Smiljana Milinkov: Važno je da se zna zbog čega je bitan 8. mart

Smiljana Milinkov: Važno je da se zna zbog čega je bitan 8. mart

I ove godine za Dan žena, umesto karanfila, delimo jedan ozbiljan razgovor o rodnoj ravnopravnosti.


Naša današnja sagovornica je Smiljana Milinkov, docentkinja na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Smiljana je veliko novinarsko iskustvo stekla na “Radiju 021”, a doktorirala je na Rodnim studijama u okviru novosadskog Univerziteta. U svom istraživačkom radu bavi se, između ostalog, obrazovanjem, profesionalnim statusom i rodnim identitetom novinarki. Sa njom smo pričali o problemu rodne (ne)ravnopravnosti u našem društvu, o novinarskoj karijeri i prezentaciji žena u politici i domaćim medijima.



Da novinarstvo danas spada u krug prvenstveno “ženskih” poslova, potvrđuje statistika upisanih studenata na medijski smer Filozofskog fakulteta. Pre nekoliko godina, u generaciju je ušlo 70 novih studenata od kojih su samo petorica bili momci. Danas ih, doduše, ima oko 20, ali opet predstavljaju manjinu. Shodno tome, razgovor sa Smiljanom započinjemo pitanjem: Zašto je to tako? 

- Ovde može da se napravi paralela sa, recimo, učiteljskom i nastavničkom profesijom gde su isto dominantne žene, što povlači pitanje kako se ove profesije uopšte vrednuju u društvu. Odgovor je da su one slabo plaćene, da obrazovanje nije visoko vrednovano, a za mlade ne predstavlja nikakav izazov. Isto važi i za novinarstvo, jer je to danas potpuno devastirana profesija. Muškarci su pobegli zato što tu više nema para i ne postoji moć koju je ovaj poziv nekada imao. Oni su pronašli svoje mesto u nekim drugim profesijama, ostavivši prostora za žene. Ipak, na onim mestima u novinarstvu koja i dalje predstavljaju pozicije moći – a to su vlasničke pozicije, pozicije direktora ili direktora marketinga – i dalje dominiraju muškarci. Žene, pak, dominiraju na pozicijama na kojima se zaista puno radi, a gde taj rad nije vrednovan i obično se bave temama posvećenim kulturi i društvu. U informativno-političkim redakcijamajoš uvek muškarci vode glavnu reč. Isto važi i za sportske redakcije gde su žene retke. Na primer, u najstarijem pokrajinskom dnevnom listu “Dnevnik” imamo jednu sportsku novinarku. No, nama su zanimljive priče tih novinarki o tome kako to izgleda kad one dođu u redakciju, na koji način ih kolege tretiraju i s rezervom gledaju na ono što one rade. Jer rezerva postoji sve dok ne dokažu da su zaista dobre.

Rezerva prema ženama postoji sve dok se ne dokažu da su dobre


Postoji li i rezerva od strane igrača sagovornika? Kod nas su ipak najpopularniji sportovi oni grupni, i to mahom muške ekipe.

- Mislim da sagovornici u startu imaju neke rezerve koje se odnose na to da se novinarka možda neće snaći. I uvek se prvo gleda kako novinarka izgleda, a tek se onda sluša šta ima da kaže. Tek kada ona pokaže da ume da radi, onda se menja i mišljenje. Tako je i prema svedočenju novinarki koje rade u sportu – igrači već posle drugog susreta shvate da se one razumeju u posao i da nema nikakve razlike u tome da li ih intervjuiše muškarac ili žena.



Znate li koliko žena radi na tehničkim pozicijama u medijima, poput fotografkinja ili montažerki?

- Fotografkinja je jako malo u Novom Sadu. Mnoge naše studentkinje su zainteresovane za fotografiju, ali se kratko zadržavaju u redakcijama. Isto važi i za žene koje rade u dopisništvu. Takav posao zahteva da čitava 24 sata morate da budete slobodni jer nikada ne znate kada ćete morati da uskočite. To je gotovo nemoguće postići ako u nekoj fazi svog života odlučite da osnujete porodicu, a redakcijama je potreban neko ko nema nikakva ograničenja. Novinarska profesija je prosto takva i u njoj ne postoji radno vreme – moraš da reaguješ kako događaj ili situacija nalažu.

