da su one bile zauzete, i onda je neko rekao, “Ima jedna glumica koja bi to mogla...”.
U hotel sam došla oko pola jedan noću, oko mene neke lepe devojke, Čehinje, neki lepi mladići, a ja umorna, nikakva, kofer u ruci, kad – zovu me na šminkanje. “Ali ja sam sad došla...” – “Na šminkanje. Malo ćemo vas i podšišati”. Imala sam lepu plavu kosu ali sam pre toga u Zagrebu potpisala milionski ugovor, sa velikim osiguranjem i tako dalje.
U seriji “Marija” sam, u stvari, naučila sve o filmu. Svaka epizoda trajala je skoro sat i dvadeset minuta, a bilo ih je trinaest, uz velike majstore, snimatelje i reditelja, i velike glumce iz apsolutno cele Jugoslavije. Recimo, sa Kosova je bio Istref Begoli, iz Slovenije Manca Košir, desetak značajnih glumaca iz Hrvatske... Ta serija je zaista daleko odjeknula i nekako me je izbacila na površinu. I dan-danas me ljudi pitaju za “Mariju”, i dugo sam dobijala pisma u kojima su me oslovljavali sa “Marija”.

Čak su joj i pisali oslovljavajući je s "Marija": Mira Banjac u seriji koja ju je proslavila širom SFRJ

Moglo bi se reći da su osamdesete godine bila zlatno doba u vašoj plodnoj filmskoj karijeri?

- Imala sam sreću da se sretnem sa celom češkom školom. Sa Goranom Paskaljevićem sam radila šest filmova, sve koje je snimao kod nas, sa Goranom Markovićem, sa Điđom Karanovićem, Kusturicom, i onda je taj voz negde krenuo.

Jedan od zapaženijih likova koje ste tumačili na filmskom platnu bila je i Milada, žena na rukovodećem mestu nudističkog kompleksa u patrijahalnoj Crnoj Gori, u ostvarenju Živka Nikolića “Lepota poroka”.

- I on me je šišao, farbao me u crnog gavrana – moj frizer je samo jeknuo, dva meseca mi je posle izvlačio tu boju – ali bez toga ne bi bilo filma. Znala sam s kim radim, znala sam šta radim, i, naravno, kao profesionalac, rekla sam, “To je sve u redu, može i tako”.
Ja sam, inače, glumica koja voli da se poništi. Nikad nisam bila glamurozna glumica, nikad nisam ni težila za nekim glamurom, ja sam karakterna glumica. Oduvek su me zanimali ljudski karakteri i odigrala sam, verovatno, najveći broj žena iz svih naših područja.
Najteže mi je bilo kod Kusturice, jer je ta žena muslimanka, ali ona je na ivici – jer je udata za oficira. Mnogo smo morali da pazimo i na govor, ali sve je to zanimljivo i provokativno. Igrati žene iz drugog miljea veoma je važno i vrlo je dobro za studije ljudskih karaktera.

Ima li vaše odrastanje na selu uticaja na tako verno prenošenje likova “žena iz naroda”?

- Sećam se, nedavno me je neko vozio službenim kolima. Bila je jesen, i vidim usput kako kukuruzi nisu obrani i krenem to da komentarišem, tek vozač će, “Gospođo Banjac, otkud vam to?” – a ja mu kažem, “Gospodine, to je mene hranilo, to je moje korenje”. Ali, nije samo to u pitanju. Ja sam dobro poznavala svoj narod i bila sam vrlo radoznala. Ponekad, kad vidim neku ženu koja zanimljivo izgleda i priča, ja se prišunjam sa strane i oslušnem, i to se negde taložilo. Zato često kažem da uvek imam nekog “rezervnog igrača s klupe”. Ponekad se sećam da, na primer, vezujem maramu tačno kao što je to radila neka žena koju sam ko zna kad videla na ulici.

Nije znala Tropar Svetog Jovana: Mira Banjac se priseća zgoda iz Ateljea 212

Tokom godina provedenih u Ateljeu, sarađivali ste i s jednim autentičnim Sremcem, Irižaninom Borislavom Mihajlovićem Mihizom. Jeste li vas dvoje znali da se našalite “po zemljačkoj liniji”, po sremački?

