NOVOSAĐANI: Zbog ljubavi prema našoj sugrađanki Sloveniju zamenio Srbijom

U vrtlogu raspada Jugoslavije, koji mu je razdvojio porodicu, našao se i Nenad. Tada je, kao mladić, odlučio da najbolje godine života provede u novonastaloj maloj alpskoj državi gde je imao život dostojan čoveka. Međutim, ljubav prema najmilijima ga je dovela u Novi Sad, a ljubav prema voljenoj ženi ga je trajno vezala za malu varoš u srcu Vojvodine.

Nenad Trifunov rođen je 1974. godine u Ljubljani. Njegov otac, oficir JNA i jedan od komandanata kasarne koja je bila opkoljena od strane slovenačke teritorijalne odbrane, odlučio je da nakon povlačenja armije skine uniformu i započne civilni život u Sloveniji. Majka, medicinska sestra pri vojsci, otišla je sa sinovima u Srbiju. Ali nakon dvanaest meseci, kada je već bio punoletan, Nenad se vratio u Sloveniju u nekadašnji porodični stan u Postojni i započeo samostalan život. Bavio se trgovinom, ugostiteljstvom, a vodio je i sopstvenu firmu. Tokom godina održavao je kontakte sa porodicom i posećivao je. Otac se u Srbiju vratio ’99, za vreme bombardovanja, a pre deset godina na taj potez odlučio se i Nenad. Po povratku, završio je studije Inženjerskog menadžmenta i zaposlio se u kompaniji za distribuciju nafte. Oženjen je Novosađankom sa kojom ima ćerku i žive u kući na porodičnom imanju blizu njegovih roditelja.

– Tata i mama su iz istog sela u Banatu, čak su išli i u isti razred, a služba u vojsci ih je odvela u Sloveniju. Imao sam sedamnaest godina kada je tamo proglašena nezavisnost. Pogodio me je raspad Jugoslavije, jer sam odjednom izgubio svoju zemlju i nisam znao šta me je snašlo. Bio je to traumatičan period. Moji su bili u kasarnama bez struje i vode i bili smo zabrinuti. Imali smo kontakt samo preko jednog telefonskog broja – priseća se Trifunov.

Svu bizarnost tadašnje situacije oslikava i činjenica da se Nenad tada zabavljao sa devojkom čiji je otac bio komandant u teritorijalnoj odbrani, čije su jedinice i opkolile njegovog oca. Srećom, u Postojni sve se mirno završilo, a nakon povlačenja Jugoslovenske narodne armije, otac našeg današnjeg sagovornika napustio je vojsku i ostao je u novonastaloj državi. Nenadova majka je sa njim i njegovim bratom došla u Novi Sad.

– Imao sam težak proces prilagođavanja u Srbiji, jer smo morali živeti u kasarni. Treći razred srednje škole sam završio ovde i posle toga sam odlučio da se vratim u Sloveniju pošto sam dobio njihovo državljanstvo. To je bilo 1992. godine. Mama je teško podnela tu odluku, ali to je bio moj izbor, jer sam bio protivnik svih mogućih ratova koji su nadolazili – priča Trifunov.

Kao osamnaestogodišnjak našao se sam u porodičnom stanu u Postojni. Završio je školu i počeo sam sebe da izdržava.

– Zarađivao sam na razne načine tokom godina, bavio sam se i trgovinom, i preprodajom vozila, čak sam držao kafanu dvanaest kilometara od Trsta. Kao izduvni ventil prijao mi je rad sa decom i mladima. Učestvovao sam u radu pozorišta i pripremanju dečjih predstava u izbegličkim centrima, vrtićima, osnovnim školama, koje su bile finansirane od lokalnih organa Postojne – kaže Nenad.

Ratovi u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i kasnije na Kosovu i Metohiji, doveli su izbegle i prognane i u Sloveniju. Sagovornik portala Mojnovisad.com, vaspitavan u duhu bratstva i jedinstva, družio se sa svima, bez obzira na njihovu nacionalnu i versku pripadnost. Bilo je i situacija kada je sprečio da dođe do obračuna.

