Bane Radošević, umetnik: To što imate utisak da nigde ne stižemo, posledica je nedovoljnog ulaganja u kulturu i nauku

Bane Radošević, umetnik: To što imate utisak da nigde ne stižemo, posledica je nedovoljnog ulaganja u kulturu i nauku

Sa istaknutim novosadskim likovnim stvaraocem porazgovarali smo o prošlosti, sadašnjost i budućnosti – od Leonarda da Vinčija, "Indexa" i "Studija 24", do Exita, rušenja mostova i kreativnosti generacija koje dolaze.

Branislav Bane Radošević rođen je 1949. godine u Novom Sadu, gde je završio osnovnu školu “Branko Radičević”. Prve korake u svetu likovne umetnosti načinio je kao gimnazijalac, i od tog doba aktivno učestvuje u kulturnom životu grada – kao likovni urednik, karikaturista, ilustrator, dizajner, multimedijalni umetnik, likovni kritičar…

Autor je total dizajna i plakata za čitav niz  kulturnih manifestacija koje su se u poslednjih četrdesetak godina održavale u Novom Sadu, a svoja dela izlagao je na mnogim izložbama u zemlji i inostranstvu,  od čega 27 puta samostalno.

Dobitnik je brojnih nagrada i konkursa iz oblasti kojima se bavio, dok je danas njegov rad neraskidivo vezan za Galeriju ITD –  Institut za transfuziju dizajna na Petrovaradinskoj tvrđavi – čiji je osnivač i kreativni direktor.

Upravo u pomenutom galerijskom prostoru, pod čijim krovom se nalazi i prodavnica Radoševićevih originalnih, kreativnih suvenira sa simbolima Grada, Pokrajine i Republike, vodio se razgovor koji je pred vama, i za čiji smo se početak vratili šest decenija unazad, u Poštansku ulicu u Novom Sadu.

Kakva sećanja nosite na detinjstvo i život u Novom Sadu tokom pedesetih godina prošlog veka? 

- Svako detinjstvo, u svim našim pojedinačnim i kolektivnim sećanjima, romantično je. Bezbrižno takođe, zato što su brige “stanovale” kod oca i majke, ili kod baka i deka koji su nas čuvali. Nama deci je bio zadatak da smislimo kako da što duže budemo na dvorištu. Tu smo se dovijali na razne načine, i koliko god da smo mislili da smo bili “malo” na tom dvorištu, sa stanovišta naših roditelja i onih koji su brinuli o nama – uvek smo bili više nego što treba. Naravno, imao sam baku koja me je čuvala, brinula o meni, i koja mi je bila druga majka.
Moja sećanja na detinjstvo, čini mi se, ne razlikuju se mnogo od sećanja koja imaju drugi iz moje generacije, kao i oni rođeni nešto kasnije, a koja se svode na dve reči – bezbrižnost i sreća. Jedna neopisiva sreća, jer smo samo razmišljali šta će biti to čemu ćemo se radovati. Onog trenutka kada smo svi mi odrasli, kada smo dobili svoje potomke, tada su se brige preselile u naše glave, naše misli.
Naravno, najlepša su sećanja na polazak u školu, na upoznavanje sa nekom novom "majkom", barem u prepodnevnim satima – to je bila učiteljica. Ne znam kakva osećanja nose ljudi koji su imali učitelja, možda im je on bio drugi otac, ali moja učiteljica nam je stvarno bila majka. Bio sam poslednja generacija koju je izvela pre odlaska u penziju. Tu posvećenost, tu dobrotu i to iskustvo pedagoga pred penzijom, sve nam je to dala. Mislim da je to jako bitno i da smo svi mi iz mog razreda puno dobili od naše učiteljice, koja se zvala divno – Milena. Verovatno mi je od tog vremena to ime i lepo, jer svi mi imena vezujemo uz ličnosti.

