Nehigijenski uslovi, bolest i glad su obeležili srednjovekovnu Evropu. Kada su na evropskim dvorovima u XVIII veku mladi paževi padali u nesvest od teškog zadaha i neugodnih mirisa koji su osećali u prostorijama, onda nije teško zamisliti kakve su higijenske prilike vladale po vojvođanskim selima, gde su eksploatisani seljaci živeli u bedi i prljavštini.

Po lekaru Hasu, koji je proučavao higijenske prilike srpskog naroda u Sremu, žene još i drže svoje telo čisto, dok se za muškarce to nikako ne može kazati. “Oni se ponekad i više od šest nedelja ne presvlače i spavaju u istoj odeći u kojoj se kreću preko celog dana” – zabeležio je zaprepašćeno Has. Po zabelešci jednog drugog lekara, Srbima, u krajevima današnje Vojvodine šuga uopšte nije bila neprijatna, a kao jedini lek koristili su se vlastiti nokti. Tako iz jednog sanitetskog izveštaja iz 1796. godine vidimo da je u to vreme bilo u Sremu mnogo krastavih i šugavih. Pošto naši preci nisu izgleda ni posuđe prali i držali čisto, a o nekom pranju ruku pre jela i da se ne govori, mnogo su bolovali od crevnih oboljenja i raznih vrsta glista. Vaši su takođe bile široko odomaćene kao i šuga. Ponekom odraslom muškarcu bili su čak i brkovi puni vaški. Među zaraznim bolestima naročito su česte bile epidemije boginja, a kao posledica ove opake bolesti povećavao se broj rošavih, boginjavih i slepih osoba. Interesantno je spomenuti da naši preci ne samo da nisu voleli da se umivaju i peru, već su se i u najkritičnijim situacijama odupirali sanitetskim naredbama i intervencijama lekara. Zato nije ni čudo što su zarazne bolesti, a među njima i one najopakije kao što su kuga i kolera, bile česti gosti u vojvođanskim selima i gradovima, u ne tako dalekom XVIII veku.

Srbi iz Bačke, građani i zanatlije 1809. god. (akvarel Jovana Pačića, Sečenjijeva biblioteka Budimpešta)

Današnja Vojvodina u XVIII veku beše jedna podvodna, vodoplavna i močvarna, zdravlju škodljiva ravnica, puna beskrajnih bara i ritova. Na zdravlje stanovništva štetno su uticale i guste magle, oštri vetrovi i vazduh pun prašine, i najgore nezdrava pijaća voda iz bara i plitkih nezaštićenih bunara. Dimitrije Mišković i Marko Staniša, bunarski majstori iz Turske, izdubili su bunar u Petrovaradinu 1765. godine, a na pijaci u Karlovcima je 1799. godine sagrađena je česma sa četiri slavine, na kojoj je zabeleženo ime “istočnikovoditelja”, Dimitrija Zaharića. Kupatila se spominju za vreme Turaka. Evlija Čelebija pripoveda da ih je bilo u Petrovaradinu, Slankamenu, Mitrovici, Čereviću, Bečeju, Velikom Bečkereku, Vršcu i Staroj Palanci.

Oskudica u drvetu i kamenu, a i burna vremena i epidemije su bile uzrok što su široki slojevi našeg naroda dugi niz vremena boravili u zemunicama, pletarama i kolibama bez stakla na prozorima, zajedno sa marvom, a katkad i u ritovima. Postavljena na svetskom drumu, Vojvodina je bila ne samo poprište ognja i mača, već i leglo mnogih endemskih i epidemskih bolesti: difterija, srdobolja, boginje, vrućice, pegavac, malarije, sušice, sifilisa i gonoreje, skorbuta, šuge, kuge, a usled vojnih pohoda je vladala velika nečistoća po vašarima i drumovima. Godine 1738. izbila je kuga u Temišvaru, pa je svom žestinom obišla celu današnju Vojvodinu. 