– Devedesetih došlo je dosta Srba, Muslimana i Hrvata, izbeglica iz BiH. Kada su bili sukobi na Kosovu ponovo su pristigli mnogi ljudi. Sećam se da je jedna grupa mladih Albanaca nosila majice sa oznakama OVK i crnim dvoglavim orlom, a bosanski Srbi, koje smo već smatrali domaćima, gledali su ih popreko i bojali smo se da će doći do sukoba. Moj najbolji prijatelj iz zgrade bio je Džezmi Ademi, pa sam ga zamolio da porazgovara sa tim momcima da ne bi došlo do nasilja između dve grupe, što je urodilo plodom – priča Trifunov.

Nenad je tokom ratnih devedesetih, ali i posle toga ostao u kontaktu sa prijateljima širom bivše Jugoslavije.

– Neki od njih su bili na ratištu, neki nisu. Ja sam se dugo izjašnjavao kao Jugosloven, ali drugari ne. Oni su nakon svih dešavanja imali svoje stavove, a ja svoje mišljenje, ali ostali smo dobri – iskren je Trifunov.

Iako je raspad zemlje razdvojio porodicu, Nenad je ostao u kontaktu sa majkom i bratom i posećivao ih je kad god je mogao. Odnosi sa ocem, koji je ostao u Sloveniji, jedno vreme su zahladneli, ali ne predugo. U jeku NATO bombardovanja, kada su svi bežali iz Srbije, glava porodice Trifunov vratio se u Novi Sad da bi bio pored supruge.

Posle 2000. godine i sam Nenad je sve češće dolazio kod roditelja.

– U Sloveniji sam imao firmu i živeo sam lepo od toga. Međutim, zavisio sam od sebe, prilagođavao sam se drugima i nisam imao u blizini svoje najmilije. Zato sam pre desetak godina prelomio i doselio se u Srbiju. Kada sam se vratio osećao sam se sjajno. Mogao sam da sednem u kola i da bez najave obiđem rodbinu po Vojvodini. Osećaj da pričaš na svom maternjem jeziku bio je lep, iako je meni slovenački mnogo lakši i dan danas – kaže naš sagovornik.

Posle nekog vremena novopečeni Novosađanin se upoznao sa Ivanom, izabranicom svoga srca. Nakon nekoliko godina zabavljanja 2018. su ljubav krunisali brakom.

– Na svadbi u Srbiji bili su i gosti iz Slovenije. Njih dvadesetak i dan danas prepričavaju srpsku svadbu. Bila je to mešavina roka i narodnjaka, tako da su svi bili zadovoljeni što se tiče muzike i atmosfere – kaže Nenad.

Ubrzo je usledila prinova i porodica je postala bogatija za još jednog člana. Mladi bračni par Trifunov živi sa ćerkicom na sremskoj strani Dunava na porodičnom imanju blizu njegovih roditelja.

Nenad je zaposlen u jednoj privatnoj naftnoj kompaniji, a kao član Slovenačkog društva "Kredarica" tokom leta na Štrandu drži deci časove slovenačkog jezika.

Iako je razlika između standarda dve države velika, kao i kultura dijaloga u javnom životu, tvrdi da mu je i dalje drago što se doselio u Srbiju, jer svoj dom i sreću našao je upravo u Novom Sadu.

Zbog odluka donetih u prošlosti kaže da se nikad nije pokajao.

– Nije mi žao što sam ostao u Sloveniji početkom devedesetih. Mi smo pre rata živeli u vojnim zgradama gde su bile zastupljene sve nacionalnosti. Kako si onda mogao odjednom mrzeti nekoga jer je druge nacije i vere? Jednostavno, nisu me vaspitali da mrzim. Otišao bih u rat da se radilo o spoljnom agresoru, ali ovako je najtužnije i najbolnije da je to bio unutrašnji sukob. Ni nemam pojma šta je nacionalizam i nikad nisam imao izraženu nacionalnu pripadnost. Srećom, porodica je ponovo zajedno – završava svoju priču Novosađanin Nenad Trifunov.

Tekst: Aleksandar Jovanović
Fotografije: Aleksandar Jovanović, Jovan Erdeljan i privatna arhiva Nenada Trifunova