NOVOSAĐANI: I od kozarstva se može pristojno živeti

Betonske kvartove Novog naselja zamenila je zelenim obroncima Fruške gore. Iako je gradsko dete, posvetila se životinjama, kojih se nekada bojala, i pokrenula proizvodnju namirnica. Skromnim početnim kapitalom i upotrebom interneta pokazala je da su poslovni uspesi mogući čak i u zemlji kakva je Srbija.

Tatjana Stojadinović Babić rođena je u Novom Sadu 1975. godine. U rodnom gradu je završila Srednju trgovačku školu. Tokom karijere radila je kao dispečer u taksi službi, konobarica, pica majstor, a trenutno je zaposlena u kompaniji koja se bavi prodajom automobilskih i traktorskih guma.

Od pre nekoliko godina živi u Starim Ledincima sa svojim životnim partnerom Nikolom Pintarom u njegovoj porodičnoj kući. Prošle godine osnovali su Porodično gazdinstvo Stojadinović-Pintar "Naša farma kozica", za uzgoj koza i prodaju mlečnih proizvoda, koje je ubrzo postalo poznato zahvaljujući društvenim mrežama.

- Imali smo devetsto evra koje nismo želeli potrošiti, već uložiti u pokretanje nekog posla. Nikola je predložio da kupimo koze. Ja pre toga nisam imala dodira sa tim životinjama i bojala sam se da će me ugristi. Kupili smo devet koza, a posle i jednog jarca, naravno, nemajući predstavu u šta se upuštamo. Učili smo preko interneta i savetovali smo se sa ljudima koji su se već bavili ovom delatnošću. Na početku nismo znali ni kako da ih nahranimo. Smestili smo ih u štalu Nikolinih roditelja koji žive pored nas – kaže Tatjana.

Posle nekoliko meseci došao je red na prvu mužu. Kad su dobili prve količine mleka usledili su i pokušaji da se napravi sir.

- Svima smo nudili sir, od prijatelja, rodbine, komšija do kolega na poslu. Posle toga stigle su i prve porudžbine. Gazdinstvo nam je već bilo registrovano, napravili smo svoju mlekaricu, a mleko je redovno išlo na analizu od početka proizvodnje – rekla je Tatjana.

Sagovornica portala mojnovisad.com ubrzo je shvatila da se radi o pametnim i pitomim životinjama.

- Vezali smo se za njih i postali prava mala porodica. Ćerka Sandra je dala ime svakoj kozi. Na početku nam je koza Srećka uginula zbog naše greške i svi smo je oplakali. Čak smo je i sahranili. Jednom prilikom smo bili u gradu i proslavljali detetov rođendan, kad su nam javili da se Dejzi jari. Sve smo ostavili i dojurili kući. Sećam se da sam u štiklama uletela u štalu. Koze su kao ljudi, neke su umiljate i vole da se maze, druge su divlje i ljubomorne – objašnjava Tatjana sa osmehom na licu.

Kozje proizvode su počeli da reklamiraju preko društvene mreže Fejsbuk, na profilu Naša farma kozica, a mnogi su ih potražili i na osnovu preporuka zadovoljnih mušterija.

- Pravimo mladi kozji sir, polutvrdi i kuvani, parmezan i marinirani u maslinovom ulju sa raznim začinima (tucana paprika, beli luk, kurkuma, vlašac) i upravo po tome se izdvajamo od drugih. Ne prodaje se po radnjama, jer onda bismo morali stavljati aditive, a mi to ne želimo. Nedavno smo učestvovali na Noćnom bazaru na Ribljoj pijaci. Reakcije posetilaca su bile odlične, a upoznali smo i mnoge preduzetnike slične nama. Tako da nameravamo da nastavimo sa posetom takvih događaja – kaže Tatjana.

Danas imaju dvadeset koza i dva jarca i svi su sa pedigreom. Proizvode oko dvadeset litara mleka dnevno i svaki treći dan po deset kilograma sira.

- Cilj nam je povećanje proizvodnje do sledeće godine. Pošto smo oboje u radnom odnosu, planiramo unajmiti radnika za pripremu hrane. Želimo jednog dana da imamo barem 50 koza, a treba uzeti u obzir to da jare sa pedigreom košta i do 240 evra. Konkurisali smo za razne subvencije i olakšice i nastavićemo to da radimo. Želja nam je da ovo ostane porodična proizvodnja. Od ovoga već sada pristojno živimo. Zavoleli smo kozarstvo pošto nema nervoze i napetosti sa kojom se inače susrećete u svakodnevnom životu – završava svoju priču Tatjana.

Tekst i fotografije: Aleksandar Jovanović