 Karlovački trg s početka XIX veka

Jedna od najstrašnijih kuga, koje su u prošlosti veoma često zahvatale Evropu, pa i naše krajeve, pojavila se u Vojvodini 1738. godine. Trajala je sve do 1740. godine i pokosila je mnoge živote. Iz Erdelja kugu je u Temišvar preneo jedan odred vojnika, a odatle se epidemija veoma brzo širila, a kako tvrdi jedan ondašnji zapis, “do Šanca Varadinskog (Novi Sad), a posle po svemu Sremu, i po svoj Bačkoj i do samog Beča”. Kuga se u Vardinskom Šancu pojavila 1. novembra 1738. godine. Dalje u tom zapisu je zabeleženo da se “od Varadina do Zemuna nije moglo proći drumom od trupova mrtvih ljudi i skotova (stoke) i od smrada. A ne mogavši se ni u Dunavu pristupiti ni vode zahvatiti od teškog gada i smrada… Decembra pomreše mnogi ljudi u Ledincima…”. Mnogi ljudi stradali su po drugim selima i gradovima. No, prema pojedinim svedočanstvima, najteže je pogodila Banat. U Bečkerečkom okrugu stanovništvo je gotovo prepolovila. Bečkerek je posle kuge postao jedno od najmanjih naselja u ovom okrugu. Godine 1764. po Sremu je harala neka teška malarija, a za vreme turskog rata (1788-91) besneo je pomor u Sremu, verovatno usled pegavca. Godine 1795-96. Srem je strahovito stradao od kuge, a 1798. godine je nekakva rednja, verovatno boginje, kosila Banat (Crepaja). Utvrđeno je da su krajem XVIII veka sifilis i gonoreja vladali u Zemunu, Pančevu, Novom Sadu, Topoli… Od 1773. godine često se spominju čedomorstva, pobačaji, vanbračna deca, a zabeleženo je i neumereno uživanje u alkoholnim pićima. Ti negativni faktori razorno su delovali na opšte zdravlje i na priraštaj stanovništva u oblastima današnje Vojvodine. Srem je 1795-96. izgubio 3.435 duša usled kuge, a taj nedostatak nije mogao da namiri ni za 80 godina. U Novom Sadu se 1782. godine rodilo 414 dece, a umrlo 691 duša, a godinu dana ranije umrlo je 13 katolika više, nego što se rodilo, iako u varoši tada nije vladala nikakva rednja. I natpisi na grobljima i spomenicima u Novom Sadu govore nam o ranim umiranjima naših ljudi, a kako Vasa Stajić i piše, dolazi i do gašenja mnogih porodica u Novom Sadu.

Žene Srpkinje iz Bačke 1809. god. (akvarel Jovana Pačića, Sečenjijeva biblioteka Budimpešta)

Pre nepunih 300 godina porođaj je smatran sramotnim činom, pa je zato u velikoj većini slučajeva obavljan u tajnosti. Srpske žene su u krajevima današnje Vojvodine prikrivale trudnoću i na nekom zabitom mestu u mukama rađale svoju decu. Međutim, svedočanstvima tog varvarizma iz te tako daleke nam prošlosti jeste naredba Zemaljske administracije od 26. februara 1729. godine upućena Mojsiju Petroviću, tadašnjem beogradsko-karlovačkom mitropolitu. U tom dopisu austrijske vlasti zahtevaju od karlovačkog mitropolita da preko sveštenstva nastoji, po svaku cenu, da iskoreni štetan običaj srpskih žena, koje krijući trudnoću i dan porođaja od svojih muževa i okoline, same u tajnosti rađaju decu po žbunju, u šumama, kukuruzištu ili na drugim nepristupačnim mestima. Kakvih je ovo moglo imati, a imalo je, tragičnih posledica nije potrebno ni pominjati, međutim vekovne predrasude, sujeverja i primitivizam nije bilo moguće iskoreniti tek jednom administrativnom merom. Zbog toga su državne vlasti propisale i kaznene mere radi iskorenjavanja ove štetne i pogubne pojave. Ponovo su se parosi u srpskim crkvama širom Habzburške monarhije obratili i objavili okupljenim vernicima carsku naredbu: “Da svaka porodilja ima obavestiti muža svoga, ili rođaku ili susetku da joj se nađe na pomoći prilikom porođaja. Žene koje to ne budu učinile biće najstrožije kažnjene. Posebno će biti strogo kažnjeni i oni nesavesni supruzi, koji prilikom porođaja ne budu vodili dovoljno brige o supruzi-porodilji i rađanju svoje dece”. Ali naše pra-pra-prabake i dalje su se zavlačile u žbunje, kukuruzišta i odlazile na druga usamljena mesta da bi se porađale. Za ovaj primitivizam mnoge su platile previsoku cenu, umirale su usled odliva krvi ili sepse i često rađale mrtvu decu. Jedan francuski lekar 1870-ih godina izračunao je da od 1.000 duša umre 23 pri porođaju, 277 pri izbijanju zuba, od grčeva i glista, 7 od mrase (malih boginja), 2 na porođaju kao porodilja, 195 od tuberkoloze, astme i drugih hroničnih bolesti u grudima, 250 od groznice, 12 od srčane kapi i 41 od vodene bolesti. Po drugom načinu računanja umre od 1.000 osoba, 200 u prvoj, 80 u drugoj, 40 u trećoj i 24 u četvrtoj godini života. U prvih osam godina života umre 445 osoba, dakle skoro polovina umre preranom smrću.