Kada ste počeli da pokazujete interesovanje za likovnu umetnost? Jeste li već u osnovnoj školi bili “onaj mali što lepo crta”? 

- Moje interesovanje za neku vrstu umetnosti prvo se ispoljilo kroz pisanje. U četvrtom razredu dobio sam neku sunovratnu nagradu, prvu nagradu Pionira Srbije za pesmu o majci, tako da sam automatski proglašen za nekog pesnika, što me je pratilo do kraja osnovne škole. Puno sam pisao i puno čitao u to vreme, a tek mnogo, mnogo kasnije, u srednjoj školi, počeo sam da se bavim crtanjem.
Pubertet nosi čudne događaje, a jedan od tih čudnih događaja mene je opredelio da se bavim crtanjem. Ja sam, zapravo, hteo da prestanem da pišem. To može da se desi samo u pubertetu, da mlado biće reaguje kao mlada biljka kad dobije toplu vodu – ošuri se i povije se. U tom nekom prelaznom periodu između dečaka i mladića osetio sam se jako povređenim, a pošto sam smatrao da je pisanje,  a naročito pisanje poezije, jedan svečani, uzvišeni čin, nisam više hteo da se bavim ničim uzvišenim. Ali, budući da sam imao potrebu da nešto kažem, da pošaljem neku poruku, ta energija – da li je to kreativna energija ili šta već – ona je morala negde da izađe, i počela je da izlazi kroz crteže.


- Da bi ironija bila što veća i da bi sve dobilo jedan zanimljiv, dramatičan zaplet, klinac koji je sve mogao, koji je bio jedinac, kome je što-šta bilo dopušteno, koji je bio odličan đak i odličan sportista, uvek prvi u skoku u dalj, prvi u trci na sto metara – donese svoje crteže u redakciju “Dnevnika”, i ovi mu kažu, “Nastavi ti da pišeš, nemoj ti da crtaš”. Meni da kažu da ne crtam? Sve su mi mogli reći, samo to ne (smeh). I onda sam počeo da crtam k'o lud. Crtam danju, crtam noću, samo razmišljam o crtežima i vremenom počinjem da ih objavljujem. Prvo su to bile karikature, posle stripovi i ilustracije, a mnogo kasnije se sve to pretvorilo u industrijski dizajn. 

Ipak, nakon srednje škole upisujete – pravni fakultet. Otkud takav izbor?

- Kako rekoh, jedinac sam i moji su roditelji bili jako strogi. Vrlo često, u krugu najbližih prijatelja, umem da kažem da su moji drugari i drugarice bili vaspitavani, a ja sam, kod mog strogog oca, bio dresiran. Moj otac je mislio da je skroz neprimereno da upisujem neki, po njemu šalabajzerski fakultet, i da neko ko je odličan đak treba da upiše medicinu, a ja nisam mogao da vidim ni pileći leš u frižideru, kod bake bih odustajao od ratarske supe sa rezancima kad vidim onu nogu kako viri. Tako da sam, kad već nisam roditeljima ispunio želju da studiram medicinu, potražio neki drugi “ozbiljan” fakultet, a to je bio pravni. Posle se ispostavilo da je mnoštvo kreativaca iz domena crteža upisalo i završilo pravni fakultet.

Srećom po vašu umetničku stranu, studije prava nisu vas sprečile da se, krajem šezdesetih godina, nađete na mestu likovnog urednika studentskog lista “Index”, koji je često znao da bude trn u oku tadašnjeg režima.

