Novosadski ugostitelji očajni: Ne vidimo izlaz iz ove situacije 

Pre deset dana na snagu su stupile nove mere koje podrazumevaju da ugostiteljski objekti mogu da rade radnim danima do 17 sati, dok su vikendom zatvoreni.

Mogućnost da rade bez ograničenja imaju samo lokali registrovani za šaltersku prodaju.

Ovo je veliki udar na novosadske ugostitelje, posebno ako se zna da su štetu već pretrpeli u aprilu, kada je na snazi bila zabrana kretanja. 

Očigledno je da sve više "pucaju", a dokaz tome je i činjenica da je sve više oglasa u kojima se prodaju poznati novosadski kafići i restorani.  

Na sajtu "Solis nekretnina" u prodaji su restorani "Žal za mladost" i "Panter", kao i neki ugostiteljski objekti u Zmaj Jovinoj i u ulici Laze Telečkog. Takođe, prodaje se i dosta manjih ugostiteljskih objekata u raznim gradskim kvartovima. 

Vlasnici kafanica, klubova, restorana kojima je ugostiteljstvo jedini izvor zarade, kažu da su na rubu egzistencije.

– Držim mali kafić na Limanu 4, a pošto sam u zakupu i redovno sam prijavila radnicu i sebe, dok sve to platim (mimo pomoći države) mesečno mi ne ostane ništa, odnosno – na nuli sam. Od kad su uveli da se radnim danima radi do 17 sati, a vikendom smo zatvoreni, zarada je, bar kod mene, prepolovljena. Kada odem da pazarim, ne mogu da uđem u radnju bez 2.000 dinara, jer svakodnevno sve poskupljuje, sem hleba. Cene nisam menjala godinu i po dana. Ne smem ni da pomišljam na to da, recimo, podignem cenu piva, jer se bojim da ću izgubiti i ovo malo mušterija. Ako nas zatvore i za Novu godinu mogu samo da se "obesim" – kaže Dušanka Petrić, vlasnica kafića.  

I vlasnik hotela "Duga" Jovan Radišić kaže da ugostiteljstvo trpi veliku štetu. 

– Ne radimo skoro godinu dana. Što se tiče direktne pomoći države, ja sam zadovoljan. Ipak, smatram da treba da nas puste da radimo. Nema zatvaranja i ograničenja, a ko se boji neka sedi kod kuće – kaže Jovan.

Branka Lazarev, vlasnica lokala "Frida", ogorčena je zbog ove situacije. 

– Reč je o malom lokalu zimskog tipa i nalazi se u glavnoj ulici na spratu. Nažalost, spadamo u red ugostitelja na koje je ova kriza najgore uticala. Od samog početka restriktivnih mera, odnosno od marta, faktički i ne radimo – od sredine marta do sredine maja nismo uopšte radili, od sredine maja do sredine jula smo radili, ali to svakako spada u tople letnje mesece koji nama nisu pogodni za posao jer nemamo baštu – objašnjava Branka. 

Zatim je, kako kaže, usledio drugi talas pandemije kad su zatvorili lokal na mesec i po dana. U septembru i oktobru radili su uz skraćeno radno vreme i ograničen kapacitet, te im se zarada drastično smanjila, a država je pojačala inspekcijske kontrole u svakom pogledu. 

– Posebno su česte posete sanitarne inspekcije koja nas svako malo kažnjava paprenim kaznama zbog maski i distance. Moram naglasiti da, kad sam otišla u sanitarnu inspekciju po zapisnik, u maloj kancelariji neki sanitarni inspektori nisu propisno nosili maske, a nas kažnjavaju zbog toga! Uskoro idem na sud da vidim sa kolikom sumom će me kazniti za taj prekršaj i nemam predstavu od čega ću platiti – dodaje sagovornica. 

Prema njenim rečima, ovaj posao je medijski satanizovan kao da su samo ugostiteljski objekti jedino mesto zaraze, što je takođe bitno uticalo na smanjenje obima posla, jer ljudi zaziru od kafića, čak i u vreme u kom im je dozvoljeno da rade. 