- Kako da ne. Tako, recimo, Mihiz usred Kluba kaže, “Niko od vas ne zna Očenaš!”, ja kažem, “Ja znam”, Bata Stojković kaže da i on zna. Onda nas i jedno i drugo tera da govorimo Očenaš. “Koju ti slavu slaviš?” pita me. Ja kažem, “Svetog Jovana”, a nisam znala Tropar Svetog Jovana. Uh, tu je bio ljut... Onda je beležio neke moje seljačke štosove, “daj, daj, daj da to zabeležim”. Mihiz je bio motor koji je pokretao taj bedni, mali klub – nas je bilo dvadeset i šestoro, a oko nas su bile sve zvezde. Tu je dolazio Tišma, Gedža Ćosić, Vava Hristić, kritičari, ljudi od značaja. Odjednom nam se učinilo kao da smo na nekom simpozijumu. 

Od svih uloga koje ste ostvarili u Ateljeu, najpoznatija je svakako Katica iz “Radovana Trećeg”. Na koju svoju rolu iz tog vremena ste vi najsponosniji?

- O ulogama ne volim da govorim, niti bih na to pitanje uopšte mogla da odgovorim. Svaka je u svoje vreme imala određeni značaj, a Katica je lik koji je narod zapamtio. To je jedna lagana komedija, čija je glavna zvezda bio Zoran Radmilović, a mi ostali smo se ušniravali. U pitanju je bila jedinstvena predstava te vrste, i mi smo je zaista radili da častimo publiku, nekad smo je igrali i po dva, tri sata, dokle god ljudi reaguju.

Tokom tih dugih improvizacija, Zoran bi znao i da vam psuje “majku novosadsku” (smeh).

- Da, ali niko ne zna zašto. On je rekao, “Letećeš ti meni kao golubica!”, a u to vreme, predstava “Golubnjača” bila je politički anatemisana u Novom Sadu, kasnije i u Beogradu, i to je, naravno, bila velika priča. Ali za tu Zoranovu “golubicu” znao je samo uži krug ljudi.
Kad govorimo o njegovim improvizacijama, to nije sve bilo smišljeno na licu mesta, on je to radio vrlo organizovano. Recimo, kad uveče ima predstavu, on uzme novine i samo pročita naslove, a svaki naslov može da postane priča ako imate duha i ugao iz kog ćete to da radite. Pogleda nekoliko novina i krene, ali, naravno, imao je i nešto što malo ko ima – dar da improvizuje na licu mesta, kao i neverovatam kontakt s publikom, koja je ludela za njim.
Ali, mi u Ateljeu smo svi bili jedna porodica, danas toga u pozorištu nema. Mira Trailović je stalno želela da budemo jedna porodica, i mi smo se svi tako dobro znali da iznenađenja nije moglo da bude, bez obzira na to što je na sceni bilo ko mogao da kaže bilo šta.
Tog zajedništva više nema ni u Ateljeu. Mladi više ni ne sede u Klubu, ali imaju tu sreću da se ravnopravno pojavljuju na sva tri medija – u pozorištu, na filmu i na televiziji – pa sve vreme idu od jednog medija do drugog, nemaju ni vremena da se druže, osim onoliko koliko provedu družeći se na setu.

Po odlasku iz Ateljea, praktično ste stavili tačku na rad u pozorištu. Otkud takva odluka?

- Čovek bi trebalo da zna u kom trenutku treba da stane. Kad sam otišla u penziju, još uvek sam bila u relativno dobroj snazi, a već sam počela mnogo da radim na filmovima, i onda mi se nekako učinilo da ne moram stalno da budem u pozorištu. Potom je došlo još snimanja za film i televiziju, i nisam više želela da se vraćam. Zvali su me posle da igram, nakon što smo se sin i ja vratili u Novi Sad, jer smo oboje to žarko želeli. Jagoš Marković, koji je još u Ateljeu izrazio želju da radi sa mnom, postavljao je “Maratonce” sa ženama, što je bilo jako provokativno – žene koje su u tim situacijama gore od muškaraca. Druga stvar bila je odlična podela – Goca Đurđević, pokojna Dobrila Šokica, briljantna glumica, sjajna ekipa. Ipak, nisam bila zadovoljna konačnim rezultatom, jer mislim da je Jagoš s tom predstavom napravio grešku. Posle toga sam odigrala još jednu predstavu i to je bilo to.