- Za “Index” sam radio strip i karikaturu, ali karikaturu koja nije bila smehotresna i nije bila geg, nego je bila analiza stanja u društvu, stanja u organizaciji koja se zvala Savez studenata Vojvodine.“Index” je bio vrlo zanimljiv studentski list, koji je pokrivao i teme iz celog sveta, iz cele Jugoslavije, ne samo iz Novog Sada i sa Univerziteta.
U to vreme sve je bilo pod paskom režima, ali smo se mi, kao i svi mladi ljudi, tome otimali. Naravno, mi nismo bili neprijatelji sistema, već smo kritikovali negativne pojave u društvu. Svi smo bili levičari, niko od nas nije bio nacionalista, niko nije bio šovinista, fašista… Bili smo na pozicijama levice i na poziciji prirodnog prava. Kad kažem “prirodno pravo”, ono se razlikuje od pozitivnog prava, koje ima svoje pravne norme i štiti državno uređenje i vlasnika nad sredstvima za proizvodnju, a prirodno pravo je pravo svakog čoveka na život, na rad, na zdravstveno osiguranje, na hranu, na opstanak.
Jeste, “Index” je bio zabranjivan par puta, ali ja nikad nisam bio uzrok tome. Shvatao sam društvo u kome živim i trudio sam se da ukazujem na negativne tokove u društvu ili na razne negativne pojave, tako da sam imao dosta oštru, satiričnu vizuelnu priču  baziranu na minimalizmu, koji će me pratiti i u kasnijem radu. Meni je najvažnija poruka, što se može videti u mom zrelijem stvaralačkom periodu, kada sam se bavio vizuelnim komunikacijama. Važniji su mi bili ideja i poruka koju šaljem od same forme.
Kasnije su moji radovi često objavljivani i u “Mađar Sou”, u beogradskom “Studentu”, “NIN-u”, preuzimali su ih mnogi časopisi…

 Godine 1970.  dobili ste i prestižno jugoslovensko priznanje za karikaturu, nagradu “Pjer”.

- Bio sam prvi u Vojvodini koji je dobio “Pjera”, a najveće priznanje dobio sam u Sarajevu, na međunarodnoj izložbi pod nazivom “UGRAFIS”, gde sam osvojio treću nagradu.
Ipak, pošto sam bio urednik, smatrao sam da je neprimereno da puno konkurišem i da puno izlažem, pa sam se više bavio organizacijom izložbi drugih umetnika. Znate, nekom je jedna nagrada dovoljna da se bavi strukom, a nekom je i tristo nagrada malo, pa i dalje konkuriše. To sve zavisi od autora do autora. Posle “Pjera” i te svetske izložbe, mislio sam da sam se dovoljno potvrdio pred samim sobom, jer svi se mi, prevashodno, dokazujemo sami sebi. Jednostavno, više me je interesovalo da objavljujem i da imam dovoljan broj objavljenih radova, nego da ih šaljem na festivale, konkurse i ko zna gde.
Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka veoma je bio popularan svetski festival karikature, koji se održavao u Montrealu. Mi u struci smo to jako poštovali, i tamo sam godinama izlagao, sve dok su taj festival i ta svetska izložba postojali.

Peđa Vranešević je u razgovoru za naš portal citirao reditelja Živojina Pavlovića, rekavši da će, doslovce, “Titovo doba ostati zapamćeno kao Periklovo doba kulture južnih Slovena”. Slažete li se sa ovom konstatacijom?

- Upravo se nalazite okruženi mojim radovima, kojima sam obeležio četrdeset godina rada. A pošto tu imate plakate iz sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina, pogledajte koliko se u to vreme ulagalo u kulturu i pogledajte koliko se u kulturu ulaže danas, u, recimo, pozorišni plakat. Ovi plakati su rađeni tehnikom serigrafije ili sito-štampe i štampani su u tiražu od 300 komada. Otiđite do Srpskog narodnog pozorišta, Novosadskog pozorišta, Pozorišta mladih, i pitajte ih koliki su im tiraži plakata. Onda će vam oni reći da, dva dana pred premijeru, digitalno ispuste pet do deset plakata.
Ako to nije dovoljan odgovor, onda ću vam reći i da je u ono vreme postojala neka strategija. Mi danas nemamo strategiju, ne znamo gde hoćemo da idemo, šta hoćemo da afirmišemo, šta nam je bitno. Došli smo u situaciju da ni ne znamo šta je kultura. Zašto to kažem? Muzej savremene umetnosti Vojvodine za celu godinu dobije jednu trećinu sredstava, a on afirmiše savremeno umetničko stvaralaštvo u Srbiji i Vojvodini. I, kad nakon toga vidite koliko se novca izdvaja za jedan Exit festival – koji afirmiše anglosaksonski način života i koji je supkultura, nije kultura – možete da se zapitate šta nam je cilj. Da li nam je cilj da razvijamo naše društvo, našu svest, naše građane, koji će moći da budu ponosni što žive u ovoj zemlji, ili ih spremamo da prime jedan način života koji je tamo negde? I da onda misle da je to tamo negde isto kao ovde na festivalu, pa, pošto su u pitanju mladi ljudi, hoće ubuduće da žive život baš tako kao na Exitu. Ali, to nije moguće.


