NOVOSAĐANI: Carski kolač iz Beča lepši od svake torte

U vremenu kada raste popularnost instant recepata po kojima se prave što jeftiniji, brzinski slatkiši, rešila je da očuva porodičnu tradiciju i omogući svojim sugrađanima da na nepcu osete isti ukus u kojem su uživali austrougarska carica Elizabeta i njen suprug Franc Jozef. Nakon što je tajni recept za bečki išler, deo porodičnog nasleđa ove Novosađanke, pao u zaborav, ona je rešila da ga oživi i sugrađanima ponudi jednu izuzetno finu poslasticu, za čije spravljanje je potrebno puno sati i strpljenja, ali i skupih sastojaka. Sada se njeni kolači u luksuznim, personalizovanim kutijama poklanjaju i konzumiraju za one najbitnije datume.

Mira Mladenović rođena je 1954. godine u Futogu, gde je odrastala na seoskom imanju svojih roditelja. Završila je srednju mašinsko-tehničku školu u Novom Sadu, a kasnije se bavila komercijalom i nekretninama. Majka je jednog sina i baka jednog unuka, živi zdravo, vežba jogu i oseća se vitalno. Kada je pre četiri godine otišla u penziju, razmišljala je čime bi mogla da se bavi, jer su joj u glavi odzvanjale majčine reči koje su postale i njen životni moto: “Čovek je živ dok radi”. S obzirom na to da je oduvek imala umetničku crtu koju je želela da ispolji, sve što joj je padalo na pamet nije bilo dovoljno kreativno. Onda se setila recepta koji se decenijama čuvao u familiji njenog, sada pokojnog, supruga.

– Pomislila sam zašto i drugi ljudi ne bi probali ovaj poseban kolač, za koji recept ne može da se pronađe na internetu i zadala sebi zadatak da vidim šta mogu da napravim od toga – opisuje nam Mira ključni trenutak za nastanak svoje biznis ideje.

Tako smo i mi u Novom Sadu došli u priliku da probamo ovaj kolač koji je, ako citiramo jednog njenog kupca, “lepši od svake torte”.

Najzanimljiviji podatak je taj da su dvadesetih godina prošlog veka preci Mirinog supruga, Vasiljka i Živko Milić, ovaj recept direktno iz Beča doneli u Novi Sad. S obzirom na to da se pre toga služio na bečkom dvoru i čajankama bogate austrougarske gospode, ova porodica ga je čuvala i s kolena na koleno prenosila kao svoje najveće bogatstvo.

– Živkova sestra je u to vreme imala poslastičarnicu u Sremskim Karlovcima, te je bečki išler svrstala u svoju ponudu i omogućila širem auditorijumu da ga proba. Decenijama nakon zatvaranja te stare poslastičarnice, više niko u familiji nije imao taj recept. Sačuvala ga je samo moja svekrva i pravila ga je u svečanim prilikama: za slavu, Uskrs, rođendane... Zvala ga je svečanim carskim kolačem. Tako sam i ja imala priliku da ga probam i zavolim na prvi zalogaj – priseća se naša sagovornica.

Tada nije ni pomišljala da će jednog dana i sama da ga plasira Novosađanima, a prošle godine, kada se latila tog zadatka, naišla je na opšte oduševljenje njegovim izgledom i ukusom.

– Ljudima se jako dopada, pa sam počela da razmišljam kako jedan tako fin kolač upakovati. Odlučila sam se za dve vrste pakovanja: jedno obično, a drugo luksuzno, jer sam želela da i u tom segmentu dodam svečanu notu, kako bi se poklanjao na način kako se to sa bombonjerama čini – opisuje Mira.

Kao i sam proizvod, Mira je za veoma kratko vreme i ambalažu dovela do izuzetnog nivoa, te se luksuzne kutije ručno ukrašavaju i ispisuju poruke i čestitke, a kada je u pitanju poslovni poklon, svaki išler može da sadrži i logo firme, koji se na kolačiće prenosi pomoću pečata. Verovatno i zbog toga, išlere joj najčešće naručuju upravo za važne prilike, poput venčanja, babina, krštenja, veridbi, godišnjica, praznika, otvaranja poslovnih prostora. Iako bi se očekivalo da filigranski izgled i nežni ukus kolača očarava uglavnom žene, ona nam otkriva da se muškarcima čak i više sviđa, a deca ga rado jedu. Da kvalitet i tradiciju ceni i novosadska omladina, dokazuju sve češće porudžbine generacije Mirinog unuka, koji ih naručuju za proslave osamnaestih rođendana.