Privatna sfera nikad se nije regulisalala na način koji će svima odgovarati


- Novinarke starije generacije, koje su karijeru pokretale tokom sedamdesetih, morale su na različite načine da se snalaze kako bi uskladile decu i porodicu sa poslom. Ipak, većina njih je stalno brinula o tome da nisu dobre majke ili dovoljno dobre supruge. Nikad se nije regulisala ta privatna sfera na način koji će svima odgovarati. Od žene se očekuje da na poslu bude dobra, ali i da sve one uloge koje su joj zadate – supruga, majka, domaćica – obavlja kako treba, onako kako društvo od nje očekuje. S tim u vezi, zanimljiva mi je priča jedne novinarke koja je u novinama “Ruske Slovo” i “Dnevnik” radila kao urednica. Ona ja sve načine pokušavala da dokaže da je dovoljno dobra, međutim, nije njen muž tražio savršenstvo, već su prijateljice bile te koje su to od nje očekivale. U svesti naših žena ono patrijahalno, kao i ono što se očekuje je toliko duboko usađeno da žene često ne mogu da “prelome” i kažu: “Okej, ja imam posao i moramo da dođemo do kompromisa”. Zato novinarke prekidaju karijeru već u dvadesetim i počinju da traže neki posao sa fiksnim radnim vremenom koji će im omogućiti da se posvete deci i porodici.



Da li se studentima na ovu problematiku skreće dovoljna pažnja tokom školovanja?

- Mislim da se o pitanju položaja žena u društvu i novinarstvu ne razgovara dovoljno. Mi to pokušavamo. Na našoj katedri postoje predmeti “Izveštavanje o drugome” i “Rod i mediji” gde puno razgovaramo o svemu tome. Sem pomenutih predmeta, koje slušaju studenti novinarstva, postoji i “Sociologija roda” na Katedri za sociologiju i predmet “Rod i pripovedanje” na književnosti. To su novi predmeti i izuzetno je važno što su pokrenuti. Ali, mislim da se na tom visoko obrazovnom nivou generalno posvećuje malo pažnje problemu rodne ravnopravnosti, sem u okviru programa Rodnih studija.

 O pitanju položaja žena u društvu i novinarstvu ne razgovara se dovoljno



Mislite li da bi razgovor o rodnoj ravnopravnosti trebalo da bude zvaničan deo nastave? Koliko je bitno pričati o tome sa studentima i učenicima u školi?

- Pitanje rodne ravnopravnosti trebalo bi uključiti u nastavu, počevši od prvog ili drugog razreda osnovne škole. Ali dok sve to ne počne da se dešava na nekom zvaničnom nivou, mislim da bi nastavnici mogli da pomognu devojčicima da shvate da su jednako vredne kao i dečaci, i da mogu da biraju čime bi volele da se bave u životu. Pre neki dan sam uvidela kako deca o tome razmišljaju. Moja ćerka od 8 godina i ja smo čitale biografije poznatih žena, a među njima su bila i iskustva devojčica iz nekih azijskih zemalja kojima je zabranjeno školovanje. Moja ćerka u to nije mogla da poveruje, jer je njoj to potpuno strano. Ona ovde može da ide u školu i niko je za sad ni u čemu ne ograničava. Današnjoj deci je teško da shvate da pre samo nekoliko decenija ni ovde devojčice nisu mogle da idu u školu i koliko je značajno što se to promenilo. Ranijih godina kada bismo spomenuli feminizam u razgovoru sa studentima, obično bi ga prepoznali kao provokaciju, histeriju nekih žena koje ne znaju šta hoće. Međutim, kada im objasnite da oni ne bi sedeli tu gde sede danas da nije bilo nekih žena, onda shvate značaj. Mislim da danas oni ipak malo drugačije to rezonuju.


Smatrate li da se taj negativan stav prema feminizmu kod studenata promenio?

- Ne većinski, ali postoje studentkinje koje vrlo glasno i hrabro izražavaju svoja prava i da žele da se izbore za ta prava. Koliko se to reflektuje na ono što spada pod privatnu zonu i da li one uspevaju da naprave balans – to je već pitanje.


