Izvor: mojnovisad.com / / Autor: Stevan Gojkov Fotografija: Aleksandar Jovanović/mojovisad.com

Vladimir Aćić, didžej i producent: Nisam hendikepiran time što živim u Srbiji

Rođen je 1983. godine u Novom Sadu. Nekad perspektivan košarkaš, ponikao na limanskoj “Kocki”, a danas jedan od najcenjenijih techno didžejeva i producenata na Balkanu. Ukratko – gradska faca. Ovo je njegova priča.

Za početak, vratimo se u doba tvog odrastanja – kako si došao u kontakt s muzikom? Kakvim zvucima si bio okružen kao klinac?

- Moja starija sestra slušala je uglavnom rok muziku, tako da sam uz nju počeo da slušam Bajagu. Bio sam baš mali, imao sam sedam, osam godina, kad mi je prvi put pustila Bajagu, i to je za mene bilo “vau”! Slušala je i druge bendove, poput Guns 'N Roses i sličnih, ali meni je Bajaga u tom periodu bio strašno zanimljiv i inspirativan, jer sam kao dete imao dužu kosu, te sam čak i nameštao frizuru da izgledam kao on.

Tokom daljeg školovanja u OŠ "Žarko Zrenjanin" verovatno si se oslobodio sestrinog uticaja i počeo i sâm da otkrivaš muziku, zar ne?

- Sve je krenulo uz društvo s kojim sam redovno igrao basket na Limanu, na takozvanoj “Kocki”, tako da sam u muzičku priču ušao s hiphopom. Kasnije smo prešli i na malo ozbiljniji, andergraund rep, potom sam izašao iz andergraunda i slušao, između ostalog, Cypress Hill i slične stvari. Kasnije sam otkrio The Prodigy – bio je to prvi elektronski bend koji mi se baš dopao. Preko njih sam počeo da upoznajem i druge pravce elektronske muzike, poput opusa Jean Michela Jarrea. Voleo sam da slušam i Vangelisa, Mikea Oldfielda...

Kraftwerk?

- Naravno. Sećam se i da sam bio veoma srećan kad sam 2005. godine dobio priliku da nastupim na glavnoj bini Exita pre Underworlda – benda koji sam obožavao kao klinac – što je bilo ostvarenje mog dečačkog sna. Čak sam im bio prišao i rukovao se s njima. Ranije, kad sam definitivno prešao na techno zvuk, uzor mi je bio Jeff Mills, jer mi se jako svideo detroitski techno, i tad sam aktivno počeo da skupljam muziku i da narezujem diskove, kako se u to vreme radilo. Skupljao sam old school house i, naravno, techno muziku, a veliki uticaj na mene i moj muzički ukus imao je DJ Billy 9, rezident u diskoteci “Paradiso”, koji me je uputio na svoje drugare koji su narezivali muziku. Kod njih bih probrao stvari koje mi se sviđaju, narezivao ih na CD, a potom odlazio kod Billyja u “Paradiso” da vežbam, i tako sam, zapravo, i počeo da učim “zanat”. Bilo je to negde posle bombardovanja, 1999/2000. godine.

Gde si održao prvi veći nastup?

- Prvi veći nastup imao sam u klubu “Akvarijus”, koji više ne postoji, a to se desilo sasvim slučajno. Naime, dobio sam priliku da vežbam na radiju “As”, gde je radio Billy. Vlasnik radija mi je dao termin za vežbanje od ponoći do šest ujutro. U to vreme sam kupio i prve ploče – zamolio sam mamu da mi pozajmi pare (smeh). Ploče smo u to vreme nabavljali kod Šanjike u “DJ Shopu”...

Tu legendarnu prodavnicu ploča pominjao je i Fakir iz Noise Destructiona u intervjuu za naš portal...

Svi smo tamo kupovali. Pojedinici, kao Billy 9 i Dejan Matić, na primer, išli su u Mađarsku po ploče, ali ja sam bio suviše mlad i ploče sam kupovao isključivo kod Šanjike. Tad još nismo imali internet pa nismo mogli odmah da znamo šta se pojavilo u inostranstvu, ali Šanjika je uvek na lageru imao ogromnu količinu ploča. Čekali smo bukvalno od šest ujutru da otvori radnju, kako bismo prvi stigli na red, jer ko prvi stigne na red – taj, naravno, prvi bira ploče. Kasnije nam je internet mnogo olakšao čitavu stvar oko nabavke vinila.