Vredna penzionerka nije ni tu stala. Svoj tehnički uvežban vid, preciznu ruku i umetnički dar ispoljila je kroz ručno ukrašavanje išlera, koji izgledaju kao mala remek-dela.

– Tankom četkicom specijalnim bojama za kolače na svakom kolaču iscrtavam šare, po želji naručioca. Nekada su to arabeske koje sama kreiram, nekada inicijali osobe kojoj su namenjeni, a često požele srca, crtež nekog lika, simbola ili životinje.– veli gospođa koja je na novosadske trpeze vratila kraljevski kolač.

Iako se uigrala i jednostavnije šare završi za nekoliko minuta, Miri je za jednu komplikovaniju šaru potrebno od pola sata do 40 minuta po kolaču.

Bečki išler je specifičan po tome što u njega idu puter, orasi, pekmez od kajsija, čokolada i tajni sastojak. Pekmez se kuva specijalno za ovu namenu, jer mora da bude gust i ne sme da bude presladak, kako bi imao karakterističnu osvežavajuću notu. Kada se testo umesi i odstoji dva do tri sata, razvija se i modlicom se vade kolutići, koji se potom peku. Polovine išlera se spajaju pekmezom, kako bi odstojale do šest, sedam sati u frižideru, pre nego što se išler do pola umače u preliv od čokolade i još nečeg, što Mira ne želi da otkrije. Kroz još nekoliko sati hlađenja, kolač je spreman za ukrašavanje.

Iz svega navedenog jasno je da je pravljenje ove poslastice dugotrajno. Turu od sto kolača Mira pripremi za dan i po, ali je potrebno još dva dana da odstoje pred konzumaciju, kako bi piškota upila pekmez. Iako zahteva puno vremena, umešnosti i strpljenja, Mira uživa u celom procesu.

– Dok pečem kolač, stavljam glazuru i iscrtavam šare, potpuno se izmestim od svega ostalog. Ne javljam se ni na telefonske pozive, jer je potrebna velika koncentracija i kontinuitet u radu. Moja težnja ka savršenstvu i nalaženje radosti u malim stvarima ovim su došle u potpunosti do izražaja – nadovezuje se na priču.

Da je prava umetnica u pravljenju ove skupocene poslastice svedoče i reakcije ljudi. Mira se seća primera gde je momak poklonio devojci kutiju ručno iscrtanih išlera, pri čemu se mlada dama beskrajno oduševila, ali joj je bilo žao da ih pojede, pa su kolače probali tek nakon nekoliko dana. No, pošto je bečkom išleru rok čak mesec dana, u njegovoj delikatnoj lepoti može se bez brige uživati i duže.

Pohvale stižu i iz sveta poslastičarstva, pa je tako žena koja pravi kolače u restoranu “Bata Pežo” izjavila kako je to najlepši išler koji je ikada probala.

Na samom početku, Miri su savetima puno pomogle Biljana Rodić, jedna od vlasnica Roda megamarketa, kao i Ivana Janković, koja na Detelinari drži poslastičarnicu “Miss Eve”. Stoga je njima dvema, kao i svom sinu Slobodanu, imala potrebu da se i ovako javno zahvali.

Pošto bečki išleri imaju i deklaraciju, entuzijastična Novosađanka planira da priču i proširi, a pogotovo da ostvari saradnju sa hotelima i drugim ugostiteljskim objektima.

– Volela bih da proširim proizvodnju, što bi značilo da bih nekog i zaposlila, a moja velika želja je da dođem do tog nivoa da deo novca od prodatih kolača mogu redovno da poklanjam, na primer, najboljim đacima – sa puno volje priča Mira o svojim daljim planovima.

Sudeći po njenoj energiji, ne sumnjamo da će svoje zamisli i ostvariti. A dotle, ostaje nam da se prepuštamo svakom zalogajčiću slasnog kolača, za koji kaže kaže da posebno lepo ide uz kupinovo i druga crna vina.

– Bečki išler je kolač koji se ne jede svakog dana, ali je lepo ako ga priuštite sebi i voljenim bićima makar dva puta godišnje. Dopašće se svima koji vole posebnost, a nije potrebna velika količina da bi se zadovoljila sva čula, dovoljno je pogrickati dva, tri kolača – uverava nas naša sagovornica, ali mi nismo sigurni da, nakon što smo probali prhki zalogaj u kojem se posebnom ljubavlju spajaju čokolada, orasi i pekmez, ipak ne bismo poželeli – još.