– Mi ugostitelji smo ogorčeni tretmanom koji država ima prema nama i činjenicom da nas je ostavila na cedilu. Nismo krivi što se virus pojavio i što postoji. Ako je i tako, država je dužna da nam pomogne, jer smo sprečeni da radimo, ne svojom voljom – to se mora naglasiti – a od nas se traži sve ovo vreme da troškove plaćamo u svim mesecima kao da radimo pod normalnim uslovima, a daleko je od toga. I ta pomoć koju od države dobijamo u vidu minimalca, to je samo zamagljivanje očiju jer većinu tog novca moramo da vratimo kroz porez, a pitamo se gde su ostali troškovi, kirija, plate radnicima, čistoća, Sokoj, struja, voda – ogorčena je Branka. 

Kako ističe, ugostitelji su ovim tretmanom i nemarom države dovedeni na ivicu egzistencije, da čak nemaju ni za troškove, a o njihovim životima neće ni da govori. 

– I ovo vreme koje su nam ostavili da radimo – od ponedeljka do petka do 17 sati, bolje i da ne radimo, jer su to periodi dana i nedelje kad imamo najmanje posla. Prometi su nam se sad sveli, mogu slobodno reći ,na ni 20 odsto od prometa u isto vreme prošle godine. Svesni su oni toga i puštaju nas kao "da radimo", jer kad bi nas zatvorili morali bi da nam daju neku ozbiljniju pomoć, a to im nije u planu – napominje Lazarev i dodaje:

– Držim "Fridu" skoro 20 godina i nikad nisam naišla na ovakvu krizu i ne znam ni kako ni da li ću opstati.  

Nikola Bubonja iz Udruženja ugostitelja Novog Sada i vlasnik jednog lokala u centru, koji je trenutno zatvoren, kaže da je situacija više nego katastrofalna. 

On je imao 12 zaposlenih radnika, da bi pao na četiri, a nedavno je na svoj lokal stavio katanac.

– Kad smo bili zatvoreni u aprilu, ugostiteljski radnici su preživeli prvi udar, zatim su mere malo popustile i svi smo pootvarali i ponadali se da će nam biti bolje kada smo letos mogli da radimo do jedan sat posle ponoći. Međutim, kada su doneli mere o skraćenju radnog vremena, pa o ponovnom zatvaranju vikendom, našli smo se u još goroj situaciji nego ranije. Oni koji nisu uzeli drugu pomoć od države, a ima ih baš dosta, čekaju 4. januar kako bi stavili katanac na vrata – kaže Bubonja i dodaje da ima podatak kako će dosta ugostitelja već početkom naredne godine morati da otpušta radnike.

On smatra da sve ovo u Srbiji nije dobar primer rada, jer, recimo, u zemljama zapadne Evrope države brinu o vlasnicima ugostiteljskih objekata, jer oni treba da  brinu o svojim radnicima. 

– Šta vredi što će radnici dobiti minimalac od države kad mi nismo u stanju da zaradimo i da ih kasnije plaćamo. Gde će raditi svi ti ljudi kada mi vlasnici budemo pozatvarali kafiće, restorane, kafane. Ugostitelji se više ne bave svojim poslom, a ova odluka nas tera direktno u bankrot i dovodi u pitanje egzistenciju nas, naših porodica, radnika i njihovih porodica. Sa 12 zaposlenih, spao sam na četiri, a sada uopšte ne radim, isključio sam i sve osigurače kako ne bi plaćao troškove koje ne pravim – objašnjava Bubonja.

Inače, on navodi da ugostiteljima čak ne može da pomogne ni to što su mnogi vlasnici lokala spustili kiriju jer sa ovakvim ograničenjem ne mogu da zarade ni za osnovne potrebe, a kamoli za druge stvari.

– Sve to povlači jedno za drugim – ako nama nije dobro, nije ni našim zaposlenima, a ako oni ostanu bez posla, smanjivaće se promet i u drugim delatnostima. Nadam se samo da ćemo svi što pre izaći iz ovog košmara zvanog korona – zaključio je naš sagovornik.

Autorka: Ljiljana Natošević Milovanović