Puštaš li još uvek muziku s ploča ili si prešao na neke savremenije formate?

- Još uvek radim s pločama, ali s diskovima više ne, jer muziku nosim na stiku. U pitanju je isti, wav format kao i na CD-u, tako da nema razlike u kvalitetu zvuka. Naravno, uvek se trudim da kroz set provučem i po koji vinil, ukoliko za to postoje uslovi, jer je za rad na gramofonima jako bitno da didžej pult bude stabilan, da nema vibracija.

Koliko ti je Exit festival pomogao da se probiješ kao didžej?

- Exit mi je mnogo pomogao, ponajpre marketinški, jer sam često bio prisutan u njihovim kampanjama. Prvi nastup na Exitu održao sam 2003. godine, na Progressive stejdžu, a moj set je kasnije bio proglašen za najbolji na festivalu, i odatle je, zapravo, sve i krenulo. Radio B92 je u to vreme bio veoma slušan i moj miks se vrteo na njhovim talasima maltene godinu dana, pričalo se o meni – zbog čega sam posebno zahvalan Gordanu Paunoviću – i to me je na neki način i afirmisalo kod šire publike. Sećam se momenta kad sam se, nakon što sam završio set, vratio do bine da pokupim ploče, a publika me je još jednom pozdravila aplauzom, što mi je bilo fascinantno, jer sam bio mlad i nisam očekivao takav fidbek, ali sam mnogo vežbao i na neki način sam znao koliko sam tehnički potkovan. U to vreme sam radio na tri gramofona, a posle sam radio i na četiri.

Je li iko pre tebe kod nas radio na četiri gramofona?

- Cristian Varela je to radio u “Paradisu”, neke 2006. godine, a ja sam posle njega nastavio sa setom na četiri gramofona. Sećam se da su mi pričali da je Varela posle pitao: “Ko je taj dečko? Dobar je!”. Inače, on mi je bio jedan od najvećih uzora. Kao klinac probao sam da radim te fore koje on radi na setovima, slušao njegove mikseve... jer, kad si mali, moraš imati neki uzor, da te povede negde, a posle već sâm izgradiš svoju ličnost, znaš otprilike šta te interesuje, i sam sebi namestiš setup onako kako želiš.

Hajde da se vratimo na priču o prvom nastupu u “Akvarijusu”, za koji si rekao da se desio sasvim slučajno...

- Jednom prilikom otišao sam po drugara Lakija na “In radio”, gde je on radio kao tonac, i tu se našla stara ekipa novosadskih didžejeva – Mr P, Dača, Zlatan, Sexy Batke i, ako se dobro sećam, Fakir – koji su u to vreme organizovali takmičenje neafirmisanih didžejeva u “Akvarijusu”. U jednom trenutku Laki je otišao do toaleta, a ja sam ostao sâm za miksetom. Oni su pomislili da sam ja tonac, pa mi je Mr P prišao i pitao me hoću li da učestvujem na takmičenju. Malo sam zastao i odgovorio, “Hoću, naravno”, jer mi je odmah bilo u glavi da će me Billy naučiti svemu što treba. Te noći sam nazvao Billyja i rekao mu, “Znaš šta sam uradio? Prijavio sam se za takmičenje mladih i neafirmisanih didžejeva!”, a s druge strane žice samo se čulo kako se lupio po čelu – pljas (smeh). Bilo je leto i “Paradiso” nije radio, ali on je bio tamo i zezao se s pločama, pripremao se za novu sezonu, pa me je odmah pozvao da mu se pridružim i tako sam, u stvari, i počeo da vežbam. Igrom slučaja, preko Billyja sam upoznao neke ljude i otišao na radio “As ”, gde sam proveo nekoliko godina i imao više emisija, a uz Tonija Bilinčića i Sašku jedan sam od pokretača emisije “Club'n'Bar”, koja je na sjajan način promovisala klupsku scenu, i u kojoj sam kasnije bio i čest gost.