Jedan ste od osnivača Studentskog kulturnog centra i Kulturnog centra Novog Sada. Kako komentarišete činjenicu da se na mestu legendarnog “Studija 24” već dugi niz godina nalazi striptiz-bar?

- To je kultno mesto u kom je izlagao Vlada Veličković. Kultno mesto u kom je svoje tapiserije izlagala Ljilja Drezga, kao i Sonja Lamut, jedna od najvećih grafičarki bivše zemlje. Kultno mesto u kom je izlagao Zagrepčanin Nedeljko Dragić – danas ima šipku i secret service, i zove se “Kiss”. U “Studiju 24” gostovale su brojne grupe i kantautori, dolazili su književnici, vodili su se razgovori s umetnicima, mladi ljudi su mogli da se upoznaju sa velikim vajarom Jovom Soldatovićem, da razmene mišljenje s njim, pitaju ga za savete, saznaju nešto o njegovim daljim planovima… Osim toga, postojao je, naravno, i studentski list, gde su ljudi mogli da pišu svoju poeziju, svoje priče i tekstove, a sve je to bilo neka lepa škola života, škola kreativnosti. Mladi ljudi koji danas završe žurnalistiku nemaju gde da se oprobaju, nemaju gde da se kale. Postojao je i Foto-kino klub “Branko Bajić”, koji je razvijao amaterizam, a iz tog amaterizma nastali su ozbiljni profesionalci, i u fotografiji i u filmu.
Ako ovako nastavimo, mogu samo da se rasplačem, s obzirom na to koliko se ulaže u kulturu. Danas postoji čitav sistem konkursa gde se udruženja osnivaju “na brzaka”, gde stranke koje participiraju u vlasti osnivaju svoja udruženja i na brzinu prave programe koje nikad pre toga nisu pravili. Udruženja koja su osnovana par dana pre objave konkursa dobijaju značajna sredstva, dok kulturni radnici i profesionalci ostaju na margini. Osim ako nisu “učlanjeni”. Ali, mislim da to nije stvar učlanjivanja i članstva, nego stvar neke društvene korisnosti. Ta priča o društvenoj korisnosti nam se negde izgubila u putevima kojim idemo i kojim se trudimo da negde stigemo. To što imate utisak da nigde ne stižemo i da nigde nismo stigli, upravo je posledica nedovoljnog ulaganja u kulturu i nauku.  Trebalo bi ozbiljno da se zapitamo zašto to ide tako.

Sećate li se rada na svom prvom profesionalnom plakatu? 