Mislite li možda da je taj pomak rezultat toga što je u popularnoj kulturi feminizam postao nešto prisutniji? Primećujemo da su danas neke vrlo poznate javne ličnosti dosta glasne po tom pitanju.

- Mislim da je dobro što je tako jer ta poruka dopire do nekih mladih ljudi. Sa druge strane, moramo biti svesni da u našem društvu i dalje imamo puno onih koji su funkcionalno nepismeni – i do takvih te poruke ne dopiru. Mi se obično krećemo u nekom ušuškanom krugu gde su ljudi istog mišljenja, pa onda dobijate iluziju da sve funkcioniše. Međutim, potrebno je samo malo da prošetate gradom kako biste videli da nije tako. Danas na ulici možete da sretnete mladu porodicu sa dvoje male dece od kojih jedno plače i otac ga udara na sred ulice, a majci, koja pokušava da zaštiti dete, preti da će i nju istući. To su odnosi u kojima žene i dalje žive. Da nije tako, u Srbiji ne bi bilo toliko ubijenih žena.

 Naslovi služe tome da se prikupljaju lajkovi i da se klikće dalje i dalje


Izveštavanje o nasilju nad ženama u domaćim medijima je prilično problematično. Delite li mišljenje da je danas to svedeno na senzaconalističke naslove?

- Nažalost, da. Izveštavati o nasilju je teško, a naročito je teško izveštavati o nasilju nad ženama. Tu dominira sve ono što je loše u novinarstvu i sve ono što je problematično u oblasti rodne ravnopravnosti, a to su senzacionalizacija, objektivizacija i tabularizacija problema. Naslovi služe tome da se prikupljaju lajkovi i da se klikće dalje i dalje. Neformalne edukacije na ovu temu se održavaju, ali su slabo posećene i uglavnom novinari prate ono što urednici žele. U tekstovima o ubistvima žena se uvek naglašava ako je u pitanju bila nevenčana supruga jer to povlači za sobom i pitanje prirode te zajednice. Takođe se uvek naglašava da je ubistvo počinjeno iz ljubomore – a to znači da je žena kriva i da je ona sama navela muškarca da je ubije. To je medijska slika nasilja nad ženama. Ovaj problem je pristutan čak i na javnom servisu gde bi kvalitet izveštavanja trebalo da se podrazumeva. Naravno ima pojedinaca, novinara koji to rade na profesionalan način, a njih bih na prste mogla da nabrojim. Na internetu je to sve još gore. U komentarima tačno možete da vidite realnu raspodelu snaga i ono što je, nažalost, većinsko mišljenje.


Ipak, komentari tog tipa navode ljude da duže ostaju na nekom sajtu, a to je značajno za marketing. Takođe, u komentarima često ne postoji uređivačka politika i namerno se puštaju oni koji su čist primer govora mržnje. Postoji li razlog zašto je to tako?

- Javni interes je toliko podvrgnut onome što spada u komercijalni interes i više se ni ne razmišlja o tome. I ići će se sve do toga dok ne zakucaju na naša vrata. Nama nasilje više ne predstavlja nikakvu traumu. Nije dovoljno da se desi samo ubistvo. To mora da bude monstrouzno, krvavo, krvoločno ubistvo. Jasno je da je ovakav rečnik urednicima potreban da bi čitaoci duže ostali na sajtu, ali na duže staze to nikome neće doneti dobro. Naša deca će rasti u društvu u kojem su takve stvari prihvatljive i pitanje je kakve će stavove sami formirati, jer je njima to sve potpuno dostupno.

Nama nasilje više ne predstavlja nikakvu traumu
 

Pretnje nasiljem često su usmerene prema samim novinarima i novinarkama. Uzmimo na primer urednice “Peščanika” i “Insajdera” koje se sa tim sučeljavaju svaki dan. Setimo se i plastične lutke napravljene po liku Brankice Stanković na kojoj su se navijači javno iživljavali. Da su ove emisije vodili muškarci, mislite li da bi bilo toliko ataka?