U vašoj filmografiji na sajtu imdb.com postavljena je i odrednica za film “Baćin salaš”, najavljen za 2018. godinu, a za koji scenario i režiju potpisuje novosadski glumac Radoje Čupić. U kojoj fazi se trenutno nalazi taj projekat?

- Nažalost, za taj film nema para, iako je Čupe to jako dobro napisao. Ide vrlo teško, znate kako je kod nas danas sa kulturom. Već smo bili snimili pet, šest kadrova, mislili smo da će krenuti, ali se ispostavilo da nema para i sve je stalo.

ZAGREB, ŠTUTGART, NOVI SAD: “Poslednjih godina mnogo sam radila u Zagrebu, 72 dana sa Šerbedžijinim sinom, i film Zvizdan sa Matanićem. Pre osam meseci snimala sam i u Štutgartu, jedan kratki igrani film, naša tema, tako da se može reći da radim dosta. A onda me je oborila gripa, dva i po meseca. Mislila sam da se više nikad neću pojaviti pred kamerom, tako da je tu negde sve to stalo, i sad mi je jako lepo da ne radim ništa i da se malo odmaram (smeh). Ali mi je teško da ne radim, osoba sam koja teško podnosti kad ne radi, i to je nešto što me održava,” priznaje za portal mojnovisad.com istinska legenda srpskog i jugoslovenskog glumišta.

Gde se najradije opuštate u Novom Sadu? Izađete li još negde osim ovde, u “Gondolu”?

- Ne izlazim, jedino odem do pozorišta ili, eventualno, na neku promociju. Nedavno sam, posle dugo vremena, bila na Pozorišnoj akademiji, na promociji monografije o Radetu Markoviću, čak i tako bolesna, prosto sam morala da odem.
Uglavnom sam kod kuće jer sad imam vremena da radim ono što volim, da čitam – panično čitam, sve moguće čitam, nekad mi se dogodi da u isto vreme čitam i po dve, tri knjige – slušam lepu muziku, družim se s prijateljima, volim svoje prijatelje, a često me zovu i u Beograd, na premijere, koncerte...

Šta mislite, je li mladim lokalnim glumcima, u poređenju s vremenom kad ste vi pinjali glumačku karijeru, danas teže ili lakše da se probiju van Novog Sada

-Teško im je i jako mi je žao zbog toga, jer Srpsko narodno ima odlične glumce. Evo, Goca  Đurđević je otišla da gostuje u Jugoslovensko dramsko i napravila je fenomenalan uspeh, uloga o kojoj se govori!
Sećam se, bila sam još u Beogradu, i snimali smo na televiziji Romčevićevu “Grobljansku” – koju smo radili i u pozorišt kod Duška, gore u “Zvezdari” – i, pošto iz nekog razloga nisam bila u mogućnosti da dođem na snimanje, ja im kažem, “Znam nekoga ko će to odglumiti bolje od mene, iz Novog Sada je. Sigurna sam, stojim iza nje...”, i predložim im Dobrilu Šokicu. Oni su bili zapanjeni njenom glumom, sve ih je oduševila. Naravno, ne bih im podmetnula kukavičje jaje.
Ali igraju, ovi mlađi i igraju, ali ne toliko koliko bi trebalo, a nema ih dovoljno ni na našoj televiziji. Pritom moram reći da me je veoma obradovala serija “Vere i zavere”, odlično je urađena, svi glumci su savršeni...

Ipak, pojedini naši sugrađani zameraju autorima serije što su, pored toliko talenata u gradu, ulogu glavnog junaka, rođenog Novosađanina Sergija Rudića, poverili hrvatskom glumcu. Ponajpre zbog lokalnog akcenta, s kojim se Goran Bogdan poprilično mučio tokom čitavog serijala...

- On je jedina uloga koja ne stoji, to je tačno. Ne znam zašto su njega odabrali, ali u pitanju nije samo naglasak, već on ne zna ni ovdašnji mentalitet, nije ušao u njega. To je najslabija tačka u “Verama i zaverama”, ali sama serija je odlična.
Novosadska televizija je, u svoje vreme, bila provokacija za Beograd. Tu su počele velike dečje emisije s pokojnim Ivicom Hajtlom, tu je počeo “Tobogan”, iz Beograda su ovde dolazili kao na Ćabu. Televizija Novi Sad je imala odličan program, ne znam zašto je danas taj kulturni segment toliko skučen, iako volim priloge iz kulture na RTV – Sofija Ljukovčan je, recimo, majstorica svog zanata, sjajna novinarka. Volim i emisije iz poljoprivrede, ti ljudi to sjajno rade, Bora Otić isto odlično radi svoj posao... Sve mi se to dopada, ali mi fali taj jedan deo visoke kulture, koji naša televizija apsolutno može i treba da radi.