- Bio je to plakat za manifestaciju “Brankovo kolo”. Godine 1974. Jova Soldatović je napravio skulpturu Branka Radičevića, koja je otkrivena u Karlovcima, u okviru “Brankovog kola”. Uzeo sam siluetu tog spomenika i ubacio tekst Brankove pesme “Kad mlidijah umreti”.
Tu se desila jedna zanimljiva stvar. Reditelj Mića Vasiljević, koji je vodio “Brankovo kolo”, došao je u Studentski kulturni centar da se žali da će mu te godine zakasniti plakat, jer umetnika kome je dao da ga radi, kome je poverio sve to, nema nigde, a nema ni rada. On ne zna šta da radi, za nedelju dana mu počinje manifestacija, on to ne može više nikom dati, treba vremena ljudima, a ja mu kažem, “Ja imam plakat!”. Kaže, “Kako imaš plakat?”, a ja mu odgovaram, “Imam idejno rešenje”. Naravno da sam slagao. Rekao sam mu da mi je skica kod kuće, a on me je poslao po nju.  Pođem kući i razmišljam. Dolazim do kuće, uzimam parče papira, pravim skicu i kažem, “U bloku će se nalaziti tekst pesme ‘Kad mlidijah umreti’, a na to senku baca spomenik Branku Radičeviću. Odlično!”. Tako sam dobio svoj prvi posao.  Onda sam otišao u “Forum”, gde su mi radili dobri drugari, i zamolio ih da mi pomognu da to tehnički realizujemo. Rekli su mi da moram sam da ispišem tekst letrasetom, a oni će onda sve ubaciti u litografiju i napraviti plakat za dogovoreni datum.

Početkom osamdesetih, Novi Sad je dobio novu zgradu SNP, veliki sportski i poslovni centar, organizaciju Svetskog prvenstva u stonom tenisu. Stare gradske fasade bile su sređene i okrečene, izložbe, predstave i koncerti održavali su se na sve strane, i sve je, na prvi pogled, delovalo vrlo optimistično. Jeste li u to vreme, kao tridesetogodišnjak, mogli da predosetite da ćemo, samo deceniju kasnije, doživeti takav sunovrat?

- Nisam mogao ni da pretpostavim da tako nešto može da se desi. Bez obzira na moje srpsko poreklo, poreklo mog oca i majke, ja sam živeo u Jugoslaviji i vaspitavan sam kao Jugosloven.  Bio sam ubeđen da živimo u jednom ozbiljnom društvu, koje ima ozbiljne namere, nisam mogao ni da zamislim da ikad može doći do rata između Radničke ulice i Maksima Gorkog. Isto tako, nisam mogao da kažem da je Vukovar inostranstvo. On danas jeste inostranstvo, ali ja to nisam osećao tako. Kao dete sam odlazio na Pohorje, jer je moja majka bila poštarica, a poštari su imali svoje domove širom Jugoslavije. Nikad se u Sloveniji nisam osećao kao u inostranstvu, nikad se u Zagrebu nisam osećao kao kao u inostranstvu, odlazak na more doživljavao sam kao odlazak na naše more.
Kada sam radio plakat za Jugoslovenske letnje igre u Novom Sadu, “Igre sa suncem”, pozvao sam u pomoć renesansni crtež Leonarda da Vinčija. Uzeo sam ga kao citat, zato što je Leonardo čovek koji ima toliko ruku i nogu koliko je Jugoslavija imala republika i pokrajina. On je još u vreme renesanse znao da će biti neka Jugoslavija, da će tu živeti neki ljudi, koji će se baviti stvaranjem viška proizvoda koji neće ići pojedincima, nego će ići u izgradnju škola, puteva, hidroelektrana…
“Igre sa suncem” održavale su se na Tvrđavi i  svi program su bili besplatni, mi u Kulturnom centru radili smo 24 sata dnevno za džabe, od jutra do mraka. Sećam se da je Laza Ristovski doneo tako snažan razglas da se čulo sve do Novog Naselja. To je trajalo desetak godina, i, kada je počelo prvo pucanje u Jugoslaviji (prilazi drugom plakatu – prim. aut.), moj “idealan čovek” je ranjen. Te godine, devedeset i prve, koristim  grafički znak kojim su se potpisivali međudržavni ugovori kad je stvarana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. I, ja to podvučem, kao da je kraj Jugoslavije, iako i dalje nisam mogao da pretpostavim da to može da se desi.