- Mi imamo napade i na muške novinare, ali ovde je pitanje zašto takvu “bolnu” temu kao što su odnosi u sportu i među navijačima nije otvorio nijedan muškarac nego žena. Da je muškarac vodio “Insajder” možda to ne bi bila lutka. Žena se ipak prvenstveno posmatra kao objekat, pa je i ta lutka bila jedan specifičan način izražavanja tog gneva i nezadovoljstva. Verovatno bi bilo pretnji, jer svako ko zagrebe malo dublje dobija pretnje, samo bi način manifestacije svega toga bio drugačiji. Generalno smo kao društvo otišli jako unazad, možda čak nekoliko decenija.

 


Koliko godina traje to koračanje unazad? Mislite li da je to sistematski urađeno?

- Desilo se da je neko odjednom ukinuo sve one mehanizme koji su bili postavljeni, poput Uprave za rodnu ravnopravnost, da bi se potom postavili neki drugi. Ti mehanizmi više ne funkcionišu ni u Vojvodini koja je nekada bila pionir po pitanju rodne ravnopravnosti i na koju su sve svi ugledali. Nemate više ni ljude koji se time bave jer ne mogu više da rade svoj posao i neki od njih su pobegli. Na stranu sve ono pozitivno što se dešava na nekom globalnom nivou, ovakve stvari ipak pružaju osećaj nemoći.
Važno je da se zna zbog čega je bitan 8. mart. Moja ćerka je jednom došla iz vrtića i rekla da je 8. mart Dan majki, pa sam morala da joj objašnjavam da je taj dan njen koliko i moj.

Devojčicama ni iz najužeg porodičnog kruga ne dolazi nikakvo osnaživanje


To zapravo nije nova pojava. Mnogi od nas su odrasli misleći da je 8. mart zapravo Dan majki. 
(U brojnim zemljama, Međunarodni dan majki se proslavlja u drugoj nedelji maja. U Srbiji, vernici pravoslavne veroispovsti slave Materice, praznik žena i majki koji se obeležava drugu nedelju pred Božić – prim. red.)

 - Problem je u tome što je ona tu informaciju pokupila u vrtiću od vaspitačica. Kada smo jedne godine organizovali da se svim devojčicama kupi cvetić, ostale majke su na to reagovale negativno uz obrazloženje da to nije Dan devojčica. Samo na osnovu ovog primera vidite da tim devojčicama ni iz najužeg porodičnog kruga ne dolazi nikakvo osnaživanje. Ne želim da kritikujem, ali mislim da su se žene danas ušuškale u ono što sada mogu, a da su zaboravile da je bilo dosta teško doći do toga.


Kako to objašnjavate?

- Za vreme socijalizma se ovde zaista vodilo dosta računa o tome da žene izađu iz privatne sfere i da se zapošljavaju. Ali, uz sve ono dobro što je socijalizam doneo, zaboravilo se da nije rešena privatna sfera tih porodica. Država jeste, između ostalog, omogućavala vrtiće zahvaljujući kojim su žene koje su želele da rade mogle da idu na posao, ali kada bi se vratile kući sve je ostajalo na njima. Zato ne treba ni biti previše kritičan prema ženama ovde. One su ipak bile dvostruko opterećene.



- Kod nas je i dalje aktuelan problem političarki. Kada gledamo u kvotama, ženama je dopušteno da se bave politikom - i namerno ovde naglašavam reč “dopušteno”. Tako imamo slučajeve žena koje dođu do visokih pozicija, a da ništa ne urade da poboljšaju uslove i mogućnosti ostalim ženama. One preuzmu mušku maticu ponašanja i trude se da rade čak i bolje nego muškarci. Međutim, nije poenta u tome. Čini mi se kao da je određena grupa moćnika odlučila da omogući ženama jedan “teren za igru” gde neće moći da dođu do nekih ozbiljnijih pozicija, ali će dobiti iluziju da to mogu. Mislim da se po tim primerima najbolje vidi problem rodne ravnopravnosti. Jer ovde se ne radi o suštinskoj promeni odnosa, već o tome da moramo da budemo ravnopravni kako bi svako mogao da iskaže svoj maksimum.

Na predsedničkim izborima žene su se u kampanjama tretirale kao neka pozadina koja ulepšava sliku


Jeste li i u izveštavanju o političarkama prepoznali neki šablon na koji bi trebalo da se skrene pažnja?

