Voja Malešev, pevač: Malograđanština je sveprisutna, pogotovo u gradovima ovih dimenzija

Voja Malešev, pevač: Malograđanština je sveprisutna, pogotovo u gradovima ovih dimenzija

Autentična gradska faca i frontmen bendova Drum'n'Zez i Killo Killo Banda rođen je u Novom Sadu 1975. godine, gde je završio osnovnu školu "Boris Kidrič" (danas OŠ "Miloš Crnjanski"), a potom i gimnaziju "Isidora Sekulić" ("prva, zlatna generacija").

Visokoškolskog obrazovanja što se tiče, Vojislav Voja Malešev uz osmeh kaže da je “završio dva faksa – ali prerano”, dok mu se kao radno mesto vodi Srpsko narodno pozorište, gde je već skoro 20 godina zaposlen kao operski horski pevač. Oženjen je koleginicom iz hora Sofijom Stanić, s kojom ima šestogodišnjeg sina i trogodišnju ćerku. Ovo je njegova priča.

Dogovarajući se za ovaj intervju, rekao si mi da bi voleo da razgovor obavimo što ranije, kako bi stigao na Štrand. Od kada datira ta fascinacija Dunavom i svim lepim stvarima koje se uz njega vezuju?

- U mom detinjstvu to je bilo nešto što se podrazumeva, ali sam tek kasnije shvatio kako su to bili lepi i bezbrižni dani. Setiš se samog sebe, gologuzog u pesku, kako te je bilo baš briga šta će biti za ručak, koje ćeš knjige kupiti... Jednostavno, uživalo se u životu kao takvom.  Posle se to smenjivalo u talasima. Na primer, jedno vreme uopšte nisam voleo Dunav, i gadio mi se i Štrand i sama pomisao da uopšte priđem reci. Nakon toga, postojala je i treća verzija – volim Dunav, ali na zabačenim lokacijama, na Kamenjaru, Ribarcu, ostrvu preko puta Karlovaca... Danas na Štrand idem s decom, što je, kao, neki novi ciklus, ali, u stvari, sve je to isto kao što je bilo nekad. Jedino sam sad u drugoj ulozi i potrebna mi je ta infrastruktura – voda, sanitarni čvor, sladoled, kokice, mekika – što mi u studentskom periodu ni najmanje nije bilo potrebno. Dve litre u ranac i pravac u divljinu (smeh).

Kad već pominjemo detinjstvo, čime si se najradije zanimao kao klinac?

- Interesovala me je naučna fantastika i bio sam u svetu kompjutera. U to vreme kućni računari su tek počinjali masovno da se proizvode, ali ćale je imao tu sreću da je neko vreme radio u Holandiji, pa sam ga “iscimavao” da mi donosi, recimo, sat s video-igricom, Komodor, Spektrum... Kupovao sam “Svet kompjutera”, naručivao kasete sa igricama, štelovao glave... To me je jako zanimalo i mislim da sam gomilu vremena utukao na igrice, stripove i ostale “dečačke stvari”.

A kad je na red došla muzika? Jesi li pevao u školskom horu?

- Da, tako je sve krenulo, ali tu se nisam baš nešto isticao, više sam se, onako, uklapao. Bendovskog muziciranja što se tiče, to je počelo s hardkor ekipom s Novog naselja, otprilike negde na prelasku iz osnovne u srednju školu. Bend se zvao Megugis On Drug, a idoli su nam bili Red Hot Chilli Peppers i Faith No More, sastavi koji su u to vreme još uvek bili alternativa.


Plakat za nastup Vojinog prvog benda – Megugis On Drug  

 Jesi li ikad školovao glas?

- Ne, nemam nikakvu muzičku školu. Pevao sam u horu u osnovnoj i srednjoj školi, malo u crkvenom horu, pa sam jedno vreme bio malo izgubljen – jer sam pokušavao da studiram, a nisam bio našao nikakav posao – i onda se pojavila keva s predlogom, “Idi pevaj u operskom horu, to ti je pravi posao, za koji dobijaš novac”. Bio sam u fazonu, “Vau, bravo kevo, svaka čast na ideji”, i otišao u SNP, gde su primetili da nemam baš školovan glas, pa je bilo, “Ajde se ti, dečko, preko leta malo doteraj, pa dođi na jesen”. Onda sam uzeo dva, tri privatna časa kod čuvene Vere Kovač Vitkai, ponovo otišao u SNP i bio primljen. Zaposlen sam tamo od jeseni 1997.  godine, i mogu reći da je u pitanju najbolji posao na svetu – i šire.