Šta je bio razlog vašeg odlaska iz Kulturnog centra, 1993. godine?

- Politika je u to vreme duboko ušla u kulturu. Nisam bio direktor, ali sam bio urednik, bio sam jedan od rukovodećih ljudi u Kulturnom centru, pa, ako se ne slažete sa kapetanom broda, a vi ste oficir palube, iskrcate se s broda ako imate morala. Nisam želeo da učestvujem u nekoj nacionalističkoj politici i mislio sam da je poštenije da odem u frilensere – i tako sam i otišao.

Jeste li ikad zažalili zbog te odluke?
- Nisam zažalio jer se ja i danas bavim kulturom, ne bavim se politikom. Ako je to politika, onda je to politika na bazi nekog prirodnog prava.
Volim čiste odnose, kod mene je dva plus dva četiri i ponedeljkom i petkom i subotom. Ne bavim se nekim velikim mudrostima, već se trudim da metar ima 100 santimetara, i kad je državni praznik, i kad je privatni rođendan, i kad je najobičniji dan. Ne može on jednog dana da ima 92 santimetra, a sledećeg 105, metar uvek mora da ima 100 santimetara. Zato sam mislio da je poštenije da odem.
Samim tim što su meni – u vreme kada sam izašao iz Kulturnog centra, izašao iz kulture, izašao iz neke institucije –  institucionalno, putem medija, i štampanih i elektronskih, pričali da da se u zemlji u kojoj sam se rodio i postao ljudsko biće, postao čovek – vodi verski rat. Nisam mogao a da se ne zapitam, “Kako verski rat u zemlji komunista? Kako verski rat u zemlji ateista?”.  U zemlji u kojoj, u to vreme, niko nije išao u crkvu, osim pojedinih baba i deda. 


Kraj devedesetih dočekali smo sa sva tri srušena mosta na Dunavu,  čemu je posvećena i vaša kolekcija majica “Gernika”.

- “Gernika” je ista ta priča o simbolima, o znanjima i predznanjima i povezivanjima sa stvarnošću. Zašto “Gernika”? U proleće drugog svetskog rata, u Španiji, tuku se komunisti i fašisti. A šta je Gernika? Baskijski grad. Španci se tuku međusobno, a razvali se baskijski grad. Kako se razvali? Hitler sprema Luftvafe, jedno moćno oružje. U Prvom svetskom ratu avijacija je zanemarljivo korišćena, ali za Drugi svetski rat se sprema nešto mnogo moćnije. To su bombarderi junkers, štuke, koji bacaju tepih-bombe. Gde su probali kako to funkcioniše? U Španskom građanskom ratu. Ali gde? Ne na Madrid, nego na baskijski grad Gerniku.
Veliki umetnik, antifašista, pre okupacije Pariza, u tom gradu pravi veliku izložbu, a najznačajnije delo posvećeno je besmislenom uništenju civilnog grada. Grad se zvao Gernika, i slika se zove “Gernika”, i to ime postalo je sinonim za besmisleno uništen civilni grad.  Tamo su probane tepih-bombe, koje su posle razvalile sve do Staljingrada i nazad. Ovi tomahavci, koji su probani na novosadskim mostovima, jako su moćno oružje za jedan mali grad, kao što su tepih-bombe bile isuviše moćno oružje za jedan majušni grad kao što je Gernika. Ali ti tomahavci i te pametne bombe posle će razvaliti svet. Setimo se samo Iraka, Libije, Libana…
“Gernika” je moj dug prema čovečanstvu, prema proizvođačima oružja, prema trgovcima smrti. Kao mali, lokalni umetnik, mogao sam da stanem u zaštitu svog grada tako što sam napravio tu kolekciju, koja je otišla u ceo svet. Potrudio sam se i da je dobro upakujem, trudio sam se da sve bude skockano, kao da smo najbogatija zemlja na svetu. A mi jesmo bogati, bogati smo kreativnošću. Zašto? Živimo na jednom trusnom području hiljadu godina. Svi naši savremenici, i ovi stariji od mene i ovi mlađi od tebe, mi smo svi potomci najkreativnijih. To je moja teorija, koja možda i nije tačna, ali – ne znajući tebe i istoriju tvoje porodice – tvrdim da bi tvoj čukundeda, da nije bio kreativan, bio nataknut na kolac. Da deda nije bio kreativan, završio bi streljan, zaklan, ubačen u neku jamu. Da tata nije bio kreativan, ne bi te othranio.Trebalo je othraniti sve te generacije sa svim onim što nam se dešavalo u Prvom i Drugom svetskom ratu, pre svetskih ratova, a da ne govorim o ovom ekonomskom ratu, koji nam je razorio privredu, o onoj inflaciji, kada ujutro dobiješ platu koja vredi 10 maraka, a ako ne odeš odmah na pijacu, dobiješ dve marke. I preživeli smo, samo najkreativniji su uspeli da prežive. Zato tvrdim da je ovo prostor kreativnosti, i da ovdašnjim klincima samo treba dati šansu, treba im dati podršku, ali ne da ih zajebu neki plaćeni političari, koji će im pričati da je budućnost ovde u agraru, u proizvodnji malina ili skupljanju kupina. Od toga ‘leba nema. Imamo te pametne, mlade ljude koji treba nešto da smišljaju. Šta je sa Institutom za poljoprivredu? Šta je sa Institutom za ratarstvo i povrtarstvo?  Nekad smo na Institutu u Novom Sadu imali najbolje hibride što se tiče pšenice, kukuruza, zašto to ne razvijamo? Nekad smo proizvodili sve, a danas ne proizvodimo ništa sem pica i krofni.