- Nažalost, kada se piše o političarkama uglavnom se sve svodi na onaj vizuelni deo - na to kako su se obukle, kako izgledaju, a retko se fokusira na ono što one rade i govore. Na predsedničkim izborima prošle godine žene su se u kampanjama tretirale kao neka pozadina koja ulepšava sliku. “Blic” već godinama organizuje izbor za mis poslanice koji, naravno, prate fotografije. Upravo se po tome vidi da su temelje novinarstva kod nas postavili muškarci i da ono i dalje po njima funkcioniše. Danas u medijskom sadržaju dominira politika i određen deo zabave, ali nema građana. Uvođenjem rodno oseljive novinarske kulture bi se promenio i ugao posmatranja, te bismo mogli da vidimo šta je građanima koji prate medije uopšte važno.


Interesantno je da danas imamo ženu na vrlo visokoj poziciji, a to je pozicija premijerke. Međutim, na leđima Ane Brnabić se svašta prelomilo. Kako to komentarišete?

- Njena pozicija je najbolji primer tog “prostora za igru”. Ova pozicija pripala je ženi, i to pripadnici LGBT zajednice koja, opet, ništa nije uradila po pitanju rodne ravnopravnosti – čak je i tokom njenog mandata zapelo sa donošenjem zakona koji bi to regulisao. Sa druge strane, ona se nije ni sama autovala. Nju je autovao taj muškarac, a da se ona ni u jednom momentu nije oglasila po tom pitanju. Sve bitne stvari govori on, a ona stoji u pozadini.

Premijerka Brnabić ništa nije uradila po pitanju rodne ravnopravnosti

Bavite se i problemom klijentelizma u medijima koje je, pored ostalog, uslovilo gašenje pojedinih emisija. Među njima su “Radar” koji je na RTV vodila Marina Fratucan, kao i “Utisak nedelje” Olje Bećković. Da li ovakva situacija može da utiče na to da se mlade novinarke i devojke koje bi volele da se bave tim pozivom obeshrabre u samom startu?

- Sigurno da to može negativno da utiče, ali imamo i sjajne primere mladih novinarki koje su tek počele karijeru. Primer za to je pokret “Podrži RTV” koji su uglavnom vodile devojke. One su jake, znaju šta je profesija i bore se za svoju profesiju. To je ono što i nama daje snagu i zbog čega smatramo da radimo dobro, jer su one bile naše studentkinje. One se ne predaju. Neke od njih možda više ne rade na RTV-u, ali to je na štetu te televizije. Među njima su Sanja Kljajić, Vanja Đurić i Milica Kravić koja je sada našla svoju malu oazu. Pokrenula je fantastičnu “Ženu u kutiji”, jedinu radijsku emisiju koja se bavi pravima žena. Ukratko, oni koji umeju da rade svoj posao, koji su odgovorni i koji žele da rade dalje – za njih će uvek biti mesta.



- Nama su prethodile novinarke i aktivistkinje koje su toliko puno uradile i koje su iza sebe ostavile veliko nasleđe. To je ono što nas vuče da nastavimo dalje. Moje istraživanje o statusu novinarki u Vojvodini je pokazalo da ovde imamo novinarke koje odlično rade svoj posao. Kada je u pitanju njihova profesija, one su, sve do poslednje, neverovatno iskrene, hrabre, profesionalne i posvećene poslu. Zbog svega ovoga mislim da postoje mlade novinarke za ponos i da treba da istraju u svemu tome i da pruže nadu da je sve moguće.


Razgovarala: Branka Malenica
Fotografije: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
12
9

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • boriša tot

    pre 108 dana i 16 sati

    ovakvi ljudi su potrebni svakom društvenom uredjenju.svaka čast.

    Oceni komentar:
    5
    4
istraživanje Petrovaradin vremenska prognoza novi sad Vreme u Novom Sadu klinika za ginekologiju i akušerstvo novi sad bez struje horoskop zdravlje elektrovojvodina ljubavni horoskop Republički hidrometeorološki zavod bebe Srbija Hitna pomoć gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević horoskopski znaci betanija servisne informacije novi sad bez vode jkp novosadska toplana novosađani RHMZ isključenje vode saobraćaj novorođenčad Isključenje struje isključenja struje novosadsko porodilište Spens