Zbog čega nam je dramski program na televiziji već decenijama u krizi? Jesu li, recimo, igrane serije smeštene u neku istorijsku epohu previše zahtevne u finansijskom smislu?

- Verovatno su u pitanju finansije. Vi znate da je danas kod nas veliki problem sa parama. Zaukalo se, zavitlalo se u traženju reformi, ali ja tu ne vidim kulturu. Gde je kultura u svim tim velikim reformama? I tu smo negde ostali uskraćeni. Mi smo sada mrtva voda, u hibernaciji, niti se pomeramo, niti stojimo.
Ali ozbiljnih para, sa kojima bi krenula jedna velika serija, na novosadskoj televiziji sigurno nema. Ne mislim da za tako nešto nema interesovanja, ali verovatno postoje ozbiljni razlozi zašto na RTV nema mnogo originalnog dramskog programa i veoma mi je žao zbog toga.
 

Mislite li da će titule Evropske prestonice kulture i Evropske prestonice mladih moći da poprave situaciju na kulturnom planu u Novom Sadu? Takođe, šta bi sve do 2019, odnosno 2021. godine, kao pojedinci, Novosađani, trebalo da uradimo da bismo dokazali ukazanu nam čast?

- Bitno je samo da sačuvamo ono što smo već imali. Kulturu življenja, kulturu ponašanja, sve te velike kulturne zahvate koje je neko radio i pre 50 ili 100 godina, jer nismo mi to dobili na lepe oči, te titule su nam dodeljene jer imamo jednu veliku tradiciju, i mislim da je sjajno što je Novi Sad to dobio.
Šta možemo učiniti? Svako u svom krugu može nešto da uradi, ako su ljudi svesni šta je to Grad dobio, i koliko to znači za celu Vojvodinu, ne samo za Novi Sad. Vidim da se nešto već pomalo kreće, ali mislim da je od proglašenja ipak prošlo malo vremena da bismo videli neke konkretne rezultate.

NOVI SAD IZ URBANISTIČKOG UGLA: “Žao mi je nekih kvartova, koji su bili deo moje mladosti, ali se radujem kad u nekom istrošenom ćoškiću nikne neko lepo zdanje. Postoje zgrade u Novom Sadu koje ne volim, kao, recimo, ovaj hotel preko puta Pozorišta, to je strašno. Porušili su čitav onaj lepi trg, ali, dobro, to je urbanizam. Volim da šetam starim ulicama, volim Podbaru i sva mesta u Novom Sadu na kojima sam ostavila deo mladosti, deo života,” priznaje Novosađanka Mira Banjac.

Razgovarao: Stevan Gojkov
Foto-portreti Mire Banjac: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
24
66

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Lidija

    pre 263 dana i 9 sati

    Grebatorka kao Balašević. Uz svaku vlast samo zarad novaca. Ne volim takve "umetnike"

    Oceni komentar:
    15
    54
  • no.mad

    pre 260 dana i 8 sati

    @Lidija
    Mislim da ste omašili temu i treba da joj se obraćate sa Gospođo Banjac. Likovi koje je glumila u Radovanu III, Balkanskom špijunu, Varljvom letu... su remek dela srpske i svetske glume.

    Oceni komentar:
    14
    3
bebe novorođenčad isključenje vode novosadska policija JKP Vodovod i kanalizacija bez struje RHMZ Vreme u Novom Sadu novosađani novosadsko porodilište Isključenje struje horoskopski znaci Republički hidrometeorološki zavod betanija vremenska prognoza Dom zdravlja Novi Sad Spens fk vojvodina prognoza vremena klinika za ginekologiju i akušerstvo isključenja struje Vreme u Srbiji porodilje servisne informacije novi sad gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević ekologija bez vode vatrogasci elektrovojvodina matičar