Koliko se sećam, grupa Drum’n’Zez nastala je iz spontanog okupljanja tvoje ekipe na dunavskim plažama krajem devedesetih...

- Upravo tako. Bend je nastao iz klasične limanske dokolice – “hajde da kupimo cuge i da nešto lupkamo, svirkamo, džemujemo”. U to vreme bio sam otvoren i za neku noviju muziku, koja je dolazila do mene preko Borisa Kovača, ili sam sâm nešto “budžio”. U pitanju je bila muzika koja se nije mogla svrstati u određeni žanr, i dolazila je iz Afrike, Indije, Pakistana... A pošto smo u to vreme stalno bili pod nekim sankcijama i sranjima, hteli smo da, kroz neki svoj muzički izraz, proputujemo svetom, da napravimo izlet u nepoznato.

U kom trenutku je bend počeo da prerasta u nešto više od pukog zezanja?

- Marius Tomić, naš tadašnji basista, bio je zaposlen u studiju “Do-re-mi” Peđe Pejića, pa smo pomislili da bismo nešto mogli i snimiti – “daće oni nama neki megapopust, a Maki će to lepo da izmiksuje” – i tako smo ušli u studio. Čak nismo imali ni osmišljenje sve aranžmane i pesme, pola toga je nastalo u samom studiju.  

Na debi albumu Iz slane vode (2007) bili ste u potpunosti okrenuti regeu...

- Pre njega smo čak imali i neki “nulti album”, koji je bio bliži totalnoj improvizaciji – frulice, drombulje, didžeridu – više neki instrumentalni fazon, pa smo onda prešli na neki kvazi-rege, da ga tako nazovem, agro-rege, gde je sve počelo da dobija malo komercijalniji prizvuk. U postavu smo, pored bas gitare, ubacili i gitaru, klavijature, duvač je već bio s nama, te smo počeli da razmišljamo u stilu, “možda bismo mogli da dobijemo formu benda”. Na debi albumu smo već imali “Palačinku”, ali u to vreme nismo znali šta ćemo s njom, tako da je Iz slane vode prošao polunezapažano. 

No, samo godinu dana kasnije, potpisali ste ugovor s PGP RTS i pojavili se na “Beoviziji”. Koliko vam je čitava ta epizoda pomogla u širem proboju?

- Ne baš mnogo. Na konto Evrovizije ni jednu svirku nismo zakazali. Dobili smo besplatan studio, ali sve odlaske na “Beoviziju”, na snimanja, sve smo plaćali iz bendovske kase. Ipak, nama je to u tom trenutku bilo odlično rešenje, jer smo imali priliku da radimo u vrhunskom studiju, s vrhunskim stručnjacima.

Kako danas gledaš na album Dunava ukus?

- Ljudi u studiju znali su da od nas izvuku ono najbolje, i nije im bilo teško da po 500 puta vraćaju traku. Oni su to radili za platu, a mi smo želeli da album zvuči što bolje, i to je dobar recept. Snimanje se, doduše, malo odužilo, jer je u pitanju državna firma, ali je bilo i jedno sjajno iskustvo, te mislim da smo snimili, za ono vreme, odličan materijal. Jedino sam očekivao neku podršku na televiziji od strane RTS, jer je PGP njihova izdavačka kuća, ali toga je bilo tek-tek na kašičicu. A “Beovizija” nam je donela i dobrih i loših stvari. Neke drugare smo izgubili kao fanove – kao, “šta ćete vi tamo, šta se seljačite”...

Ali vi se nikad niste ni deklarisali kao zakleti andergraund bend...

- Ne, ne, nismo imali nikakvu odrednicu. Krenuli smo kao teški andergraund, ali i to dosadi, ne možeš sve vreme da improvizuješ, zaželiš se malo aranžmana, da pesma ima strofu, refren. U to vreme sam dobio i napad da svoje misli da “iskakim” kroz tekstove, a drugari iz benda su me, igrom slučaja, pratili u tome. Desi se da im se pojedini moji tekstovi malo gaduckaju, ali vremenom ih svare.