U novom veku ulazite u prostor na Petrovaradinskoj tvrđavi, gde su vaša galerija i prodavnica suvenira i bukvalno “svetlost na kraju tunela”. S kojim ciljem ste ušli u ovaj projekat?   

- Ovaj prostor pripadao je Muzeju grada Novog Sada, ali ga oni nisu koristili, jer je voda ulazila i sa strane i od gore, sve je bilo memljivo, porozno od kiše, prozori i vrata bili su odvaljeni posled bombardovanja. Dobio sam ga kao istaknuti umetnik, da bih u njemu mogao da se bavim pozicioniranjem kreativne zone Petrovaradinske tvrđave, kao i da ponudim turistima kreativne darove i umetničke poklone.
U međuvremenu, osnovao sam i Galeriju ITD, gde prikazujem dela najuspešnijih umetnika u Srbiji, ali i najistaknutijih umetnika iz sveta, a to činim pomoću izložbe koja se zove Art Directors Club New York. U pitanju je najstarija svetska asocijacija te vrste, osnovana 1920. godine, koja je od tada u celom svetu postala reper za najnovija dostignuća u grafičkom dizajnu, fotografiji, ilustraciji, kasnije i video-spotovima, reklamama, marketingu… Tu je afirmisan i znak Mercedesa, znak Ikee, sve važno što danas znamo u svetu, znak Koka-kole, sve je to tamo afirmisano.
Kada su oni, pre sedam, osam godina, došli u Evropu, biralo se šesnaest gradova. Art Directors Club  je nevladina oganizacija, nema veze ni sa politikom Amerike, niti sa politikom Kanade, Rusa, Srba… To su umetnici koji su jezikom simbola hteli da komuniciraju sa celim svetom – da ljudi u celom svetu ne govore nemački, engleski ili japanski, već da razgovaraju jezikom simbola. Zašto? Jezik simbola je internacionalni jezik. Zašto je to potrebno? Da bi se ljudi bolje razumeli. Zašto da se bolje razumeju ? Da bi mogli da sarađuju. Zašto da sarađuju? Da bi stvarali višak vrednosti.
Kada su birali prostor za ovaj deo Evrope, hrvatski lobi, koji je veoma jak, gurao je da to bude u Zagrebu. Onda je neko u tom direktorijumu rekao da će se u tom slučaju Beograd uvrediti, a ovima je svejedno, daj nek bude Beograd, ali onaj sad kaže da će se onda Zagreb uvrediti.  Neko je predložio i Peštu, ali se u Pešti već svašta dešava, i onda profesor Eduard Čehovin, koji je, igrom slučaja, moj prijatelj već 20 godina,  ustane i kaže, “Čovek koji je dvadeset godina član i jedan je od osnivača Art Directors Cluba  Srbije,  osnovanom po modelu Art Directors Cluba u Njujorku, ima galeriju na Petrovaradinskoj tvrđavi i tamo predstavlja art direktore iz Srbije”. Oni odu na internet, vide galeriju i ja dobijem organizaciju izložbe – na zgražavanje i ovih u Hrvatskoj, i ovih u Beogradu. Tako smo dobili jednu ekskluzivnu priču, koja ide već godinama.