Kako si se obreo u producentskim vodama?

- I to se, takođe, desilo sasvim slučajno. Moj komšija Dušan Perović družio se s Vladanom Ostojićem, momkom koji se bavio muzikom i tražio nekog ko je u elektronici, da proba da uradi nešto s njim. Čovek mi je bukvalno došao na vrata, upoznali smo se, i on me je naučio svemu što se produkcije tiče. Počeli smo s ritam mašinom Roland 303, na kojoj sam naučio kako se programira ritam, kako se biraju paterni... sve osnove sam naučio na njoj. Posle sam prešao na program Cubase, savladao i njega, i od tad praktično radim muziku. To je bilo 2004. godine, a već par godina kasnije doživeo sam izlazak svog prvog izdanja na jakoj etiketi “Analytic Trail”, koju drži Markantonio, veoma popularan italijanski techno didžej. Nakon toga, počele su da stižu prve ponude za remikse, usledilo je izdanje za lejbl “Italo Business”, pa je tako i Umek čuo za mene, kontaktirao me na My Spaceu, te sam mu uradio jedan remiks, počeo da radim za njegovu izdavačku kuću i afirmisao se kao producent. Sad sam prešao na drugi zvuk, pod uticajem berlinskog i UK andergraund techna, i tu sam, posle svih ovih godina, našao sebe, jer mi taj zvuk dozvoljava da se poigravam s bilo čim.

Koliko si izdanja do sad objavio pod svojim imenom?

- Preko stotinu pod svojim i nekoliko kao La Source, što je naziv projekta koji radim s drugarom Mikom Tehnikom – koji, inače, radi mastering manje-više svih mojih trekova – a jednu stvar smo objavili na čak tri lejbla, ljudi su se prosto otimali oko nje. Nedavno sam pripremio novi singl i ovih dana ću početi da tražim izdavača.

Kako je došlo do prvih poziva za nastupe u inostranstvu? Je li te možda neko primetio na Exitu?

- Sve je krenulo kad sam počeo da se bavim produkcijom, kad sam počeo da izdajem trake. Izdanja su lična karta za Evropu, za svet, jer je teško da u moru didžejeva neko obrati pažnju baš na tebe – osim ako nemaš nastup u nekom ekstrapopularnom mestu kao što su “Boiler Room” ili “Apollo” u Londonu – te je produkcija, zapravo, ta koja ti gradi ime van naših granica. Moj prvi nastup u inostranstvu bio je u Mađarskoj. Ljudima su se svidele moje trake, moja muzika, kontaktirali su me, dogovorili smo se, te sam u toj zemlji obišao brojne klubove, što dobre, što loše, ali najvažnije je da se ljudima dopada to što radiš.

Kad ugovaraš nastupe, postoji li neki minimum tehničkih uslova ispod kog ne ideš?

- To je jako bitan segment. Da bi odradio kvalitetan didžej set, da bi sebe ispromovisao, moraš da radiš na kvalitetnoj opremi. Takođe, da bi zadovoljio promotera kluba, moraš i ti biti zadovoljan uslovima, jer samo tako ćeš preneti sreću i na publiku, na čitav prostor.

Na koji način biraš muziku koju ćeš vrteti na nastupu? Koliko su u tvom repertoaru zastupljeni trekovi iz sopstvene produkcije?

- Da budem iskren, svoje trekove jako retko puštam, jer ih se i previše naslušam dok ih pravim... Okej, pustim ih dva, tri puta, da čujem kako zvuče, ali više volim da ih čujem u setovima drugih izvođača. Ponekad i zaboravim da pustim sopstvene trekove, jer svakog dana stiže toliko dobre, nove muzike, da uvek volim da pustim nešto aktuelno što mi se sviđa, da vidim kako će publika odreagovati na to. Priprema za nastup što se tiče, manje-više svakog dana gledam šta se novo pojavilo, preslušavam muziku, skidam je, sortiram... Najmanje pet sati dnevno potrošim na slušanje noviteta, uglavnom deep techno i techno muzike, jer ako radim pre nekog onda ću puštati deep techno, a ako radim posle nekog onda ću više vrteti techno, naravno. Tehnički sam navežban, tako da je samo potrebno da ponesem dobru muziku i dobru volju – i to je to.