Drum’n’Zez trenutno broji 11 članova. Koliko je teško obezbediti logističko funkcionisanje benda s toliko ljudi u postavi?

- Beskrajno je teško i mislim da je to jedan od razloga što ne poslujemo dobro, što je funkcionisanje benda ekonomski neodrživo.  Sva ta usta nahraniti i sve te guzice prevesti od tačke A do tačke B, to je već komplikacija i skupoća.  A gde su honorari, gde su žedna grla, jer mi možemo da popijemo duplo više nego što možemo da zaradimo.

Killo Killo Banda, u tom smislu, mnogo lakše funkcioniše, zar ne?

- Pa, kapaciteti su slični, jer smo se proširili na sedmorku (smeh). U tu priču sam smisleno krenuo sa idejom da napravim bend koji staje u jedan auto, gde bi jedan od članova vozio. Kao petorka, laki smo za tonske probe, laki smo za probe, za dogovor, i sve to krene tako, ali onda počne ono, “daj da iznajmimo kombi, neću da vozim, hoću da pijem”, te “u mom autu nema mesta za bubnjeve”, i onda iznajmimo kombi, povedemo ovog, povedemo onog, i sve se to pretvori u jedno veliko druženje. Onda je čovek koji je gostovao na perkusijama srastao s nama, pa smo ga ubacili kao šestog člana, potom smo shvatili da ne bi bilo loše imati i svog tonca, a Šomi stvarno ima uvo i super je za taj posao.

 Killo Killo Banda

Killo Killo Banda objavila je ovih dana novi album Ipak borba. Koliko ste uspeli da viziju koju ste imali pred snimanje materijala pretočite u finalni proizvod?

- Svestan sam da to nikad u potpunosti ne može biti sve kako se zamisli. U stvari, fora je u tome što vreme teče, a mi sazrevamo, menjaju nam se životi, menjamo se i u ušima i u glavama. Kad na probi sviraš neku pesmu, ona zvuči na jedan način, kad je sviraš u studiju, ona zvuči na drugi način, na koncertu zvuči na treći način, a kako ćeš je izmiksovati, to je već četvrta dimenzija. Ipak, zadovoljan sam snimljenim materijalom jer predstavlja studijski presek našeg sadašnjeg muziciranja. Zapravo, nije čak ni sadašnjeg, jer je album snimljen pre godinu dana.

Na albumu ste u goste pozvali Nemanju Kojića Kojota i Edu Majku – jeste li se na taj korak svesno odlučili, kako biste proširili krug publike u zemlji i, možda još važnije, regionu?

- To jeste urađeno s namerom, ali u toj nameri nije bilo samo ekonomskog pristupa, već i drugarskog. Imam utisak da smo skrajnuti, stalno osećam kao da nismo dovoljno priznati, i voleo bih da vidim da li je to zbog nas, zbog naše muzike, zbog toga što smo Novosađani, pa smo pasivni... S Kojotom i Edom u pitanju je čak i prijateljstvo, koje nije ne znam koliko jako, ali ja te ljude poštujem, u dobrim smo odnosima, i vidim, donekle, i sebe u njihovoj muzici, i njih u mojoj. Ne u svakoj pesmi, naravno, ali tu gde sam ih video probao sam da ih implementiram, a šta će dalje biti – to niko ne zna.

Kakvi su planovi benda Drum’n’Zez? Prošlo je četiri godine od izlaska poslednjeg albuma.
- Upravo dolazim sa sastanka na kom sam se dogovorio da snimamo spot. Snimićemo singl. Eto, to je naš plan za ovo leto, ali je, za sada, naš vrhovni plan da se ne raspadnemo, jer... teško je. Nema svirki, nema tog entuzijazma... Mislim da vlada opšta kriza, što ekonomska, što kulturna, što ljudska. Čovečanstvo je u blagom raspadu, a ni Srbija nije u nekom ludilu od cvetanja, takvo je sad vreme. Tako da ćemo se nekako pritajiti, ali ne jako, gledaćemo da povremeno imamo neku svirku, ali ni to nije u našoj moći. Dogodine će se navršiti 20 godina od osnivanja Drum’n’Zeza, tako da ćemo fokus malo prebaciti na 2017. Pokušaćemo da isteramo još novih pesama, probaćemo da osmislimo taj jubilej, da ga baš obeležimo kako treba. Dvadeset godina je lepa cifra i, po meni, ogroman uspeh što smo toliko poživeli kao bend, a onda ćemo videti šta ćemo.