Galerija ITD jedna je od najposećenijih galerija u gradu, ali ste u jednom ranijem razgovoru naveli i podatak da je najmanje posećuju naši sugrađani.

- Novosađani dolaze na Tvrđavu samo kad im dođu gosti. Lupe se po čelu, gledaju u nebo i pitaju se, “Bože, gde da ih vodim?”. i onda ugledaju Tvrđavu i odvedu ih gore.

Na jednom suveniru u vašoj prodavnici uočio sam smajlija umesto tačke na slovu “i” u natpisu “Serbia”. Jeste li, nakon svega, ipak optimista? Nadate li se da će se na ovim prostorima ikad živeti bolje?

- Sve zavisi iz kog ugla gledate. Nekima je super, nikad im nije bilo bolje nego što je sad, a svi oni koji su ostali bez posla, njima je loše. Ali optimista sam, naravno. Već sam rekao, mi smo prostor kreativnosti. Jedino će ta kreativnost, kao i inovativnost generacija koje dolaze, pozicionirati Srbiju, samim tim i Vojvodinu i Novi Sad, na mnogo bolje mesto, na poziciju koja prevazilazi ovo vreme depresije, jer ovo vreme depresije ne vodi ničemu. Samo nas nove ideje i novi projekti mogu izvaditi iz ove rupe u kojoj se sada nalazimo, ali pod uslovom da te inovativne projekte čitaju pismeni ljudi. Ako ih i dalje budu čitali nepismeni, koji ne umeju da pročitaju, a u mogućnosti su da odlučuju, u tom slučaju te ideje će još dugo vremena čekati da budu realizovane.

Razgovarao: Stevan Gojkov
Foto-potreti Branislava Radoševića: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
21
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Cvetko

    pre 997 dana i 56 minuta

    Umete vi kad hoćete. Eto "gradske face" o kojoj ima šta da se kaže i šta da se priča. Istina malo je gorak ukus što se prave "gradske face" nalaze u istom košu sa samoprozvanim narcisoidnim "neprikosnovenim hroničarima" - facama, o kojima i dve napisane reči su uzalud utrošene. Bravo!

    Oceni komentar:
    1
    6
  • Beodranski

    pre 996 dana i 15 minuta

    Gospodin Bane - SVETIONIK !!!!!!!

    Oceni komentar:
    2
    5
servisne informacije elektrovojvodina klinika za ginekologiju i akušerstvo jkp novosadska toplana novosadska policija JKP Vodovod i kanalizacija matičar novi sad bebe isključenja struje KCV protest taksista Elektrodistribucija Novi Sad novosadsko porodilište novosađani raspored sahrana novi sad vremenska prognoza novi sad Isključenje struje RHMZ raspored sahrana i ispraćaja sahrane novi sad jkp lisje servisne informacije novi sad izmena režima saobraćaja 27. novosadski maraton bez vode bez struje novorođenčad betanija isključenje vode Aleksandar Vučić