Šta je, zapravo, bitnije kod didžejinga – kvalitetan izbor muzike ili dobra tehnika?

- Muzika jeste najbitnija ali se dosta gleda i tehnika, jer publika ceni kad izvedeš neku dobru foru na setu, ljudi to isto vole da čuju. Ali na samoj muzici ipak gradiš svoj imidž.

Osim debitantskog, koji su ti još nastupi na Exitu ostali u lepom sećanju?

- Taj prvi mi je svakako najdraži, ali su moji setovi još dvaput bili izglasani za najbolje na tadašnjem Happy Novi Sad stejdžu, i to dve godine zaredom. Nikad neću zaboraviti jedno jutro, baš na toj bini, atmosfera je bila fenomenalna, ljudi uopšte nisu hteli da idu kući i radili smo do osam sati.

Koliko ti je trajao najduži set?

- Pet sati. Ali, kad je tu publika, adrenalin te vozi non-stop, i čim završiš set ti se “ugasiš”, prosto te stigne umor, ali, dok si na bini, vreme tako brzo leti da uopšte ne primetiš da je prošlo pet sati.

Čime se najradije okrepljuješ tokom nastupa? Čuo sam priču da ne možeš bez šolje tople čokolade (smeh).

- U pitanju je anegdota s mog prvog nastupa u Mađarskoj, kad sam tražio da popijem čokoladno mleko, ali ga u klubu nisu imali, te su mi obećali da će ga nabaviti sledeći put. I, stvarno, sledeći put su ga nabavili. To se nekako pročulo po Mađarskoj, i gde god da sam išao da nastupam imali su za mene spremljeno čokoladno mleko. Ali sve je to bila samo šala (smeh). Najviše volim da popijem dobro vino, crno ili belo, uglavnom iz domaće proizvodnje, kao i dobru domaću rakiju.

Svakako bi trebalo pomenuti i tvoj rad u “Kulturnom skloništu”, gde svoje godinama sticano znanje prenosiš na mlade generacije. Kako je došlo do tog angažmana?

- Peđa Pejić, vlasnik studija “Do-re-mi”, upoznao me je s Petrom Jelićem, gitaristom YU grupe i osnivačem “Kulturnog skloništa“, koji je u to vreme vodio školu gitare i upitao me da li mi bilo interesantno da pokrenemo i školu didžejinga. Pristao sam, naravno, potom pozvao svog prijatelja Billyja, i tako smo pokrenuli čitavu priču. Škola radi već sedam godina, a kurs didžejinga traje devet meseci.

Kako obično izgleda prvi čas u tvojoj školi?

- Prvo se upoznam s polaznicima, proćaskamo malo, a potom im objasnim zašto su Technicsovi gramofoni najbolji. Oni imaju najbolji motor, koji su godinama svi hteli da ga iskopiraju, ali su tek sad uspeli u tome jer im je Technics prodao patent – nakon 30 godina vladavine didžej scenom. Objasnim im šta je glava, šta je ručica, šta je anti-skate, kako se namešta teg, kako radi motor, šta je pitch control. Potom ih polako uvodim u beat to beat miks, i uvek počinjemo s dva vinila koji imaju istu bitažu, jer ne radimo odmah s pitch controlom, a potom im objašnjavamo kako se radi miks – kad treba da uđu, kad treba da izađu, šta je bitno za dinamiku miksa. Kasnije ih, naravno, učimo da znanje stečeno na gramofonima primene na CD plejere, jer je u pitanju drugačiji osećaj, ipak je gramofon osetljiviji od CD plejera. Učimo ih i da skrečuju, donosimo na časove FX procesore, a u opticaju su i razne vrste mikseta i plejera, kako bi polaznici po završetku kursa znali da rade na svim modelima. U svakom slučaju, uvek polazimo od nule, bez obzira ima li polaznik neko predznanje ili ne.