U pesmi “Wellington” s novog albuma kažeš da “moraš spasiti ovaj grad”. Šta je to što svako od nas treba da učini kako bi Novi Sad postao bolje mesto za život?

- Mislim da svako treba da krene od svog poziva, ne od zanimanja. Ja sam po pozivu muzičar, i osećam se odgovornim da, ako ništa drugo, barem kroz dobru muziku radim na boljem životnom i kulturnom kvalitetu u Novom Sadu.

Šta bi najpre promenio u našem gradu?

- Promenio bih malograđanštinu, ali ona je, jednostavno, svuda prisutna, pogotovo u gradovima koji su ovih dimenzija. Ovo je varoš, ovo i nije neki grad, sve se zna, svi se sa svima znaju, i imaš te klanove i afere, što političke, što privatne, rodbinske... I onda, s jedne strane, tu malograđanštinu ne možeš ni da iskoreniš, jer ona ide uz tu dimenziju grada. S druge strane, baš volim tu dimenziju grada, jer ima i onog “dobar dan”, svima se javiš, i svi smo mi, donekle, jedna ekipa. Koliko god da mi se nešto gadi kod ovog grada, toliko mi ta ista osobina i prija, jer sam rođeni Novosađanin, i verovatno sam i sâm malograđanin, samo što to ne vidim čisto i bistro, nego bi trebalo neko da mi skrene pažnju.

 

Za kraj, reci mi gde vidiš sebe za deset godina? Opera? Bend? Didžejing?

- Često razmišljam o tome, i, na primer, već mi je sad malkice degutantno zanimanje didžeja, da izađem sa 40 godina i bacakam se po bini, igram, pijem i divljam po čitavu noć... Bude mi teško, i organski to više ne mogu da izguram, pogotovo kad dođem kući u šest ujutru. Kad je bend u pitanju, gledam Rolingstonse – kad mogu oni, moći ćemo i mi. E, sad, njih je održavala ta njihova ogromna popularnost, koju mi nemamo, ali imamo ljubav prema međusobnom druženju, koje dok traje, traje. Ali imam planove koji bi me mogli povesti u raznim pravcima. Recimo, vidim sebe kao nekog šansonjera –  klavir, ja i čaša žestine – voleo bih da radim šlagere, autorske, po mogućstvu. Druga varijatna je da nastupam s big bendom, imam neke zanimljive ideje u glavi po tom pitanju, i mislim da ću na tome početi da radim i pre tih deset godina. Treća verzija je da se podam tamburašima ili tako nešto, da odem kod Zvonka Bogdana na neki workshop, preuzmem njegovo znanje i postanem novi Zvonko Bogdan. Ali to, naravno, tek za deset godina, kad me bude smorio rokenrol – da pređem na tanji špricer, na sporiji gas, na kraća putovanja.

Razgovor vodio: Stevan Gojkov
Foto-portreti Voje Maleševa: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
15
29

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Никола

    pre 1000 dana i 17 minuta

    Воја... вечити дечак...

    Oceni komentar:
    14
    5
  • Zoran

    pre 998 dana i 8 sati

    Pameti taman koliko treba osrednjem pevaču.

    Oceni komentar:
    5
    16
Vreme u Novom Sadu jkp lisje vremenska prognoza betanija JKP Vodovod i kanalizacija bez grejanja jkp novosadska toplana servisne informacije novi sad elektrovojvodina Draža Mihailović bebe novorođenčad JGSP "Novi Sad" Branka Bežanov novi sad bez struje telep četnici Republički hidrometeorološki zavod klinika za ginekologiju i akušerstvo bez vode novosađani sahrane Isključenje struje raspored sahrana novi sad jkp čistoća isključenje vode novosadsko porodilište Petrovaradin isključenja struje