Pored retkih doktora medicine, hirurga, berbera i domaćih neškolovanih lekara na terenu današnje Vojvodine bilo je stranih nadrilekara, a među njima i herniotoma i litotoma iz Epira. Ne samo široki slojevi našeg naroda, već i srpsko građanstvo tražilo je empirike i preporučivalo ih, jer su bili jeftiniji, a i što se naš narod sa njima kao sa svojim ljudima lako snalazio i verovao im. Na žalost zbog besparice i siromaštva bežalo se od pravih lekova, a i školovanih lekara i babica, koji se takođe sa nekim velikim uspehom nisu mogli pohvaliti, a i naš narod nije imao poverenja u tuđine lekare, koji nisu poznavali naše običaje i jezik. Međutim, Vojvodina kao minijatura svih srpskih država tih vremena smogla je snage da se od sredine XVIII veka značajnije uključi u stvaranje zdravstvene obrazovanosti. Od sredine do kraja XVIII veka, pošla su jedna za drugim četiri srpska mladića na stranu, da uče medicinu, pa se trojica vraćaju sa postignutom diplomom medicinskog doktorata. Ta četvorica mladića su Jovan Apostolović iz Budima, Petar Miloradović iz Novog Sada, Jovan Živković iz Kamenice i Manojlo Janković iz Novog Sada. To nam danas može izgledati minijaturno, ali u ono doba, kad današnja Vojvodina nije imala ni gimnazije ni fondova, koji bi siromašnima omogućavali školovanje na strani, bio je to veliki korak za ondašnje vojvođane.

U Pešti je, na primer, 1789/90. godine promovisano samo osam doktora medicine, koji su bili Nemci i Mađari, ali mladi Srbi doktori, Apostolović i Miloradović, nailazili su na velike prepreke i smetnje. Sav trud novosadskih Srba da im obezbedi opstanak u Novom Sadu i Karlovačkih Srba da se domognu Miloradovića za svog fizika behu uzaludne, jer im se usprotivila Generalna komanda u Varadinu, Ugarska dvorska kancelarija u Požunu i Nemci katolici u novosadskom magistratu. U znatne podvige zdravstvene kulture i nastojanja vojvođanskih Srba spadaju dve srpske bolnice podignute sredinom XVIII veka.

Autor: Zoran Knežev, hroničar i publicista

Izvori:
Glasnik istoriskog društva u Novom Sadu, Sr. Karlovci 1936.
Glasnik istoriskog društva u Novom Sadu, Sr. Karlovci 1928.
Glasnik istoriskog društva u Novom Sadu, Sr. Karlovci 1940.
“Javor”
“Dnevnik“

Slike:
Digitalna kolekcija autora
Akvareli Jovana Pačića, Sečenjijeva biblioteka, Budimpešta