Vladimir sa svojim učenicima u "Kulturnom skloništu"

Je li se neko od tvojih bivših učenika već afirmisao na didžej sceni?

- Stvorili smo opasan festival u Novom Sadu – “Green Love” – koji okuplja tri do četiri hiljade ljudi, i to je zaista velika stvar koja je potekla iz ove škole, ali i jako veliki uspeh za ovaj grad. Naši bivši polaznici nastupali su na ovom festivalu, a ove godine ćemo napraviti i takmičenje didžejeva za učešće na “Green Loveu”, pa ćemo videti da poguramo i ovu generaciju.

Lajnap Exita 2016 je manje-više poznat – čiji nastup, po tvom mišljenju, ove godine ne smemo propustiti?

- Izvođač koji je meni najinteresantniji jeste Nina Kraviz. Ona je u tom nekom techno svetu, u tom žanru koji ja ganjam, i svima bih preporučio da je pogledaju.

Kakve planove do kraja godine imaš po pitanju produkcije, nastupa?

- Planova uvek ima. Upravo sam završio EP na kom mi je jedan remiks radio Ivan Komlinović, moj prijatelj iz Hrvatske, opasan producent koji je već dugo na sceni. Master s njegovim remiksom je stigao i koliko danas ću početi da tražim izdavača. Imam urađena još dva treka, u saradnji s Mikom Tehnikom, a uskoro treba da radimo i treći. Ove godine gledam da izbacim što više muzike, to mi je neki cilj, a bukinga ima, biće ih još... Imam već zakazana dva nastupa za avgust, od kojih će jedan biti u Francuskoj. Zadovoljan sam kako je krenula ova godina.

Može li se u Srbiji živeti od techno muzike? Takođe, smatraš li da si kao izvođač i producent hendikepiran time što živiš u ovoj zemlji?

- Nisam hendikepiran. Jako volim da živim ovde, i ne bih sebe mogao da zamislim da živim negde drugde, jer mi je ovde baza, tu su mi svi dragi, tu mi je sve. Ali, kad je didžejing u pitanju, to je posao koji iziskuje dosta putovanja. Bez obzira je li u pitanju Barselona, Srbija, Poljska, svejedno je – non-stop ideš i putuješ, tako da ti sve to dođe na isto. Jedino bih voleo da se u bliskoj budućnosti otvore sve granice, da možemo da odemo na američku turneju, ili u Englesku i tako te zemlje gde još imamo kočnice. Srbije što se tiče, uvek kažem da ima ljudi koji se žale, naravno, teško se živi i shvatam to u potpunosti, ali mladi i ambiciozni ljudi mogu ovde živeti od ovog posla – ako se trude, rade dobro to što rade, normalno, kao i u svakom poslu. Vodim sasvim običan život, imam svoj dinar, ne moram da se grebem od roditelja, imam šta da pojedem, čime da na hranim psa... ne mogu da se žalim (smeh).

Za kraj – čime bi se bavio da se ne baviš muzikom?

- Mislim da bih bio košarkaš. Negde od punoletstva bio sam ozbiljno zagrižen za košarku, ali nakon jedne operacije nisam više mogao da se vratim sportu. Zapravo, mogao sam, ali sam se do tad već bio prešaltao u didžej vode i više nije bilo povratka na staro. Ali da me muzika nije povukla – verovatno bih se bavio košarkom.

Postoji i mišljenje da je stvaranje elektronske plesne muzike brzo i lako, jer se, navodno, svodi samo na “prčkanje po dugmićima”. Koliko je, zapravo, vremena i truda potrebno da bi se napravio jedan trek?
- Potrebno je zaista mnogo vremena, posebno za techno, gde moraš da moduliraš zvuk, da poznaješ sintezu zvuka. Jako dugo treba sedeti da bi napravio kick, da bi napravio bas, hi-hat, atmosferu... Okej, aranžman kasnije ide sam od sebe, ali i tu često treba nešto da dosviraš, da zaokružiš celu priču. Alli sve pravim sam, ne uzimam one shotove, krećem bukvalno od nule.

Razgovarao: Stevan Gojkov

Oceni vest: